::jesen u pekingu:: 3   (1) (2)

s francuskog prevela: dragoslava risimović

NASLOV IZVORNIKA   L'AUTOMNE A PEKIN

NOLIT BEOGRAD 1983

PRELAZ

   Bez i najmanje sumnje Bogoljub Duduk je užasan tip. On za svakoga predstavlja grdan davež i možda će u sred srede biti i uklonjen, jednostavno stoga što se u njega ne može imati poverenja,što je ohol, drzak i uobražen. A povrh svega, homoseksualac. Sad su skoro sva lica uvedena i iz toga će proizaći raznorazne stvari. Pre svega, gradnja železničke pruge, a to je i te kakav posao, jer su zaboravili tucanik. Međutim, tucanik je bitan i ne može se zameniti ljuskama od malih žutih puževa, kao što to niko nije ni predložio.Zasad će kolosek postaviti preko pragova i, do daljega, ostavićega u  vazduhu, a zatim će tucanik slaviti ispod, kad bude stigao. Kolosek se naravno, može sagraditi i na taj način. Međutim, ja nisam  predviđao tu priču o tucaniku kad sam najavljivao da ću govoriti i o pustinjskom šljunku. Bio je to svakako nezgrapan i slabašno   intelektualan način simboličnog predočavanja, ali jasno je samo po sebi da se podneblje jedne pustinje kao što je ova vremenom pokazuje kao poprilično deprimirajuće, naročito zbog onih sunčevih crnih pojaseva. Na kraju naglašavam da je trebalo da dođe još jedna nova  sporedna ličnost: Alfredo Žabes, koji zna šta je to mali model; ali sad je za to prekasno. Sirovnjakov brod će pretrpeti brodolom i kad on bude stigao sve će već biti gotovo. Stoga ću ja o tome ponovo  govoriti tek u sledećem prelazu, a možda i neću.

STAV DRUGI

   Vreme je bilo sveže i olujno, bez tjednog daška vetra. Zelena trava je, kao i obično, kruto stajala i neumorno sunce je belilo njene zašiljene vrhove. Satrveni broć napola se zatvorio. Lulo Barizone je spustio sve zavese na svom restoranu, iznad kojeg se dizala treperava struja vazduha. Pred zgradom je čekao crnožuti taksi sa podignutom zastavicom. Kamioni su upravo ponovo krenuli u potragu za tucanikom a inženjeri su radili u svojim sobama, dok su izvršioci počinjali da turpijaju krajeve šina koji nisu bili isečeni pod pravim uglom; vazduh je odjekivao od melodične škripe novih turpija. Sa svog prozora Anđel je video Olivu i Didiša kako držeći se za ruke odlaze da svetlicama napune smeđu korpicu. Pored njega na dasci za crtanje sušilo se mastilo. U susednoj sobi Ana je nešto proračunavao a malo dalje Bogoljub je diktirao pisma Stenki, dok je dole u baru onaj gad Arlan ispijao čašicu čekajući trenutak kad će se ponovo izdirati na Karla i Marina. Anđel je čuo kako iznad njega odjekuju koraci profesora Klopoklopca, koji je opremio ceo tavan kao uzornu bolnicu. Kako niko nije bio bolestan, operacioni sto mu je služio za izradu malih aviona. S vremena na vreme Anđel bi ga čuo kako skače od radosti, a ponekad bi gromoglasni uzvici uz odsečan tresak opaljivali o tavanicu kad bi se izdirao na stažistu čiji bi kmezavi glas potom zujao nekoliko trenutaka.

   Anđel se ponovo nagnu nad svoju dasku. Nije moglo biti ni najmanje sumnje, ako se drži podataka Bogoljuba Duduka. On zavrte glavom i odloži pero za tuš. Proteže se i umornim korakom ode prema vratima.

   »Mogu li da uđem?«

   Bio je to Anđelov glas. Ana podiže glavu i reče da.

   »Zdravo, stari.«

   »Dobar dan«, reče Anđel. »Ide li?«

   »Ide«, reče Ana. »Skoro je gotovo.«

   »Našao sam jednu nezgodnu stvarčicu.«

   »Šta?«

   »Biće potrebno da se Barizone ekspropriše.«

   »Ozbiljno?« reče Ana. »Je li sigurno?«

   »To je izvesno. Dvaput sam uradio tu stvarčicu.«

   Ana pogleda proračun i crtež.

   »U pravu si«, reče. »Kolosek će proći tačno po sredini hotela.«

   »Šta da radimo?« reče Anđel. »Treba ga skrenuti.«

   »Bogoljub neće hteti.«

   »Da idemo da ga pitamo?«

   »Hajdemo«, reče Ana.

   On uspravi svoje glomazno telo i odgurnu stolicu.

   »To je gnjavaža«, reče.

   »Da«, reče Anđel.

   Ana izađe. Anđel pođe za njim i zatvori vrata. Ana stiže do Bogoljubovih vrata iza kojih su se čuli žamor i odsečno praskanje pisače mašine. On dvaput pokuca.

   »Uđite!« viknu Bogoljub.

   Mašina stade. Ana i Anđel uđoše i Anđel zatvori vrata.

   »Šta je?« upita Bogoljub. »Ne volim da me uznemiravaju.«

   »Ne valja«, reče Ana. »Prema vašim podacima,kolosek će preseći hotel.«

   »Koji hotel?«

   »Ovaj. Hotel ,Barizone'.«

   »Pa?« reče Bogoljub. »Zar je to važno? Eksproprisaćemo ga.«

   »Zar ne možemo da ga zaobiđemo?«

   »Vama nije dobro, prijatelju«, reće Bogoljub. »Pre svega, šta je trebalo Lulašu da se smesti usred pustinje, ne pitajući se hoće li to nekome smetati?«

   »Nije nikom smetalo«, primeti Anđel.

   »Lepo vidite da jeste«, reče Bogoljub. »Gospodo, vi ste plaćeni da pravite proračune i planove. Je li to obavljeno?«

   »U toku je«, reče Ana.

   »Pa dobro, kad nije gotovo, završite ih. Ja ću tu stvar predati Velikom administrativnom savetu, ali je van svake sumnje da predviđena trasa treba da se zadrži.«

   On se okrete prema Stenki.

   »Nastavimo, gospođice.«

   Anđel pogleda Stenku. U svetlosti spuštenih zavesa, ona je imala blago i pravilno lice, ali joj je zamor malo sklapao oči. Ona se nasmeši Ani. Dva momka napustiše Bogoljubovu kancelariju.

   »Pa?« reče Anđel.

   »Pa nastavljamo«,reče Ana sležući ramenima. »Na kraju krajeva, šta mari?«

   »O, ništa«, promrmlja Anđel.

   Želeo je da uđe kod Bogoljuba, da ga ubije i da poljubi Stenku. U hodniku je pod od grubo tesanog drveta mirisao pomalo na ceđ a iz sastava je ispadao žuti pesak. U dnu hodnika slaba promaja njihala je tešku granu divljeg broća ispred prozora. Anđel je ponovo imao ono osećanje da se budi koje je osetio ono veće kad je bio kod Kloda Leona.

   »Dodijalo mi je«, reče on. »Hajde da se prošetamo.«

   »Kako to?«

   »Ostavi proračune. Hajde da napravimo jedan krug.«

   »Moraćemo ipak da ih završimo«, reče Ana.

   »Završićemo ih posle.«

   »Jure me«, reče Ana.

   »Ti si kriv.«       ,

   Ana se zadovoljno nasmeši.

   »Kriv sam«, reče, »ali ne baš sasvim. Ima nas dvoje u tom sosu.«

   »Nije trebalo da je povedeš«, reče Anđel.

   »Bio bih manje pospan.«

   »Ne moraš da spavaš sa njom svako veče.«

   »Ona to voli«, reče Ana.

   Anđel je oklevao pre no što reče.

   »Njoj bi se to dopadalo bilo s kim.«

   »Ne verujem«, odgovori Ana.

   On malo razmisli. Govorio je bez uobraženosti.

   »Više bih voleo da ona to pomalo radi sa svima a da meni bude svejedno. Ali ona to hoće da radi samo sa mnom;a k tome, meni to ipak ne bi bilo svejedno,«

   »Zašto se ne oženiš njome?«

   »Oh«, reče Ana, »zato što će doći trenutak kad će mi to biti svejedno. Čekam taj trenutak.«

   »A ako ne dođe?«

   »Mogao bi da ne dođe, da mi je ona prva žena. Ali uvek postoji neka vrsta opadanja. Prvu ćeš mnogo voleti, recimo dve godine. Tada ćeš zapaziti da ona više ne deluje na tebe kao ranije.«

   »Zašto?« reče Anđel. »Ako je voliš.«

   »Uveravam te«, reče Ana. »To je tako. Može trajati duže od dve godine, ili kraće, ako si loše izabrao. Onda primetiš da na tebe neka druga deluje kao što je delovala ona prva. Ali ovoga puta to traje samo godinu dana. I tako redom. Zapamti da još uvek možeš viđati prvu, voleti je i spavati sa njom, ali to više nije ista stvar. To postaje neka vrsta refleksa.«

   »Nije zanimljiv taj tvoj štos«, reče Anđel. »Ne verujem da sam ja takav.«

   »Tu ništa ne možeš«, reče Ana. »Svi smo mi takvi. U stvari, nije nam potrebna nikakva određena žena.«

   »Telesno«, reče Anđel, »možda.«

   »Ne« reče Ana. »Ne samo telesno; čak ni duhovno,nijedna žena nije neophodna. One su isuviše zadrte.«

   Anđel ne reče ništa. Bili su zastali u hodniku, Ana naslonjen na dovratak svoje kancelarije. Anđel ga pogleda. Uzdahnu malo dublje i reče:

   »I ti to kažeš, Ana... Ti to kažeš?...«

   »Da«, reče Ana. »Ja to znam.«

   »Kad bi mi dali Stenku«, reče Anđel, »kad bi me ona volela, meni nikad ne bi bilo potrebno da me voli neka druga žena.«

   »Da, za dve, tri ili četiri godine. A ako bi te ona volela još uvek na isti način, ti bi tada udesio da promeniš.«

   »Zašto?«

   »Da te ona više ne voli.«

   »Ja nisam kao ti«, reče Anđel.

   »One nemaju mašte«, reče Ana, »a veruju da su dovoljne da ispune jedan život. Ali ima toliko drugih stvari.«

   »Ne«, reče Anđel. »Ja sam to govorio i pre no što sam upoznao Stenku.«

   »Nije se to promenilo. Nije prestalo da bude istina zato što poznaješ Stenku. Ima toliko stvari. Eto, ta zelena oštra trava. Samo da dodirneš tu travu i da smrviš prstima ljusku žutog puža na tom suvom toplom pesku i da gledaš mala sjajna smeđa zrnca kojih ima u tom suvom pesku i da ih osetiš medu prstima. I da gledaš golu plavu i hladnu šinu koja zvonko odjekuje i da gledaš kako para izlazi kroz ventil, ili... šta ja znam...«

   »Ti to kažeš, Ana...«

   »Ili ovo sunce i tamne površine ... i ko zna šta još ima iza toga... Ili avioni profesora Klopoklopca, ili oblak, ili kopanje po zemlji i pronalaženje stvari. Ili slušanje muzike.«

   Anđel zatvori oči.

   »Prepusti mi Stenku«, reče preklinjući. »Ti je ne voliš.«

   »Volim je«, reče Ana. »Ali ja ne mogu ništa više od toga, niti učiniti da drugo ne postoji. Prepuštam ti je, ako hoćeš. Ona neće. Ona hoće da ja sve vreme mislim na nju i da živim u zavisnosti od nje.«

   »Reci mi«, reče Anđel. »Reci mi šta još ona hoće.«

   »Hoće da ostali deo sveta bude mrtav i spržen. Hoće da se sve sruši i da ostanemo samo nas dvoje. Hoće da ja zauzmem mesto Bogoljuba Duduka. Onda će ona biti moja sekretarica.«

   »Ali ti je upropašćavaš«, prošapta Anđel.

   »Želeo bi da to budeš ti?«

   »Ja je ne bih upropašćavo.Ne bih je dirao. Samo bih je ljubio i stavio je golu na belu tkaninu.«

   »Nisu one takve«, reče Ana. »One ne znaju da ima i drugih stvari. Ili ih bar ima vrlo malo koje znaju. Nisu one krive za to. Ne usuđuju se. Nisu svesne šta treba raditi.«

   »Ali šta treba raditi?«

   »Biti na zemlji«, reče Ana. »Na zemlji, na tom pesku sa malo vetra i prazne glave; ili ići i videti sve, praviti stvari,  graditi kamene kuće za ljude, davati im kola, osvetljenje,sve ono što svi mogu imati, da bi i oni mogli ništa ne raditi i ostati na pesku, na suncu, imati prazne glave i spavati sa ženama.«

   »Ti čas hoćeš«, reče Anđel, »a čas nećeš.«

   »Ja sve vreme hoću«, reče Ana, »ali hoću i ostalo.«

   »Ne upropašćavaj Stenku«, reče Anđel.

   Preklinjao je drhtavim glasom. Ana prede rukom preko ćela.

   »Ona upropašćava sama sebe«, reče. »Ti je ne bi mogao sprečiti. Kad je budem ostavio, izgledaće veoma propala,ali ako te voli, brzo će se povratiti. Biće skoro kao i pre.Ipak, ponovo će se upropašćavati dvaput brže, a ti to nećeš moći da podneseš.«

   »Pa onda?...« reče Anđel.

   »Pa onda ne znam šta ćeš ti učiniti«, reče Ana. »Ona će propadati sve više i više, brzinom koja će se povećavati geometrijskom progresijom.«

   »Trudi se da budeš grozan prema njoj«, reče Anđel.

   Ana se nasmeja.

   »Ne mogu još, još je volim, volim da spavam sa njom.«

   »Ćuti«, reče Anđel.

   »Idem da završim proračune«, reče Ana. »Ti si jedan zavezanko. Zgodnih devojaka ima svuda.«

   »Dosadne su mi«, reče Anđel. »Isuviše mi je teško.«

   Ana mu snažnom rukom steže rame.

   »Idi da proskitaš«, reče. »Idi malo na vazduh. I misli na nešto drugo.«

   »Ja sam hteo da prošetam«, reče Anđel. »Ti nisi hteo. Ne mogu da mislim na nešto drugo. Ona se toliko promenila.«

   »Ma nije«, reče Ana. »Samo malo bolje zna da se snađe u krevetu.«

   Anđel šmrknu i ode. Ana se smejao. On otvori vrata i vrati se u svoju kancelariju

II

   Anđelu su se noge klizale po pesku i osećao je kako mu sićušna zrnca prolaze između nožnih palčeva i kroz kožnu rešetku na spartankama. U ušima su mu još zvonile Anine reči i Anin glas, ali pred očima mu je bila slatka i sveza Stenkina prilika kako sedi za pisaćom mašinom u kancelariji Bogoljuba Duduka, jasan luk njenih obrva i njena sjajna usta.

   Daleko ispred njega prva crna traka padala je bez ijednog nabora presecajući tlo mračnom, pravom i nesavitljivom crtom koja je čvrsto prianjala uz krivine dina. Išao je što je mogao brže po tom nepostojanom zemljištu gubeći po nekoliko santimetara pri svakom koraku koji je pravio penjući se i ponovo se skotrljavajući niz oble padine velikom brzinom, telesno srećan što njegovi tragovi prvi obeležavaju žutu stazu. Malo-pomalo njegova patnja je jenjavala, lukavo isušena poroznom čistoćom svega što ju je okruživalo,upijana samim prisutvom pustinje.

   Traka senke primicala se uzdižući unedogled golu i  mračnu zidinu privlačniju od prave senke, jer je to više bilo  odsustvo svetlosti, gusta praznina, prekid kontinuiteta čiju neumoljivost ništa nije remetilo.

   Još nekoliko koraka i Anđel će ući u tamu. Stajao je u podnožju zidine i bojažljivo je pružio ruku. Ruka mu nestade ispred očiju i on oseti hladnoću one druge zone. Ne oklevajući, kroči u nju ceo i odjednom ga obavi tamni veo.

   Išao je lagano. Bilo mu je hladno; srce mu je jače udaralo. On preturi po džepovima, izvadi kutiju šibica i kresnu jedno palidrvce. Učinilo mu se da se ono zapalilo, ali je ostala potpuna pomrčina. Malčice prestrašen, baci palidrvce i protrlja oči. Ponovo brižljivo protrlja komadić fosfora o hrapavu površinu kutije. Začu šištanje palidrvca koje se pali. Vrati kutiju u levi džep i pipajući u tom smeru primače slobodni kažiprst tankom komadiću drveta. Odmah ga trže nazad, opekavši se, i ispusti drugo palidrvce.

   Oprezno se okrete i pokuša da se vrati na polaznu tačku. Činilo mu se da hoda duže nego pri dolasku a stalno je vladala neprozirna noć. Zastade i drugi put. Krv mu je brže strujala kroz žile a ruke su mu bile ledene. On sede; morao je da se smiri; stavi ruke pod miške da bi se ugrejao.

   Sačeka. Otkucaji srca postajali su mu manje snažni. U udovima je zadržao utisak o pokretima koje je napravio otkako je ušao u mrak. Odmereno, bez žurbe, ponovo odredi pravac i odlučnim korakom pođe prema suncu. Posle nekoliko sekundi oseti dodir vrućeg peska i pustinja, nepomična i žuta, zaplamsa mu pred zaslepljenim očima. Tamo daleko video je treperenje iznad ravnog krova hotela »Barizone«.

   Udalji se od tamnog zida i sruši se u sipkavi pesak. Pred očima mu je lenjo klizila jedna svetlica po dugačkoj izvijenoj travki koju je prekrivala skramom duginih boja. On se opruži, udubljujući mesto za svaki svoj ud i opuštajući potpuno mišiće i mozak, prepusti se disanju, miran i tužan.

III

1)

   Predsednik Medo od Žanpolana namršti se dolazeći, pošto vratar nije bio na svom mestu. On ipak prođe i uđe u dvoranu za sastanke.Namršti se nanovo:nikoga oko stola.Sastavljenim palcem i kažiprstom uhvati kraj svog zlatnog sata, kraj izrađen u vidu neke vrste lanca od istog metala, i povuče. Prilično čudna stvar, ta besprekorna sprava je pokazivala isto ono zbog kojeg je malopre toliko žurio. Objašnjavajući time odsustvo vratara i članova Saveta, kao spoj okolnosti, a ne urotu, kao što je posumnjao, on se trčeći vrati do limuzine i naloži svom revnosnom vozaču da ga nekud odveze; nipošto nije trebalo da se vidi kako jedan predsednik Administrativnog saveta stiže prvi, do vraga, nikako!

2)

   Sa umornim grčem oko usana, vratar se na vreme pomoli iz buen-retira/na španskom:prijatno sklonište(prim.prev)/ da bez dangubljenja ode do velikog ormana gde su stajale zbirke skarednih razglednica. Sa umornim grčem oko usana,drhtavim rukama i mokrim šlicom, jer je to bio njegov dan. Još je pomalo curilo paleći mu donji deo kičme neujednačenim i sve slabijim sevanjem i kruteći mu stare guzne mišiće uštavljene od mnogih godina u stolici.

3)

   Kučence koje je pregazio Agata Marion, koji je, kao i obično, vozio ne obazirući se, imalo je pluća čudne zelene boje, kao što je ustanovio putarski činovnik čija metla hitro gurnu mrcinu u jedan otvor kanalizacije. Malo zatim kanalizacija stade da povraća i morali su da joj skrenu tok za nekoliko dana.

4)

   Posle raznih zgoda i nezgoda, izazvanih koliko zloćom ljudi ili stvari toliko i neumitnim zakonima verovatnoće, na vratima dvorane za zasedanje sretoše se skoro svekoliki pozvani koji su u nju ulazili posle dlanenih trljanja i istrčavanja kapljica pljuvačke, uobičajenih u civilizovanom društvu, a koje militarizovano društvo zamenjuje podizanjem ruku prema vođi i ozarenim pljeskom koji, u nekim slučajevima, prate i kratki uzvici prokreštani iz daljine, zbog čega bi se, sve u svemu, moglo oceniti da je sve što je vojno ujedno i higijensko, mada je čovek primoran da se otrese takvog shvatanja kad vidi vojne zahode, uz jedini izuzetak za amerikanske vojnike koji seru u redovima i svoje sobe za kakanje drže u stalno čistom i dezinfikujuće mirisnom stanju, a tako nešto se događa i u nekim zemljama gde se neguje propaganda i gde su ljudi takve sreće da ta sredstva pljušte po nestanovnicima koji se daju ubediti, što je uglavnom i slučaj, pod uslovom da tako negovana propaganda ne bude nasumična, već da vodi računa o željama koje otkrivaju službe za ispitivanje i usmeravanje, kao i o rezultatima referenduma koje srećne vlade ne propuštaju da štedro raspisuju za još izrazitiju sreću naroda kojima upravljaju.

   Tako Savet poče. Nedostajao je samo jedan sprečeni član, koji posle dva dana dođe da se izvini, ali je vratar bio veoma strog.

5)

   »Gospodo, dajem reč našem odanom sekretaru.«

   »Gospodo, pre no što vam u grubim crtama saopštim rezultate prvih nedelja rada, želim, pošto je izvestilac odsutan, da vam pročitam izveštaj primljen iz Egzopotamije koji mi je on, na sreću, dostavio u dobar čas, te želim da ovde odam priznanje tom oprezu i ukazem počast njegovoj dalekovidnosti, jer niko nije pošteđen od toga da ga strefi i zao čas.«

   »Slažem se potpuno!«

   »O čemu je reč?«

   »Znate vi dobro.«

   »A! Sećam se!«

   »Gospodo, evo beleške o kojoj je reč.«

   »Uprkos svakovrsnim teškoćama, napori i domišljatost tehničkog  direktora  Bogoljuba  Duduka  doveli su do blagovremenog dostavljanja sveg potrebnog materijala i nema potrebe da se ističu sposobnosti, odanost i samopregor,  kao  ni  hrabrost  i  poslovna umešnost tehničkog direktora Duduka, jer ogromne teškoće na koje je naišao, kao i podmukla nepouzdanost i zloba izvršilaca, okoline i inženjera uopšte, izuzev poslovođe Arlana, čine da će taj zadatak, gotovo nemoguć, moći da izvrši samo on.«

   »Slažem se potpuno.«

   »Ovaj izveštaj je izvrstan.«

   »Nisam razumeo. O čemu je reč?«

   »Ama, jeste, znate vi to!«

   »A! Da! Dodajte mi svoje razglednice.«

   »Gospodo, iskrsla je okolnost za koju nije bilo moguće naći preventivno ili bilo kakvo modifikovano rešenje.Naime, na licu mesta i na samoj osi budućeg koloseka nalazi se hotel zvan ,Barizone', koji treba, kako predlaže naš rektor Duduk, eksproprisati, a zatim delimično porušiti najpogodnijim sredstvima.«

   »Znate li šta je to svetlica?«

   »Taj stav obara s nogu!«

   »Mislim da treba da damo svoj pristanak.«

   »Gospodo, pristupiću glasanju podizanjem ruke.«

   »To je nepotrebno.«

   »Svi se potpuno stažu.«

   »Odlično, ,Barizone' treba eksproprisati.«

   »Gospodo, prema tome, ,Barizone' će biti eksproprisan. Naš sekretar će preduzeti potrebne korake. Pošto je reč o radovima od javnog značaja, nema sumnje da će formalnosti koje treba obaviti ići vrlo skraćenim postupkom.«

   »Gospodo, predlažem da izglasamo čestitke sastavljaču izveštaja koji vam je pročitan, a koji nije niko drugi do naš tehnički direktor Bogoljub Duduk.«

   »Gospodo, mislim da ćete se svi složiti da Duduku uputimo pismenu čestitku, kao što predlaže naš zaslužni kolega Marion.«

   »Gospodo, prema rečima iz izveštaja, držanje podređenih Duduku pokazalo se gnusnim. Mislim da bi bilo mudro smanjiti im primanja za dvadeset odsto.«

   »Tako ostvarenu uštedu mogli bismo uplatiti na račun gospodina Duduka, na ime povećanja njegovog terenskog dodatka.«

   »Gospodo, Duduk će sigurno odbiti da primi bilo šta.«

   »Slažem se sasvim.«

   »A zatim, time će se uštedeti.«

   »Da ne povećamo ni Arlanu?«

   »To je potpuno nepotrebno. Ti ljudi su lično sasvim dovoljno svesni.«

   »Ali ostalima ćemo svakako smanjiti.«

   »Gospodo, sve ove odluke u zapisniku sa sednice potpisaće sekretar. Nema nikakvih primedbi na dnevni red?«

   »Šta kažete o ovom stavu?«

   »Obara s nogu!«

   »Gospodo, sednica je završena.«

IV

   Bakrena i Atanagora koračali su ruku pod ruku stazom u pravcu hotela »Barizone«. U podzemnom kopu ostavili su Brisa i Bertila. Ovi nisu hteti da izađu pre no što potpuno otkopaju ogromnu dvoranu otkrivenu pre nekoliko dana. Mašine su kopale bez prestanka i otkrivali su se novi hodnici, nove dvorane povezane avenijama oivičenim stubovima, krcate dragocenostima kao što su ukosnice, kopče u obliku broša od sapuna i od kovane bronze, zavetne statuice bez urni i sa urnama i gomile ćupova. Atin čekić nije besposličio. Ali arheologu je bilo potrebno da se malo odmori i da promeni misli i Bakrena je pošla sa njim.

   Peli su se i silazili preko oblih padina i sunce ih je umotavalo u zlato. Sa vrha dine, koji je nadvisivao i celo radilište železničke pruge, ugledaše pročelje hotela i crveno cveće. Izvršioci su poslovali oko ogromnih gomila šina i pragova i Bakrena razabra sitnije prilike Didiša i Olive koji su se igrali na kamarama drveta. Ne zaustavljajući se, dođoše do hotelskog bara.

   »Zdravo, Lulo«, reče Atanagora.

   »Bon giorno«, reče Lulaš... »Faće la barba u šest ura s'to matinjo?«

   »Ne«, reče Atanagora.

   »A, kurvanjska noć, santo Benedeto!...« uzviknu Lulaš... »A nije vas stid, gazda?«

   »Nije«, reče Atanagora. »Kako idu poslovi?«

   »Jad i beda«, reče Lulaš. »Takav jad i beda, da izludiš. Trebalo je videti kad sam bio šef porilaca riba u Spau!... Ali ovde!... Sve sam krrrmak!..«

   »Šta?« upita Bakrena.

   »Krrrmak. Ma, svinje!«

   »Daj nam piće«, reče arheolog.

   »Kad im ja zakuvam jednu diplomatsku čorbu, poslaću ih u Tunguziju«, reče Lulo.

   Tu pretnju propraćao je odgovarajućim pokretima koji su se sastojali u opružanju desne ruke sa palcem stisnutim u šaci.

   Atanagora se nasmeši.

   »Daj nam dva torinska.«

   »Evo, gazda«, reče Lulo.

   »A šta su vam učinili?« upita Bakrena.

   »Eh«, reče Lulo. »Hoće da zavrljače moju šupu u vazduh. Gotovo. Mrtva je.«

   On zapeva.

    »Vide Viljem: bogme s tim

    Vitorijom šale nema,

    I Bilova on u Rim

    Šalje, ugovor da sprema...«

   »A, to je lepo«, reče arheolog.

    »Daj mu Tremo, daj mu Trst,

    Daj mu čak i sav Trentino,

    Nek ne bude tako čvrst,

    Šta ga košta, molim fino?

    Al' u svome jeroplanu,

    Gabrijele d'Anuncio pevaše k'o tica.

    Chi va piano va sano...

   »Čuo sam to negde«, reče arheolog.

    »Chi va sano va lontano.

    Chi va forte va a la morte.

    Evviva la liberta!«

    /ko ide lagano,ide krepko  ko ide ljut ide u smrt   Živela nam sloboda/

   Bakrena zapljeska. Lulo je pevao tenorom sa onim što mu je ostalo od zadovoljavajuće promuklog glasa. Začuše se potmuli udarci po tavanici.

   »Šta je to?« upita arheolog.

   »E, to je drugi krrrmak!« reče Lulo.

   Izgledao je, kao i uvek, istovremeno i besan i veseo. On nastavi:

   »Gradoljub Duduk. Ne voli kad pevam.«

   »Bogoljub«, ispravi Bakrena.

   »Bogoljub, Gradoljub, Laskoljub, boli me briga.«

   »Kakva je to zavrzlama sa šupom?« reče Ata.

   »To su Gradoljubove diplomatske zavrzlame«, reče Lulo. »Hoće da me izmesti... Kurva jedna, samo su mu takve reči u žvalama, krrrmak jedan! Kaže da.to nije predviđao.«

   »Da te ekspropriše?« reče Ata.

   »Baš to«, reče Lulo. »To je ovozemaljska reč.«

   »Više nećeš morati da radiš«, reče Ata.

   »A koji će mi moj taj njihov odmor?« reče Lulo.

   »Popij jednu sa nama«, reče Ata.

   »Hvala, gazda.«

   »Je li to hotel smeta železničkoj pruzi?« upita Bakrena.

   »Da«, reče Lulo. »Njihovoj kurvinskoj Železničkoj pruži. Čin-čin.«

   »Čin-čin«, ponovi Bakrena i svi troje iskapiše čaše.

   »Je li Anđel tu?« upita Ata.

   »Mislim da je u svojoj sobi«, reče Lulo. »Ali, znaš, nisam siguran. Samo mislim. Opet crta.«

   On pritisnu neko zvonce iza bara.

   »Doći će, ako je tu.«

   »Hvala«, reče arheolog.

   »Taj Gradoljub je«, zaključi Lulo, »jedan krrrmak.«

   I zazvižduka ponovo brišući čaše.

   »Koliko ti dugujem?« reče arheolog, videvši da Anđel ne silazi.

   »Trideset franaka«, reče Lulo. »Beda jedna.«

   »Evo«, reče arheolog. »Ideš li sa nama da pogledamo gradilište? Izgleda da Anđel nije u svojoj sobi.«

   »E, ne mogu!« reče Lulo. »Svi su oni oko mene kao muve; ako odem, sve će popiti.«

   »Onda do skorog viđenja«, reče arheolog.

   »Do skorog viđenja, gazda.«

   Bakrena mu uputi jedan lep osmeh, te Lulo zamuca; zatim ona izađe za Atom i uputiše se prema gradilištu.

   Vazduh je mirisao na cveće i smolu. Zelene trave, divljački posečene, gomilale su se u hrpe sa obe strane neke vrste staze, trasirane nivelatorima, i sa njihovih krutih stabljika lagano su klizile velike staklaste mirisne kapi koje su se skotrljavale u pesak i umotavale u žuta zrnca. Kolosek je išao trasom koju su mašine započele prema Bogoljubovim naznakama. Atanagora i Bakrena su sa nejasnom tugom gledali gomile oštre trave neukusno poredane s jedne i druge strane puta i nagrđenost glatke površine dina. Oni se popeše pa siđoše, ponovo popeše i najzad ugledaše gradilište.

   Goli do pojasa, Karlo i Marin, povijeni pod bezličnim suncem, držali su obema rukama pneumatske čekiće pozamašne veličine. Vazduh je odjekivao od odsećne praske sprava i grmljavine kompresora koji su se okretali u blizini. Radili su bez prestanka poluoslepeli od mlaza peska koji je podizala izduvna cev i koji im se lepio za vlažnu kožu. Jedan deo koloseka več je bio izravnat i obe strane useka izdizale su se jasno i oštro. Kopali su kroz dinu i učvrstili su se na srednjem nivou pustinje, koji su Ana i Anđel proračunavali prema prethodno snimljenim topografskim podacima, prilično niže od površine tla koje su obično nabijali. Nesumnjivo, bilo bi potrebno da se ceo taj deo koloseka postavi izravnanjem useka pa su peščana brdašca rasla sa obe strane.

   Atanagora se namršti.

   »Biće lepo!...« promrmlja.

   Bakrena ne odgovori. Oni pridoše dvojici ljudi. »Dobar dan«, reče arheolog.

   Karlo podiže glavu. Bio je visok i plav i činilo se da njegove plave oči, nalivene krvlju, ne vide sagovornika.

   »Zdravo«,promrmlja on.

   »Napreduje...« oceni Bakrena.

   »Tvrdo je«, reče Karlo. »Sasvim tvrdo. Kao kamen. Samo je gornji sloj od peska.«

   »Tako i mora da bude«, objasni Atanagora. »Nema nikad vetra: pesak se skamenio.«

   »Zašto onda nije i na površini?« upita Karlo.

   »Sve donde dokle prestaje da dopire sunčeva toplota«, objasni arheolog, »nije moglo biti okamenjavanja.«

   »A!« reče Karlo.

   Sada stade i Marin.

   »Ako se zaustavimo, imaćemo na grbači onog gada Arlana.«

   Karlo ponovo pusti svoj pneumatski čekić u rad.

   »To treba da uradite samo vas dvojica?« upita Atanagora.

   Bio je primoran da viče da bi nadjačao paklenu buku čekića. Dugačko čelično svrdlo nasrtalo je na pesak izbacujući mlazeve plavičaste prašine i na dvema vodoravnim drškama Karlove grube ruke grčile su se u nekoj vrsti očajanja.

   »Samo nas dvojica...« reče Marin. »Ostali traže šljunak.«

   »Ona tri kamiona?« zaurla Atanagora.

   »Da«,odgovori Marin istim glasom.

   Imao je raščupanu smeđu čekinjavu kosurdu, dlakava prsa i rošavo dečačko lice. On prenese pogled sa arheologa i zadrža ga na mladoj ženi.

   »Ko je to?« upita arheologa, zaustavljajud sad on svoj čekić.

   »Zovem se Bakrena«, reče ona pružajući mu ruku. »Radimo isti posao, samo ja pod zemljom.«

   Marin se nasmeši i blago steže nervozne prste svojom suvom ispucalom šakom.

   »Zdravo«, reče i on.

   Karlo je nastavio sa radom. Marin pogleda Bakrenu sa žaljenjem.

   »Ne možemo da stanemo zbog Arlana, inače bismo popili po jednu.«

   »A tvoja žena?...« povika Karlo.

   Bakrena se nasmeja.

   »Zar je tako ljubomorna?«

   »Ma ne«, reče Marin, »zna ona da sam ja ozbiljan.«

   »Imao bi neprilika«, primeti Karlo. »Nema mnogo izbora u ovom kraju...«

   »Videćemo se u nedelju«, obeća Bakrena.

   »Posle mise«, reče Marin, da se našali.

   »Ovde se ne ide na misu.«

   »Ima jedan pustinjak«, reče Atanagora. »U načelu, odlazićemo nedeljom da vidimo pustinjaka.«

   »Ko to kaže?« usprotivi se Marin. »Ja više volim da popijem jednu sa malom.«

   »Doći će opat da vam sve to objasni«, reče arheolog.

   »O, nije nego«, reče Marin. »Ne volim popove.«

   »Šta bi drugo radio?« primeti mu Karlo. »Hoćeš da skitaš sa ženom i decom?«

   »Ni ja ne volim popove«, reče Atanagora, »ali ovaj nije kao ostali.«

   »Znam«, reče Marin, »ali ipak ima mantiju.«

   »To je jedna šaljivčina«, reče Bakrena.

   »Oni su najopasniji.«

   »Požuri, Marine«, reče Karlo, »onaj gad Arlan će nas ukebati, pa će nam se popeti na nos.«

   »Hajd'mo...« promrmlja ovaj.

   Pneumatski čekići nastaviše sa svojim grubim udarcima l pesak ponovo šiknu u vazduh.

   »Do viđenja, momci«, reče Atanagora. »Popijte po jednu kod »Barizonea« i stavite na moj raboš.«

   On se udalji. Bakrena mahnu rukom Karlu i Marinu.

   »U nedelju!« reče Marin.

   »Umukni!« reče Karlo. »Nije to društvo za tebe.«

   »Taj je jedna stara budala«, reče Marin.

   »Nije«, reče Karlo. »Izgleda valjano.«

   »Dobra stara budala«, reče Marin. »Ima i takvih.«

   »Ne seri«, reče Karlo.

   On mišicom obrisa znoj sa lica. Lagano su pritiskali teške mase. Čvrsti blokovi su se odvajali i rušili pred njima i pesak im je grebao grlo. Uši su im bile naviknute na ravnomeran zvuk čekića, tako da su mogli da šapuću i da se razumeju. Obično su razgovarali radeći, kako bi ublažili svoju muku pošto joj uopšte nije bilo ni kraja ni konca, i tako je sad Karlo glasno sanjao.

   »Kad budemo završili...«

   »Nećemo završiti.«

   »Pustinja ne ide skroz...«

   »Ima drugog posla.«

   »Imaćemo pravo da se malo opružimo...«

   »Mogli bismo da prestanemo da radimo...«

   »Bili bismo mirni...«

   »Bilo bi zemlje i vode i drveća, pa i lepa devojka.«

   »Da prestanemo sa kopanjem...«

   »Nikad nećemo završiti.«

   »Tu je onaj gad Arlan.«

   »On ništa ne radi, a više zarađuje.«

   »To se neće dogoditi.«

   »Možda pustinja ide sve do kraja.«

   Grubim prstima stezali su ručke, krv im se sušila u žilama i glasovi su im postajali nečujno mrmljanje, neprekidna žalopojka zaglušena bukom čekića, koja je zujeći igrala oko njihovih znojavih lica, u uglovima njihovih sprženih usana. U čvrstom tkivu njihove opaljene kože poigravali su čvornovati mišići u obliku okruglih izbočina, koji su se kretali kao sparene životinje.

   Karlu su se sklapale oči, osećao je skroz u rukama sve pokrete čeličnog svrdla i upravljao je njime instinktivno, ne gledajući ga.

   Iza njih je zevala velika kriška senke već iskopanog grubo izravnanog useka, dok su se oni sve više zarivali u okamenjenu dinu. Glave su im dopirale do visine novog useka a tamo daleko, na drugoj dini, za trenutak ugledaše smanjene prilike arheologa i narandžaste devojke. A zatim se blokovi odvališe i skotrljaše iza njih. Uskoro će biti prinuđeni da stanu da bi izbacili ogromnu gomilu iskopa; kamioni se još nisu vratili. Uzastopni udarci čeličnog klipa o šipku svrdla i šištanje izduvnog vazduha odbijali su se o zidove zaseka uz nepodnošljivu buku, ali je više nisu čuli ni Karlo ni Marin. Pred očima su im bile sveže zelene doline i krepke devojke koje su, gole na travi, čekale njih.

V

   Bogoljub Duduk ponovo pročita poruku koju je upravo primio i koja je nosila zaglavlje Glavnog sedišta i potpis dvaju članova Administrativnog saveta, od kojih je jedan bio predsednikov. Oči su mu se zadržavale na nekim rečima sa zadovoljstvom sladokusca i u glavi je počinjao da sastavlja rečenice kako bi ostavio utisak na slušaoce. Trebalo ih je iskupiti u velikoj dvorani hotela »Barizone«; tim pre to bolje. Najbolje - i svakako - posle rada. I prethodno videti da li Barizone ima neki podijum. Jedna stavka u pismu ticala se samog Barizonea i njegovog hotela. Koraci se brzo preduzimaju kad se za njih pobrine jedno moćno društvo. Plan železnice je, u stvari, bio završen, ali još uvek nije bilo šljunka. Kamiondžije su neumorno tragale; ponekad su slale vesti o sebi ili je neki od njih neočekivano iskrsavao sa svojim kamionom i skoro odmah zatim ponovno odlazio.Bogoljub je bio pomalo ogorčen tom zavrzlamom oko šljunka, ali pruga se ipak gradila na malom rastojanju od tla na podupiračima. Karlo i Marin ništa nisu radili... Arlan je srećom uspevao da iz njih izvuče najviše moguće i njih dvojica su uspevali da postavljaju trideset metara koloseka dnevno; za četrdeset osam časova počeće da seku hotel nadvoje.

   Neko zakuca na vrata.

   »Udite!« reče Bogoljub.

   »Bon giorno«, reče Lulaš ulazeći.

   »Dobar dan,  Barizone«,  reče  Bogoljub.  »Želite  da razgovarate sa mnom? «

   »Da«, reče Lulo. »Šta te kurve sa železnice rade kad mi postavljaju prugu baš pred hotel? Šta ću ja s njom da se zezam?«

   »Ministar je upravo potpisao naredbu o eksproprijaciji koja se tiče vas«, reče Bogoljub. »Mislio sam da vas izvestim o tome večeras.«

   »Sve su to visoke diplomatske zavrzlame«, reče Lulo. »Kad će oni to maknuti?«

   »Bićemo prinuđeni da srušimo hotel da bi pruga mogla da prođe kroz sredinu«, reče Bogoljub. »Trebalo je da vas obavestim.«

   »Šta?« reče Lulo. »Da se ruši čuveni hotel „Barizone"? Da oni koji su probali moje spaghetti a la Bolognese zajedno s Lulom ugase za čitav život?«

   »Na žalost«, reče Bogoljub, »ali naredba je potpisana. Smatrajte da je hotel oduzet u korist države.«

   »A ja?« reče Lulo. »Koji će moj biti sa mnom? Nema mi druge nego da se vratim za šefa porilaca riba, a?«

   »Nadoknadiće vam se«, reče Bogoljub. »Svakako, ne smesta.«

   »Krrrmci«, promrmlja Lulo.

   On okrete Bogoljubu leđa i izađe ne zatvorivši vrata. Bogoljub ga pozva natrag.

   »Zatvorite svoja vrata!«

   »E, to više nisu moja vrata«, reče Lulaš besno. »Zatvorite ih sami!«

   On ode gunđajući psovke sa južnjačkim naglaskom.

   Bogoljub pomisli da je trebalo eksproprisati i Lula kao i hotel, ali postupak je bio složeniji i formalnosti bi zahtevale previše vremena. On ustade i obiđe oko svog radnog stola. Nađe se nosem u nos sa Anđelom koji je ušao bez kucanja i to sa razlogom.

   »Dobar dan, gospodine«, reče Anđel.

   »Dobar dan«, reče Bogoijub ne pružajući mu ruku.

   On završi obilazak i ponovo sede.

   »Zatvorite vrata za sobom, molim vas«, reče. »Želite da razgovarate sa mnom?«

   »Da«, reče Anđel. »Kada ćemo dobiti plate?«

   »Mnogo vam se žuri.«

   »Potreban mi je novac a platu je trebalo da dobijemo još pre tri dana.«

   »Shvatate li da smo mi u pustinji?«

   »Ne«, reče Anđel. »U pravoj pustinji nema mesta železničkoj pruzi.«

   »To je sofizam«, oceni Bogoljub.

   »To je što god vam se hoće«, reče Anđel. »975-ica prolazi često.«

   »Da«, reče Bogoljub, »ali pošiljka ne može da se poveri ludom vozaču.«

   »Kondukter nije lud.«

   »Putovao sam sa njim«, reče Bogoljub. »Uveravam vas da nije normalan.«

   »Čekanje se odužilo«, reče Anđel.

   »Vi ste mio mladić«, reče Bogoljub... »Telesno, hoću da kažem. Imate... prilično dopadljivu put. Stoga ću vam saopštiti nešto što ćete saznati tek večeras.«

   »Ali neću«, reče Anđel, »pošto ćete mi sad reći.«

   »Reći ću vam to ako budete zaista mio momak. Pridite.«

   »Ne savetujem vam da me dodirnete«, reče Anđel.

   »Vidi ti njega! odmah ga spopadaju mušice!« uzviknu Bogoljub. »Ne budite tako kruti, zaboga!«

   »To mi uopšte ništa ne znači.«

   »Mladi ste. Imate vremena da se promenite.«

   »Hoćete li mi reći šta ima da mi kažete ili ću ja morati da odem?« reče Anđel.

   »Pa, dobro, dobićete ponižicu plate od dvadeset odsto.«

   »Ko?«

   »Vi, Ana, izvršioci i Stenka. Svi osim Arlana.«

   »Kakav gad, taj Arlan!« promrsi Anđel.

   »Ako pokažete dobru volju, mogao bih da vas toga i poštedim.«

   »Ja sam pun dobre volje«, reče Anđel. »Završio sam svoj posao tri dana pre nego što ste to tražili od mene i skoro sam završio proračunavanje elemenata za glavnu stanicu.«

   »Ne insistiram na onome što ja podrazumevam pod dobrom voljom«, reče Bogoljub. »Za bliža objašnjenja možete se obratiti Diponu.«

   »Ko je Dipon?«

   »Arheologov kuvar«, reče Bogoljub. »Lep momak, taj Dipon, ali kakva droca!«

   »Ah, da! Vidim na koga mislite.«

   »Ne«, reče Bogoljub. »Brkate ga sa Salićem. Salič mi je odvratan.«

   »Ipak...« reče Anđel.

   »Ne, zaista, Salić je gadan. Uostalom, bio je oženjen.«

   »Shvatam.«

   »Ne možete da me svarite, a?« upita Bogoljub.

   Anđel ne odgovori.

   »Znam ja. Smeta vam to. Znate, nemam običaj da se poveravam bilo kome, ali priznaću vam da sam savršeno svestan toga šta svi vi mislite o meni.«

   »Pa onda?« reče Anđel.

   »Pa baš me briga«, reče Bogoljub. »Ja sam peder i šta vi tu hoćete da menjate?«

   »Ništa ja neću tu da menjam«, reče Anđel. »U izvesnom smislu tako mi je draže. «

   »Zbog Stenke?«

   »Da«, reče Anđel. »Zbog Stenke. Više volim da se vi ne bavite njome.«

   »Zato što sam zavodljiv?« upita Bogoljub.

   »Ne«, reče Anđel. »Užasni ste, ali vi ste gazda.«

   »Vi nju volite na neki čudan način«, reče Bogoljub.

   »Znam ja kakva je ona. To što je volim ne znači da je ne vidim.«

   »Kako možete da volite jednu ženu?« reče Bogoljub.

   Izgledalo je kao da govori sam sebi.

   »To je neshvatljivo! Sve te meke stvari koje one imaju svud po sebi... Nekakvi vlažni nabori...«

   On uzdrhta.

   »Jezivo...«

   Anđel se nasmeja.

   »Najzad«, reče Bogoljub, »nikako nemojte reći Ani da ste dobili ponižicu. To sam vam rekao u poverenju. Kao žena muškarcu.«

   »Hvala«, reče Anđel. »Da ne znate kad će novac stići?«

   »Ne znam. Čekam ga.«

   »Dobro.«

   Anđel obori glavu i pogleda sebi u stopala, ne nađe na njima ništa naročito i podiže glavu.

   »Do viđenja«, reče.

   »Do viđenja«, reče Bogoljub. »Ne mislite na Stenku.«

   Anđel izađe pa se odmah vrati.

   »Gde je ona?«

   »Poslao sam je na stanicu 975-ice da odnese poštu.«

   »Dobro«, reče Anđel.

   Izađe iz sobe i zatvori vrata.

VI

Zašto je ova vrsta invarijantnosti

 izmakla običnom tenzorskom računu?

(G.Vajtrou,Struktura vasione,izd. Galimar,str.144)

   »Spremno!« reče stažista.

   »Okrečite«, reče Klopoklopac.

   Stažista snažnim pokretom zamaja elisu od tvrdog drveta. Motor kinu, zlobno podrignu i napravi jedan okret. Stažista vrisnu i uhvati desnu ruku levom.

   »Evo ti!« reče Klopoklopac. »Rekao sam vam da se čuvate.«

   »Boga mu njegovog! Boga mu da mu boga usranog! Boli da pošiziš!«

   »Da vidim?«

   Stažista pruži ruku. Nokat na kažiprstu bio mu je potpuno crn.

   »Nije to ništa.« reče Klopoklopac. »Još uvek imate prst. A odneće vam ga idući put.«

   »Neće.«

   »Jakako«, reče Klopoklopac. »Ili onda pazite.«

   »Ali ja pazim«, reče stažista. »Neprestano pazim, a taj prokleti usrani motor stalno mi kreće među samim šapama. Već mi je dojadilo.«

   »Da niste učinili ono što ste učinili...« reče profesor poučnim glasom.

   »O, hoćete li još da mi idete na džigericu, vi i ta vaša stolica?«

   »Dobro.«

   Klopoklopac uzmače i iz zaleta uputi jedan bokserski udarac stažisti negde ispod rebara.

   »Jao!...« zastenja stažista.

   »Sad više ne osećate da vas boli ruka, a?«

   »Grrr...« izusti stažista.

   Izgledao je spreman da ujede.

   »Okrečite!« reče Klopoklopac.

   Stažista zastade i zaplaka.

   »A! ne!« povika Klopoklopac. »Dosta! Vi, brate, stalno plačete! To prelazi u ludilo. Ostavite me na miru i okrečite tu elisu... Ne pale više te vaše suze.«

   »Pa one nikad nisu ni palile«, uvređeno reče stažista.

   »Tačno. Ne razumem kako još uvek imate smelosti da na tome nastojite.«

   »O, u redu«, reče stažista. »Ne nastojim.«

   On preturi po džepu i izvuče jednu odvratnu maramicu, klopoklopac je postajao nestrpljiv.

   »Ide li to ili jok?«

   Stažista se useknu i vrati maramicu u džep. Zatim priđe motoru i sa izrazom kao da ćutke prelazi preko svega spremi se da zamaje elisu.

   »Hajde!« zapovedi Klopoklopac. Elisa se okrete dvaput, motor iznenada zakašljuca i krete, tako da lakovana krilca iščezoše u sivom vrtlogu.

»Povećajte pritisak«, teče Klopoklopac.

   »Opeći ću se!« usprotivi se stažista.

   »O!...« reče profesor satrveno, »koji ste vi...«

   »Hvala«, reče stažista.

   On podesi ručicu.

   »Zaustavite ga!« reče Klopoklopac.

   Stažista prekide dovod benzina okrenuvši plovak u motoru i on stade, a elisa mu se zaljulja izgledajući prilično nepouzdano.

   »Dobro«, reče profesor. »Ići ćemo napolje da probamo.«

   Stažista je i dalje mrštio lice.

   »Hajdemo«, reče Klopoklopac. »Živahnije, do đavola! Nije ovo sahrana.«

   »Ne još«, utvrdi stažista, »ali biće i to.«

   »Uzmite taj avion i vucite se«, reče profesor.

   »Da ga pustimo da leti slobodno ili da ga vežemo?«

   »Slobodno, naravno. U pustinji to ne bi trebalo da bude teško.«

   »Nikad se nisam osećao manje usamljen nego u ovoj pustinji.«

   »Dosta sa jadikovkama«, reče Klopoklopac. »Znate li da je u ovom kraju i jedna lepa devojka. Put joj je čudne boje, ali što se tiče izgleda, nema joj se šta zameriti.«

   »Je li?« upita stažista.

   Izgledao je urazumljeniji.

   »Sigurno da jeste«, reče Klopoklopac.

   Stažista je skupljao rasturene delove aviona koje je napolju trebalo da sastavi. Profesor zadovoljno pregleda prostoriju.«

   »Ovde imamo zgodnu malu bolnicu«, reče.

   »Da«, reče stažista. »Što se tiče rada u njoj. U ovom prokletom kraju niko nije bolestan. Počeo sam da zaboravljam sve što sam znao. «

   »Bićete bezopasniji«, ustvrdi Klopoklopac.

   »Ja nisam opasan.«

   »Sve stolice ne misle tako.«

   Stažista postade kraljevski plav i vene na njegovim slepoočnicama počeše grčevito da biju.

   »Slušajte«, reče. »Još jednu reč o toj stolici i ja...«

   »Šta ja?« naruga se Klopoklopac.

   »Ubiću još jednu,,,«

   »Kad god hoćete«, reče Klopoklopac. »U stvari, mislite  li da ćete mi time nauditi? Hajdemo, dođite.«

   On izađe i njegova žuta košulja odbijala je dovoljno svetlosti na tavansko stubište da bi ga sprečila da se saplete na nejednakim stepenicama. Ali stažistu to nije sprečilo i on pade, srećom po avion, na dupe. Dole stiže skoro istovremeno sa profesorom.

   »Ne valja«, reče ovaj. »Zar vi ne možete da se služite nogama?«

   Stažista protrlja dupe jednom rukom. Drugom je držao krila i trup »pinga 903«.

   Siđoše još i nađoše se u prizemlju. Iza svoje tezge Lulo je prilježno praznio bocu torinskog.

   »Zdravo«, reče profesor.

   »Dobar dan, gazda«, reče Lulo.

   »Kako idu poslovi?«

   »Gradoljub me izbacuje napolje.«

   »Nije istina?«

   »Izmešta me. Opet velike reči. Ali stvarne.«

   »Ekspropriše te?«

   »E, tako je k'o što reče Lulo. Izmešta me.«

   »Šta ćeš da radiš?«

   »Pa, nemam pojma. Ostaje mi samo da se zavučem u klozet i gotovo. Pokojna je.«

   »Pa taj dripac je blesav!« reče Klopoklopac.

   Stažista je postajao nestrpljiv.

   »Hoćemo li pustiti ovaj avion da leti?«

   »Ideš li sa nama, Lulo?« reče Klopoklopac.

   »Eh, briga mene za tog krrrmka od aviona!«

   »Onda, vidimo se uskoro«, reče Klopoklopac.

   »Do viđenja, gazda. Taj avion je lep kao trešnja.«

   Klopoklopac izađe u pratnji stažiste.

   »Kad se ona može videti?« upita ovaj.

   »Ko?«

   »Lepa devojka.«

   »O, idete mi na živce«, reče Klopoklopac. »Idemo da pustimo ovaj avion i to je sve.«

   »Onda, jebi ga«, reče stažista. »Mahnete mi time pred očima i onda pufff.., nema ništa. Neprijatni ste!«

   »A vi?«

   »Dobro, shvatam ja da sam takav«, reče stažista. »Već smo tri nedelje ovde, razumete li, a ja nisam to uradio nijedanput!«

   »Sigurno?« reče Klopoklopac. »Čak ni sa ženama izvršilaca? Šta radite u bolnici pre podne dok ja spavam?«

   »Ja... ja to sam...« reče stažista.

   Klopoklopac ga pogleda ne shvatajući a onda prsnu u smeh.

   »Nanu mu!« reče. »Vi to sam... To je strašno smešno!... Zato ste tako neraspoloženi!...«

   »Mislite?« malčice uznemireno upita stažista.

   »Sigurno. To je vrlo nezdravo.«

   »O!« reče stažista. »Vi to nikad niste radili, a?«

   »Nikad sam«, reče Klopoklopac.

   Stažista ućuta jer su se peli uz jednu visoku dinu i bio mu je potreban sav dah. Klopoklopac poče ponovo da se smeje.

   »Šta je?« upita stažista.

   »Ništa. Mislim samo kako mora da vam izgleda lice.«

   Smejao se toliko da se srušio na pesak. Krupne suze vrcale su mu iz očiju i glas mu se zaguši u radosnom urliku. Stažista je napućeno okrenuo glavu i spustio na zemlju delove aviona koje klečeći poče da sastavlja kako-tako. Klopoklopac se smirivao.

   »Uostalom, vrlo loše izgledate.«

   Stažista je bivao sve nespokojniji.

   »Savršeno siguran. Znate, niste vi prvi!«

   »Mislio sam...« promrmlja stažista.

   On osmotri krila i pilotsku kabinu.

   »Znači, vi mislite da su to radili i drugi pre mene?«

   »Naravno.«

   »Razume se, i ja sam to mislio«, reče stažista. »No da li u istim uslovima? U pustinji, zato što nema žena? «

   »Nesumnjivo«, reče Klopoklopac. »Mislite li da simbol stolpnika Svetog Simeona predstavlja nešto drugo? Taj stub? Taj čova neprestano zaokupljen svojim stubom? To je, na kraju krajeva, prozirno! Proučavali ste Frojda, pretpostavljam?«

   »Ma nisam«, reče stažista. »To je zastarelo! Samo zaostali još veruju u te stvari.«

   »To je jedno«, reče Klopoklopac, »a stub je nešto drugo. Ipak, postoje, kako kažu psiholozi, predstave i prenosi, kompleksi i potiskivanje, a takođe i onanija, u vašem posebnom slučaju.«

   »Očigledno«, reče stažista, »opet ćete mi reći da sam samo običan kreten.«

   »Ma ne«, reče Klopoklopac. »Samo niste mnogo pametni. To vam se može oprostiti.«

   Stažista je sastavio krila i trup i sa ukusom udešavao repni deo. Zastade nekoliko trenutaka da razmisli o Klopoklopčevim rečima.

   »Ali«, reče mu. »Kako vi radite?«

   »Kako radim šta?...«

   »Ne znam...«

   »Pitanje vam je neodređeno«, reče Klopoklopac. »Toliko neodređeno, da bih čak rekao kako samim tim postaje neprilično.«

   »Nisam hteo da vas uvredim«, reče stažista.

   »O, znam ja to. Ali vi imate dara da se trpate u ono što vas se ne tiče.«

   »Bilo mi je bolje tamo«, reče stažista.

   »I meni«, reče Klopoklopac.

   »Neraspoložen sam.«

   »Proći će. To je zbog ovog peska.«

   »Nije to od peska. Ovde nema bolničarki, stažista, bolesnika...«

   »Ni stolica, a?« reče Klopoklopac.

   Stažista zavrte glavom i gorčina mu se u pečatima razli po licu.

   »Prebacivaćete mi celog života zbog te stolice, a?«

   »Nije to baš tako predugo«, reče Klopoklopac. »Vi nećete doživeti starost. Imate isuviše rđave navike.«

   Stažista je malo oklevao, zatim otvori usta pa ih ponovo zatvori ne rekavši ništa. Poče da petlja oko cilindra i motora i Klopoklopac vide kako podskoči i kako gleda u svoju ruku, kao što je to radio pre pola sata.    Široka poderotina krvarila mu je na dlanu. On se okrete prema Klopoklopcu, Nije plakao, ali je bio veoma bled a usne su mu bile zelene.

   »Ujeo me...« promrmlja on.

   »Šta ste mu opet uradili?« upita Klopoklopac.

   »Ma... ništa...« reče stažista.

   On spusti avion na pesak.

   »Ovo me boli.«

   »Dajte da vidim.«

   On pruži ruku.

   »Dajte mi svoju maramicu«, reče Klopoklopac.

   Stažista mu pruži svoju odvratnu krpu i Klopoklopac mu nadvoje-natroje previ ruku, pokazujući sve znake izrazitog gađenja.

   »Je li u redu?«

   »U redu je«, reče stažista.

   »Pustiću ga sam«, reče profesor.

   Dohvati avion i vešto pusti motor u pokret.

   »Držite me oko struka!...« doviknu stažisti da bi nadjačao zvuk motora.

   Stažista ga uhvati obema rukama. Profesor namesti diznu za dovod benzina i elisa se zavrte tako brzo da su joj vrhovi krakova počeli prelaziti u tamnocrveno. Stažista se zakačio za Klopoklopca koji je posrtao potresan besnim vetrom koji je model podizao.

   »Puštam«, reče Klopoklopac.

   »Ping 903« polete kao metak i nestade za nekoliko sekundi. Stažista, na koga je to ostavilo utisak, još je vukao, a onda olabavi stisak i prostre se. Ostade sedeći, praznog pogleda okrenutog tački u kojoj je avion upravo iščezao, Klopoklopac šmrknu.

   »Boli me ruka«, reče stažista.

   »Skinite tu pačavru«, reče profesor.

   Rana je zevala a zelenkasti plikčići uzdizali su se svuda unaokolo. Crvenocrna sredina već je vrila malim brzim mehurićima.

   »He!...« reče Klopoklopac.

   On uhvati stažistu za mišicu.

   »Hajdete da lečite to!...«

   Ovaj ustade i poče da galopira omlitavelim nogama. Obojica su trčali prema hotelu »Barizone«.

   »A avion?« upita stažista.

   »Izgleda da ide«, reče Klopoklopac.

   »Vratiće se?«

   »Mislim. Namestio sam ga tako.«

   »Ide veoma brzo...«

   »Da.«

   »Kako će se zaustaviti?«

   »Ne znam...« reče Klopoklopac. »Na to uopšte nisam mislio.«

   »To je zbog ovog peska...« reče stažista.

   Oni začuše neki oštar zvuk i nešto im zazvižda na metar

iznad glava, zatim se zbi nešto kao eksplozija i stakla na

dvorani u prizemlju razvezdaše se u jasnu rupu koja je imala oblik »pinga«. Začuše kako unutra padaju boce jedna za drugom i kako se razbijaju o tlo.

   »Jurim napred«, reče Klopoklopac.

   Stažista stade i vide kako profesorova crna prilika juri niz padinu kao vetar. Okovratnik živo žute boje sijao je iznad njegovog zastarelog redengota. On otvori vrata i nestade u hotelu. Stažista zatim pogleda u svoju ruku i dade se u galop teška i nesigurna koraka.

VII

   Anđel se nadao da će pronaći Stenku i otpratiti je do Bogoljubove kancelarije, pa je žurio preko dina idući brzim hodom uzbrdo, a grabeći trkom velikim koracima nizbrdo. Tada su mu stopala, uz prigušeni i mukli zvuk, upadala duboko u pesak. Katkad se prizemljivao na busen trave, i onda je osećao pucketanje krutih stabljika, i miris sveže smole.

   Stanica 975-ice nalazila se na otprilike dve duži od hotela. Anđelovom brzinom hoda nije trebalo dugo ići. On spazi Stenku kako se vraća baš kad se ona na samom vrhu odvoji od dine. On je bio u udolini. Htede da potrči da bi se uspeo uz strminu, ali nije mogao i sustiže je na po uspona.

   »Dobar dan!« reče Stenka.

   »Došao sam po vas.«

   »Ana radi?«

   »Mislim.«

   Nastade tišina; loše je počelo. Srećom, Stenka izvi stopalo i uhvati se za Anđelovu mišicu da bi bila sigurnija u hodu.

   »Nezgodno je po ovim dinama«, reče Anđel.

   »Da, u cipelama sa visokim potpeticama, naročito.«

   »Uvek njih obuvate kad izlazite?«

   »Oh, ne izlazim često. Ostajem više sa Anom u hotelu.«

   »Mnogo ga volite?« upita Anđel.

   »Da«, reče Stenka, »on je veoma čist, vrlo dobro građen veoma zdrav. Strašno volim da spavam sa njim.«

   »Ali intelektualno...« reče Anđel.

   Upinjao se da ne misli na Stenkine reči. Ona se nasmeja.

   »Intelektualno   sam   uslužena. Kad završim rad Bogoljubom, ni ne pomišljam da vodim intelektualne razgovore!...«

   »On je blesav.«

   »On u svakom slučaju zna svoj posao«, reče Stenka. »Kunem vam se da je, što se tiče posla, to čovek na koga se ne možete požaliti.«

   »Gadan tip.«

   »Oni su veoma ljubazni sa ženama.«

   »Odvratan mi je.«

   »Vi samo mislite na telesne stvari.«

   »Nije istina«, reče Anđel. »Što se vas tiče, jeste.«

   »Dosađujete  mi«, reče Stenka. »Mnogo volim da razgovaram sa vama; mnogo volim da spavam sa Anom i mnogo volim da radim sa Dudukom; ali ne mogu da zamislim da spavam sa vama. To mi izgleda sramotno.«   »Zašto?« reče Anđel.

   »Vi tome pridajete toliko značaja...«

   »Ne, ja tome pridajem značaja u odnosu na vas.«

   »Ne govorite tako. To... To mi je dosadno... pomalo mi je odvratno.«

   »Ali ja vas volim«, reče Anđel.

   »Pa jeste, volite me, naravno. To mi pričinjava zadovoljstvo; i ja vas mnogo volim kao da ste mi brat, već sam vam to rekla; ali ne mogu da spavam sa vama.«

   »Zašto?«

   Ona se kratko nasmeja.

   »Posle Ane«, reče, »jedino što želiš, to je spavanje.«

   Anđel ne odgovori. Bilo mu je teško da je vuče jer su joj cipele smetale pri hodu. On je pogleda sa strane. Nosila je pulover od tankog trikoa kroz koji su štrcali vrhovi njenih malo opuštenih, ali još izazovnih grudi. Brada joj je bila prostački zaobljena i Anđel ju je voleo više no bilo koga.

   »Šta vam Bogoljub daje da radite?«

   »Diktira mi pisma ili izveštaje. Uvek ima posla za mene. Beleške o šljunku, o izvršiocima, o arheologu, o svemu.«

   »Ne bih želeo da vi...«

   On zaćuta.

   »Šta da ja?«

   »Ništa... kad bi Ana otišao, da li biste otišli sa njim?«

   »Zašto hoćete da Ana ode? Radovi su daleko od završetka.«

   »O«, reče Anđel, »neću ja da Ana ode. Ali kad vas on više ne bi voleo?«

   Ona se nasmeja.

   »Ne biste to rekli kad biste ga videli...«

   »Ne želim da ga vidim«, reče Anđel.

   »Naravno«, reče Stenka. »To bi bilo odvratno. Ne vladamo se uvek baš pristojno.«

   »Ćutite!« reče Anđel.

   »Dosadni ste mi. Uvek ste tužni. To je nesnosno.«

   »Ah ja vas volim!...« reče Anđel.

   »Ma da. To je nesnosno. Kad Ani bude dosta mene, daću vam znak.«

   Ona se ponovo nasmeja.

   »Dugo ćete ostati neženja!...«

   Anđel ne odgovori. Približiše se hotelu. On odjednom začu neki snažan zvižduk i prasak neke eksplozije.

   »Šta je to?« reče Stenka rasejano.

   »Ne znam...« reče Anđel.

   Zastadoše da čuju. Vladala je potpuna, veličanstvena tišina, zatim se ću neodređeni zveket stakla.

   »Nešto se dogodilo...« reče Anđel. »Da požurimo!...«

   Bio je to izgovor da je malo više stisne.

   »Pustite me...« reče Stenka. »Idite da vidite. Ja bih vas samo zadržavala.«

   Anđel uzdahnu i ode ne okrećući se. Ona je oprezno napredovala na svojim previsokim potpeticama. Sada se čula graja.

   On vide u zastakljenom zidu rupu sasvim određenog oblika. Krhotine stakla bile su rasute po tlu. Ljudi su se komešali u dvorani. Anđel gurnu vrata i uđe. Tamo su bili Bogoljub, stažista, Ana i doktor Klopoklopac. Pred šankom je ležalo telo Lula Barizonea. Nedostajala mu je gornja polovina glave.

   Anđel podiže pogled i vide »ping 903« nabijen u zid naspram zastakljene fasade, zariven sve do stajnog trapa u oplatu. Levo gore nalazio se ostatak Lulaševe lobanje, koji lagano skliznu do šiljatog kraja krila i pade na zemlju uz tup udarac prigušen crnom kudravom Lulaševom kosom.

   »Šta se dogodilo?« reče Anđel.

   »Taman sam računao«, reče Bogoljub, »da ga obavestim da će izvršioci početi sa prosecanjem hotela sutra uveče. Trebalo je obaviti pripreme. Slušajte, to je nepodnošljivo.«

   Izgledalo je da se obraća Klopoklopcu. Ovaj je nervozno čupkao svoju bradicu.

   »Treba ga preneti«, reče Ana. »Pomozite mi.«

   On uze leš pod miške a stažista ga uhvati za noge. Ana se uputi natraške prema stepeništu. Lagano se pope; držao je daleko od sebe Lulovu glavu koja je krvarila a telo se izvilo između njihovih ruku i skoro se vuklo po stepenicama, nepomično i besvesno. Stažistu je mnogo bolela ruka.

   Bogoljub pogleda po dvorani. Pogleda doktora Klopoklopca. Pogleda Anđela. Dolazeći sasvim lagano, Stenka uđe u prostoriju.

   »A!« reče Bogoljub. »Tu ste! Bilo je pošte.«

   »Da«, reče Stenka. »Šta je to?«

   »Ništa«, reče Bogoljub. »Nezgoda. Dođite, imam da vam diktiram hitna pisma. O ovome će vam ispričati.«

   On ode brzo prema stepeništu. Stenka za njim. Anđel nije skidao pogled sa nje sve dok je bila vidljiva, zatim prenese pogled na crnu mrlju ispred šanka. Jedno sedište od bele kože bilo je svo isprskano nejednakim kapljicama u nepravilnom nizu.

   »Dođite«, reče profesor Klopoklopac.                         '

   Oni ostaviše vrata otvorena.

   »To je mali model?« reče Anđel.

   »Da«, odgovori Klopoklopac. »Dobro je išao.«

   »Previše«, reče Anđel.

   »Ne, nije previše. Kad sam izašao iz kabineta mislio sam da ću naići na pustinju. Kako mislite da sam mogao znati da tu nasred srede ima neki restoran?«

   »To je slučajno«, reče Anđel. »Niko vam ništa ne prebacuje.«

   »Mislite?...« reče Klopoklopac. »Objasniću vam. Ko nikad nije pravio male modele zamišlja da je to neka pomalo detinjasta razonoda. Ali to nije tačno. Postoji nešto drugo. Vi ih nikad niste pravili?«

   »Ne.«

   »Onda ne možete ni da zamislite. Pouzdano postoji opijenost malim modelima. Trčati za malim modelom koji juri pravo ispred vas lagano uzlečući, ili koji vam se okreće oko glave, lako podrhtavajući, tako krut i nespretan u vazduhu, a leti... Mislio sam da će »ping« ići brzo, ali ne toliko. To je zbog motora.«

   On naglo zastade.

   »Zaboravio sam na stažistu.«

   »Opet neka nezgoda?« upita Anđel.

   »Dozvolio je da ga motor ujede«, reče Klopoklopac. »Ostavio sam ga da iznese gore Lulovo telo. Učinio je to mahinalno.«

   Vraćali su se.

   »Treba da idem da ga lečim. Možete li da me sačekate tu? Neću dugo...«

   »Čekam vas«, reče Anđel.

   Doktor Klopoklopac ode gimnastičkim korakom i Anđel ga vide kako ulazi u hotel.

   Sjajni i živi cvetovi divljeg broća široko su se otvarali prema zastorima žute svetlosti koja se obrušavala na pustinju. Anđel sede na pesak. Imao je utisak da živi usporeno. Žalio je što nije pomogao stažisti da nosi Lula.

   Sa svog mesta slušao je prigušene udarce teških čekića Karla i Marina koji su zabijali klinove povrnutih glavića u glomazne pragove kako bi držali šine. S vremena na vreme jedna od gvozdenih gruda udarala je o čeličnu šinu i iz nje izmamljivala dugačak treperav krik koji je parao grudi. Malo dalje čuo je radostan Didišev i Olivin smeh. Oni su, za promenu, lovili svetlicu.

Stenka je jedna devojčura. Sa koje god je strane uzmeš. A te njene grudi....Sve niže i niže. Ana će je potpuno satrti. Omlitaveti. Omekšati. Zgnječiti. Polutka kore od limuna. Još uvek su joj lepe noge. Prva stvar koja se...

On se obuzda i poče da misli ulevo za 45 stepeni. Savršeno je nepotrebno praviti bestidne primedbe u odnosu na devojku koja je, sve u svemu, samo jedna rupa sa dlakama uokolo i koja... Opet za 45 stepeni, jer je ovo bilo nedovoljno. Treba je dohvatiti i sa leđa joj sve potrgati i noktima po tome čakijati, za svoj groš je upropastiti. Ali kad ona izađe iz Aninih ruku neće se više ništa moći uraditi. Već je toliko propala, toliko uvela, podočnjaci, žilice, mišići mlitavi, istrta. Bat u zvonu. Prazno između. Ničeg više svežeg. Ničeg novog. Da ju je imao pre Ane. Prvi put. Njen sveži miris. To se moglo učiniti, na primer, posle nekog bazanja po igranjcima pri povratku, u kolima, držeći je oko struka, neka nezgoda, ona se plaši. Upravo su oborili Kornelija Srama i on počiva na pločniku. Srećan je. Neće ići u Egzopotamiju, a da biste, gospodo i gospođe, videli muškarca kako ljubi ženu, treba samo da se okrenete; ili da uđete u voz u času kad muškarac ljubi ženu, jer muškarac sve vreme ljubi ženu, pipa je rukama po celom telu i traži miris žene po celom ženinom telu,ali muškarac nije ni

potreban. Iz toga se u stvari vidi šta se može a šta se ne može pa je dovoljno završiti svoj život potrbuške na nečemu za izležavanje i baliti obesivši glavu i uobražavati da se celog život može baliti; nerazumna zamisao, kad smo već kod toga, jer čovek za to nema dovoljno raspoložive pljuvačke. Međutim, kad se bali oborene glave, to ima umirujuće dejstvo, a ljudi to ne rade dovoljno. Treba to reći njihovog rasterećenja radi...

   Savršeno je izlišno pravili bestidne primedbe u odnosu na devojku koja...

   Profesor Klopoklopac lako kucnu pesnicom Anđela po glavi i on se trže.

   »A stažista?« upita on.

   »Hm...« reče Klopoklopac.

   »Šta?...«

   »Sačekaću do sutra uveče pa ćemo mu odseći ruku.«

   »Zar je došlo dotle?«

   »Može se i sa jednom rukom živeti«, reče Klopoklopac.

   »To znači bez ruke«, reče Anđel.

   »Da«, reče Klopoklopac. »Kad se tim načinom razmišljanja otera prilično daleko, vodeći računa o izvesnim osnovnim pretpostavkama, trebalo bi postići da se živi sasvim bez tela.«

   »To nisu prihvatljive pretpostavke«, reče Anđel.

   »U svakom slučaju«, reče profesor, »unapred vas obaveštavam da će me uskoro čorkirati.«

   Anđel je bio ustao. Ponovo je odlazio od hotela.

   »Zašto?«

   Profesor Klopoklopac dohvati blokče iz unutrašnjeg levog džepa. Otvori ga na poslednjoj strani. U dva stupca nizala su se imena. Jedno ime više u levom stupcu no u desnom.

   »Pogledajte«, reče profesor,

   »To je vaša sveščica o bolesnicima?« reče Anđel.

   »Da. Ove levo sam izlečio. Ovi desno su umrli. Sve dok sam levo u prednosti mogu da nastavim.«

   »Kako to?«

   »Hoću da kažem da mogu da ubijam ljude sve dok ne dostignem broj onih koje sam izlečio.«

   »Da ih ubijate načisto?«

   »Da. Naravno. Malopre sam ubio Lula i upravo sam izjednačio.«

   »Pa zar ste imali samo toliko prednosti?«

   »Posle smrti jedne moje bolesnice«, reče Klopoklopac, »pre dve godine, bavio sam se neurastenijom, tada sam pobio priličan broj ljudi. Glupo, u stvari; od toga zaista nisam imao koristi.«

   »Ali možete da izlečite nove bolesnike«, reče Anđel, »da mirno živite.«

   »Ovde niko nije bolestan«, reče profesor. »Ne mogu ih izmisliti. Pored toga, ja ne volim medicinu.«

   »A stažista?«

   »Tu sam opet ja kriv. Ako ga izlečim to će biti poništeno. A ako od toga umre...«

   »Zar se ruka manje ne računa?«

   »O, ipak ne!« reče profesor. »Ipak ne jedna obična ruka.«

   »Vidim«, reče Anđel i dodade: »Zbog čega će vas ćorkirati?«

   »Po zakonu. Trebalo bi da znate.«

   »Znate«, reče Anđel, »uglavnom se ništa ne zna. Čak i ljudi koji bi trebalo da znaju, što će reći oni koji znaju da barataju idejama, da ih melju i izlažu tako da zamišljaju kako imaju sopstvenu misao, nikad ne obnavljaju svoju zalihu stvari za meljavu, tako da njihov način izražavanja ide uvek dvadeset godina unapred u odnosu na predmet tog izražavanja. Iz toga proizlazi da se od njih ništa ne može naučiti zato što se oni zadovoljavaju rečima.«

   »Nepotrebno je da se gubite u takvim filosofskim raspravama da biste mi objasnili kako ne poznajete zakon«, reče profesor.

   »Jasno«, reče Anđel, »ali je potrebno da ta razmišljanja nađu negde svoje mesto. Ukoliko je uopšte reč o razmišljanjima. Što se mene tiče, pre bih bio sklon da ih smatram za proste reflekse zdrave jedinke sposobne za uočavanje.«

   »Za uočavanje čega?«

   »Za uočavanje nepristrasno i bez predrasuda.«

   »Možete dodati: bez građanskih predrasuda«, reče  profesor. »To se radi.«

   »I hoću«, reče Anđel. »Tako su pojedinci o kojima je reč toliko naširoko i do dna proučili oblike misli, da su im ti oblici sakrili i samu misao. Tek što im u to zavučete nos, oni vam zaklone pogled nekim drugim parčetom oblika. Oni su obogatili sam oblik velikim brojem delova i domišljatih mehaničkih uređaja i upinju se da ga pomešaju sa mišlju o kojoj je reč, čija im čisto telesna, refleksna, osećajna i osetilna priroda potpuno izmiče.«

   »Ništa ne razumem«, reče Klopoklopac.

   »To je kao u džezu. Trans.«

   »Naslućujem«, reče Klopoklopac. »Hoćete da kažete; na isti način, neke su osobe na to osetljive, a neke nisu.«

  »Da«, reče Anđel. »Kad je neko u transu, veoma mu je zanimljivo da vidi kako su ljudi i dalje u stanju da govore i da barataju svojim oblicima. Kad se misao oseća, hoću da kažem. Materijalna stvar.«

   »Vi ste mutni«, reče Klopoklopac.

   »Ne nastojim da budem jasan«, reče Anđel, »zato što mi je već dosadilo da pokušavam izraziti stvari koje osećam tako jasno; a uostalom, baš me briga mogu li ili ne mogu svoje stanovište deliti sa drugima.«

   »Sa vama se ne može raspravljati«, reče Klopoklopac.

   »Mislim da ne može«, reče Anđel. »Priznaćete mi kao olakšavajuću okolnost to što se prvi put od početka upuštam u tako nešto.«

   »Vi ne znate šta hoćete«, reče Klopoklopac.

   »Kad osećam zadovoljstvo u rukama i nogama«, reče Anđel, »i kad mogu da ostanem mekan i opušten kao vreća mekinja, ja znam da imam ono što hoću, zato što onda mogu da mislim na to kako bih želeo da bude.«

   »Sluđen sam potpuno«, reče Klopoklopac. »Neizbežna, neuklonjiva i neumoljiva pretnja čiji sam predmet sad ja, ne bi trebalo da bude strana, oprostite mi za aliteraciju, stanju mučnine bliskom komi, u kojem se nalazi moja četrdesetogodišnja bradata telesina. Bolje bi vam bilo da mi pričate o nečem drugom.«

   »Ako vam pričam o nečem drugom«, reče Anđel, »pričaću vam o Stenki, a to će da sruši u p. m. zdanje koje s mukom gradim već nekoliko minuta. Zato što Stenku želim da tucam.«

   »Pa naravno«, reče Klopoklopac. »I ja. Računam da ću to učiniti posle vas, ako u tome ne nalazite ništa nezgodno, i ako mi policija ostavi vremena za to.«

   »Ja volim Stenku«, reče Anđel. »Verovatno će me to navesti da nekome nešto smestim. Jer počinje da mi svega biva dosta. Moj sistem je previše savršen da bi se ikada ostvario: osim toga, on je neprenosiv i stoga ću biti primoran da ga primenim potpuno sam, a ljudi se tome neće prepustiti. Prema tome, ono što ja mogu da smestim nema značaja.«

   »Kakav sistem?« reče Klopoklopac. »Od vas ću danas bukvalno da pošandrcam.«

   »Moj sistem rešenja svih problema«, reče Anđel. »Ja sam stvarno našao rešenja za sve. Ona su sjajna i dobrog učinka, ali ih ja jedini znam, a nemam vremena da i druge sa njima upoznam, jer sam veoma zauzet. Radim i volim Stenku. Shvatate li?«

   »Ljudi rade mnogo više stvari«, reče profesor.

   »Jeste«, reče Anđel, »ali meni treba još vremena da ostanem na zemlji, potrbuške, i da balim. Uskoro ću to raditi. Mnogo očekujem od upražnjavanja toga.«

   »Ako   onaj   čova   sutra  dođe  da   me   uhapsi«,   reče Klopoklopac, »zatražiću od vas da lečite stažistu. Ruku ću odseći pre nego što odem.«

   »Ne mogu vas još uhapsiti«, reče Anđel. »Imate pravo na još jedan leš.«

   »Ponekad vas uhapse unapred«, odgovori profesor. »Sa zakonom stvari stoje u ovom trenutku sasvim naopako.«

VIII

   Opat Jocko je velikim koracima grabio putanjom. Nosio je teško nabijene bisage i na kraju jedne uzice nehajno klatio molitvenikom, kao što rade maturanti sa svojim mastionicama. Da bi opčinio svoj sluh (a i da bi se posvetio) pevao je i jednu staru pesmicu:

    Jednog zelenog mišića

    Što trčaše preko lišća

    Uhvatih za kraj repića

    Damama ga dižem gore

    Meni dame tad govore

    Brže s njim u ulje more

    S njim u vodu tako zbore

    Od njega će biti pužić

    Kog će smazati moj mužić

    Biće kao kuvan kružić

    U kožnoj vedrici

    U Lazara Karnoa ulici

    Broj nula po svoj prilici

   Snažnim udarcima potpetice skandirao je uobičajene naglaske ove pesmice, a telesno stanje koje je proisticalo iz skupa tih delatnosti činilo mu se zadovoljavajućim. Tu i tamo, dakako, baš nasred puta bi se našao i poneki busen oštre trave, a ovde-onde scrub spinifes, bockav i nezdrav, grebao ga je po gležnjevima ispod mantije, ali šta je sve to bilo za njega? Ništa. Opat Jocko je video i gore stvari, jer Bog je veliki.

   Spazi mačka kako prolazi sleva nadesno i pomisli da se približava. A onda se iznenada nađe usred Atanagorinog bivaka. Posred same srede Atanagorinog šatora, gde je, uostalom, ovaj radio veoma zaokupljen jednom od svojih standardnih kutija koja nije dala da se otvori.

   »Zdravo« reče arheolog.

   »Zdravo«, reče opat. »Šta radite?«

   »Pokušavam da otvorim ovu kutiju«, reče Atanagora, »ali mi ne uspeva.«

   »Onda je nemojte otvarati«, reče opat, »Ne prenaprežimo svoj dar.«

   »To je kutija od fazena«, reče Atanagora.

   »Šta je to fazen?«

   »Jedna mešavina«, reče arheolog. »Bilo bi predugačko da vam objašnjavam.«

   »Po volji vam«, reče opat. »Šta ima novo?«

   »Barizone je jutros umro«, reče Atanagora.

   »Magni nominis umbra...« reče opat.

   »Jam proximus ardet Ucalegon...«

   »O!« oceni Jocko, »ne treba verovati predskazanjima. Kad će ga zapeskati?«

   »Večeras ili sutra.«

   »Ići ćemo«, reče opat. »Do skorog viđenja.«

   »Idem sa vama«, reče arheolog. »Samo sekundu.«

   »Da popijemo jednu pre toga«, predloži Jocko.

   »Rakiju?«

   »Ne!... Doneo sam.«

   »Imam ja i ječmenog piva«, natuknu arheolog.

   »Hvala... bez ustručavanja.«

   Jocko otkopča remenje na bisagama i posle kraćeg preturanja izvuče jednu čuturicu.

   »Evo«, reče. »Probajte.«

   »Posle vas...«

   Jocko posluša i otpi dobar gutljaj. Zatim pruži posudu arheologu. Ovaj prinese grlić usnama, zabaci glavu i gotovo odmah se ispravi.

   »Nema više...« reče.

   »Ne čudi me... Ja sam uvek isti«, reče opat. »Pijanica i bezobziran, i žderonja pride.«

   »Nije mi bilo naročito stalo«, reče arheolog, »pretvarao bih se.«

   »Nije to ništa«, reče opat. »Zaslužujem kaznu. Koliko ima policijskih ispljuvaka u sanduku za policijske ispljuvke? «

   »Šta vi zovete policijskim ispljuvcima?« upita arheolog.

   »Da«, reče Jocko, »očigledno imate pravo da mi postavite to pitanje. To je jedan moj izmišljeni izraz i služi za označavanje metaka od 7,65 mm kojima se pune policijski srubljivači«

   »To se slaže sa pokušajem objašnjenja koje sam se upinjao da sročim«, reče arheolog. »Pa dobro, dvadeset i pet, recimo.«

   »Ih, bre, to je mnogo!« reče opat. »Recite tri.«

   »Onda tri.«

   Jocko izvuče svoje brojanice i odbroja tri puta tako brzo da mu se uglačana zrna počeše da puše medu hitrim prstima. Vrati ih u džep i razmahnu rukama.

   »Ovo pali!...« reče. »Dobro je obavljeno. I zato, briga me za svet.«

   »O«, reče Atanagora, »to vam niko neće zameriti.«

   »Lepo pričate«, reče Jocko. »Vi ste lepo vaspitani. Zadovoljstvo je sresti nekog sebi ravnog u pustinji punoj peska i lepljivih svetlica.«

   »I ovsira«, reče arheolog.

   »A, da«, reče opat. »To su žuti pužići? Stvarno, šta je sa vašom mladom prijateljicom, onom ženom sa lepim prsima?«

   »Ona uopšte ne izlazi«, reče arheolog. »Kopa sa svojom braćom. Napreduje se. Ali ovsiri nisu puževi. Pre su to trave.«

   »Onda je nećemo videti?« upita opat.

   »Ne danas.«

   »Šta li je ona ovde došla da radi?« reče Jocko. »Lepa devojka, izvanredne puti, predivne kose, grudi da se čovek zbog njih raspopi, pametna i čvrsta kao neka životinja, a nikad se ne može videti. Ne spava valjda sa svojom braćom?«

   »Ne«, reče arheolog. »Mislim da joj se dopada Anđel.«

   »Pa? Mogu ih venčati, ako hoćete.«

   »On misli samo na Stenku«, reče arheolog.

   »Ona ne igra kod mene. Prezasićena je.«

   »Da«, reče Atanagora. »Ali on je voli.«

   »Zar je voli?«

   »Utvrditi da li on nju zaista voli, bio bi zanimljiv zadatak.«

   »Može li on i dalje da je voli kad je gleda kako spava sa njegovim prijateljem?« reče Jocko. »U tome što vam govorim nemojte videti potisnutu seksualnu radoznalost. Lično, tuckam i sam, kad sam dokon.«

   »Mogu misliti«, reče Atanagora. »Ne izvinjavajte se. U stvari, verujem da je istinski voli. Hoću da kažem, do te mere da i dalje trči za njom bez ikakve nade. I toliko da ga ne zanima Bakrena, koja ništa drugo ne bi ni tražila.«

   »O! O!« reče Jocko. »On mora da se sam grebe!«

   »Da se šta?«

   »Da se grebe. Oprostite mi, to je sakristijski žargon.«

   »Ja... A! Da!« reče Atanagora. »Razumeo sam. Ipak ne, ne verujem da se grebe.«

   »S obzirom na takve okolnosti«, reče Jocko, »ne bi trebalo da nam bude teško navesti ga da spava sa Bakrenom.«

   »Voleo bih da to uradi«, reče Atanagora. »Oboje su prijatni,«

   »Treba ih odvesti kod pustinjaka«, reče opat. »Stvarno, on vrši sveti čin koji đavolski podjaruje. O, do vraga! Opet! Tim gore. Podsetite me da malo posle izmolim nekoliko krunica.«

   »Šta je bilo?« upita arheolog.

   »Neprestano hulim«, reče Jocko. »Ali to nema velikog značaja. Rekapituliraću malo kasnije. Da se vratimo na našu stvar, govorio sam vam da je spektakl koji priređuje pustinjak veoma zanimljiv.«

   »Još nisam bio tamo«, reče arheolog.

   »Vama to ne bi mnogo značilo. Stari ste.«

   »Da«, reče arheolog, »ja se više zanimam za predmete i uspomene iz prošlosti. Ali pogled na dva zgodna mlada bića u jednostavnim prirodnim položajima nimalo me ne odbija.«

   »Ona crnkinja...« reče Jocko.

   On ne dovrši.

   »Šta je sa njom?«

   »Veoma je... obdarena. Veoma podatna, hoću da kažem. Ako vam to ne smeta,govorite mi o nečem drugom.«

   »Nikako«, reče arheolog,

   »Počinjem da se živciram«, reče Jocko. »A ne želim da dosađujem vašoj mladoj prijateljici... Pričajte mi, na primer, o dobroj čaši hladne vode zavrat, ili o mučenju maljem.«

   »Šta je to mučenje maljem?«

   »To se veoma često primenjuje kod nekih Indijanaca«, reče opat. »Sastoji se u tome što se pacijentu lagano pritežu mošnice o drveni panj, tako da se žlezde isteraju, pa se odsečnim udarcem drvenog malja smrskaju... Joj! Joj!« dodade on, uvijajući se u mestu. »Što to mora da boli!«

   »Dobro smišljeno«, reče arheolog... »Podseća me na jedno drugo...«

   »Ne nastavljajte«, reče opat, presavijen nadvoje. »Potpuno sam se smirio.«

   »Odlično«, reče Atanagora. »Moći ćemo da krenemo?«

   »Kako?« začudi se opat. »Zar još nismo krenuli? Vi ste zaprepašćujući brbljivi.«

   Arheolog se nasmeja i skide svoj kolonijalni šlem pa ga okači o jedan klin.

   »Idem sa vama«, reče.

   »Jedna guska, dve guske, tri guske, četiri guske, pet gusaka, šest gusaka!...« reče opat.

   »Sedam gusaka«, reče arheolog.

   »Amin!« reče Jocko.

   On se prekrsti i prvi izađe iz šatora.

IX

Ti ekscetntrici mogu se podešavati...

(Mehanika na izložbi 1900, izd. Dino. tom 2, str. 204)

   »Vi rekoste da su ovo ovsiri?« upita opat Jocko pokazujući na travu.

   »Nije ta«, primeti arheolog. »Ima i ovsira.«

   »To nema nikakvog značaja«, primeti opat. »Čemu znati ime kad se zna šta je sama stvar?«

   »Moglo bi se dati i neko drugo ime toj stvari.«

   »Naravno«, reče arheolog, »ali istu stvar ne biste označili istim imenom, zavisno od sagovomika kojem se trenutno obraćate.«

   »Pravite grešku koja se zove solecizam. Zavisno od sagovornika kojeg trenutno preobraćate.«

   »Ma ne«, reče arheolog. »Prvo, to bi bio varvarizam, a onda, to uopšte ne znači ono što sam hteo da kažem.«

   Išli su prema hotelu »Barizone«. Opat je prisno uhvatio Atanagoru pod ruku.

   »Ja baš hoću da vam verujem...« reče opat. »Ali me čudi.«

   »To je vaša ispovednička deformacija.«

   »Dokle ste došli sa svojim iskopavanjem, uostalom?«

   »Napredujemo vrlo brzo. Pratimo nit vere.«

   »Na šta ona liči, otprilike!«

   »O...« reče arheolog... »Ne znam... Da vidimo...«

   Činilo se da traži.

   »Približno, ne treba da prolazi daleko od hotela.«

   »Naišli ste na mumije?«

   »Za svaki obrok ih jedemo. To nije loše. Uglavnom su dobro pripremljene, ali često ima previše mirisa.«

   »Ja sam ih jednom probao u Dolini kraljeva«, reče opat. »To je specijalitet onog kraja.«

   »Oni ih prave. Naše su autentične.«

   »Ja se užasavam mesa mumije«, reče opat. »Mislim da više volim vaš gas.«

   On pusti Atanagorinu ruku.

   »Izvinite me začas.«

   Arheolog ga vide kako se zaleće i izvodi dvostruki obrt u vazduhu. Pade na ruke i stade da se kotrlja. Oko njega zavitlana mantija priljubljivala mu se uz noge i ocrtavala izbočine njegovih debelih članaka. On načini tuce okretaja i zaustavi se na rukama, zatim odjedriom ustade.

   »Vaspitavan sam kod eudista«, objasni arheologu. »To vaspitanje je strogo; ali za duh i telo blagotvorno.«

   »Žalim«, reče Atanagora, »što se nisam opredelio za redovnički život. Gledajući vas, postalo mi je jasno šta sam izgubio,«

   »Niste vi loše prošli...« reče opat.

   »Kad se u mojim godinama otkrije nit vere...« reče arheolog. »Prekasno je...«

   »Mladi će to iskoristiti.«

   »Nesumnjivo.«

   Sa vrha uzvišenja na koje su se upravo bili uspeli oni ugledaše hotel. Tačno ispred njega, sjajna i nova, svetlucala je na suncu železnička pruga na svojim podupiračima. Dva velika peščana bedema uzdizala su se levo i desno a kraj se gubio iza jedne druge dine. Izvršioci su završavali zakucavanje poslednjih klinova u pragove i pri udarcima čekića o glaviće videlo bi se sevanje pre no što bi se čuo udarac.

   »Pa oni će preseći hotel!...« reče Jocko.

   »Da... Proračuni su pokazali da je to neophodno.«

   »Blesavo!« reče opat. »Nema baš mnogo hotela u ovom kraju.«

   »To sam i ja mislio«, reče arheolog. »Ali to je Dudukova zamisao.«

   »Baš bih napravio jednu laku igru reči sa tim imenom Duduk«, reče opat, »ali bi se pomislilo da je pri tom bilo predumišljaja. A ja sam najmerodavniji da kažem kako to nije tačno u ovom slučaju.«

   Oni zaćutaše, jer je buka postajala nepodnošljiva. Žuto-crni taksi bio se malo pomerio da napravi mesta za prolaz pruge; broć je još uvek isto onako bujno cvetao. Hotel je, kao i obično, stvarao snažne treperave struje iznad svog ravnog krova, a pesak je ostajao pesak, što će reći žut, sipak i izazovan. Što se tiče sunca, ono je sijalo bez promene i zgrada je skrivala od pogleda dvojice ljudi crnu i hladnu graničnu zonu koja se prostirala daleko pozadi levo i desno, mrtva i tamna.

   Karlo i Marin prekidoše rad, najpre da propuste opata i arheologa, a onda i zato što su s tim poslom bili gotovi. Trebalo je da se poruši jedan kraj hotela pre no što se nastavi,pa su prethodno morali izneti Barizonevo telo.

   Oni baciše svoje teške maljeve i laganim korakom se uputiše prema gomilama pragova i šina da u međuvremenu pripreme postavljanje sledeće sekcije. Krhki profil sprava za dizanje od tankog čelika ocrtavao se iznad gomila građe i u nebu isecao trouglove uokvirene crnim.

   Popeše se na bedem pomažući se rukama, pošto je uspon bio okomit, i spustiše se niz drugu stranu izmakavši iz vida opatu i njegovom drugaru.

   Ovi uđoše u glavnu dvoranu i Atanagora zatvori za sobom staklena vrata. Unutra je bila vrućina i miris lekova se obrušavao stepeništem nagomilavajući se u prostoriji do visine ovce i uvlačeći se u raspoložive konkavne zakutke. Nije bilo nikoga.

   Oni podigoše glave i začuše hod na gornjem spratu. Opat se uputi stepeništu i u pratnji arheologa započe penjanje. Od mirisa im se bilo smučilo. Atanagora se upinjao da ne diše. Stigoše u hodnik na spratu, i zvuk glasova ih je vodio u sobu u kojoj je počivalo telo. Oni zakucaše i začuše poziv da uđu.

   Ostatak od Barizonea bio je opružen u jednom velikom sanduku i u njega se taman smestio pošto ga je nesrećni slučaj malo skratio. Preostali deo njegove lobanje pokrivao mu je lice; umesto lica razabirala se samo gužva crne kovrdžave kose. U odaji je bio Anđel koji je govorio sarn sa sobom, ali je zaćutao kad ih je spazio.

   »Dobar dan« reče opat. »Kako je?«

   »Onako...« reče Anđel.

   On se rukova sa Atanagorom.

   »Govorili ste, čini mi se«, reče opat.

   »Bojim se da se on ne dosađuje«, reče Anđel. »Pokušavao sam da mu nešto pričam. Ne verujem da čuje, ali to samo može da ga umiri. Bio je to dobar čovek.«

   »Gadan nesrećni slučaj«, reče Atanagora. »Tako nešto obeshrabruje.«

   »Da«, reče Anđel. »Tako misli i profesor Klopoklopac. On je spalio svoj mali model.«

   »Do vraga!« reče opat. »Nadao sam se da ću videti kako leti.«

   »To je prilično stravično videti«, reče Anđel. »Bar tako izgleda...«

   »Kako to?«

   »Jer se ništa ne vidi. Ide prebrzo. Čuje se samo zvuk.«

   »Gde je profesor?« upita Atanagora.

   »Gore«, reče Anđel. »Čeka da dođu da ga uhapse.«

   »Zašto?«

   »U njegovoj svesci za bolesnike došlo je do izjednačenja«, objasni Anđel. »I plaši se da se stažista neće izvući. Mora da mu baš sad seče ruku.«

   »Opet zbog malog modela?« raspita se Jocko.

   »Motor je ujeo stažistu za ruku«, reče Anđel. »Tu je smesta došlo do infekcije. Znači, treba mu odseći ruku.«

   »Sve to ništa ne valja«, reče opat. »Kladim se da još niko od vas nije išao da vidi pustinjaka.«

   »Nije«, priznade Anđel.

   »Kako vi mislite da živite u takvim uslovima?« reče opat. »Nudi vam se prvorazredni sveti čin, zaista okrepljujući, a niko ne ide da ga vidi...«

   »Nismo više vernici«, reče Anđel. »Ja lično mislim pre svega na Stenku.«

   »Ona je da ti se smuči« reče opat. »Kad biste mogli da pricvrljite Atanagorinu prijateljicu!... Vi i ta vaša, sva tako mekana... to je da se čovek zgrozi.«

   Arheolog je gledao kroz prozor i nije se mešao u razgovor.

   »Toliko bih želeo da spavam sa Stenkom«, reče Anđel. »Volim je silno, istrajno i očajno. Možda vam je to smešno, ali je tako.«

   »Ona vam se ruga u lice«, reče opat. »Ih, bogamu! Da sam ja na vašem mestu...«

   »Rado ću da poljubim i da zagrlim Bakrenu, ali neću biti manje nesrećan.«

   »Oh«, reče opat, »zlo mi je od vas! Idite da vidite pustinjaka, božiju vam lulu!... Od toga ćete promeniti mišljenje!...«

   »Ja hoću Stenku«, reče Anđel. »Već je vreme da je imam. Ona propada sve više i više. Ruke su joj dobile oblik tela mog prijatelja, oči joj više ništa ne govore i brada joj se otrla, a kosa se umastila. Mekana je, istina, mekana kao natruli plod i ima isti miris toplog mesa kao natruli plod i isto toliko privlači.«

   »Ne udarajte u literarne žice«, reče Jocko. »Truli plod, to je odvratno. Lepljivo. Drozgavo.«

   »To je jednostavno prezrelo...« reče Anđel. »Više nego zrelo. S jedne strane, to je bolje.«

   »Vi još niste u tim godinama.«

   »Kakve godine. Više bih voleo njen raniji izgled. Ali on se ne javlja više na isti način.«

   »Ta, otvorite oči!« reče opat.

   »Ja otvaram oči i vidim je svako jutro kako izlazi iz Anine sobe. Još sva otvorena, sva vlažna od svega, sva topla i lepljiva, i ja upravo to želim. Želim da je rasprostrem po sebi, mora da je podatna kao lepak.«

   »To je odvratno«, reče opat. »To su Sodoma i Gomora, i to ne baš normalni. Vi ste veliki grešnik.«

   »Mora da miriše na algu što se u morskoj vodi čvarila na suncu«, reče Anđel. »Kad počinje da se raspada. A raditi ono sa njom sigurno je kao sa kobilom,imaš mnogo mesta,a i puno zakutaka, i oseća se zadah na znoj i na neoprano. Hteo bih da se ne pere mesec dana i da spava sa Anom jednom svakodnevno, dok mu se ne zgadi, a da je onda ja uzmem na samom izlazu. Još punu.«

   »Najzad mi je dosta«, reče opat. »Vi ste jedan gad.«

   Anđel pogleda Jocka.

   »Vi ne razumete«, reče. »Ništa niste shvatili. Ona je u jebenom stanju.«

   »Shvatam da je upravo u takvom stanju«, reče opat.

   »Da«, reče Anđel. »I u tom smislu. Ali za mene je svršeno.«

   »Kad bih mogao da vas izdevetam po dupetu«, reče Jocko, »ne bi to tako prošlo.«

   Arheolog se okrete.

   »Pođite sa nama. Anđele«, reče. »Dođite da vidite pustinjaka. Povešćemo Bakrenu i otići ćemo zajedno. Treba da promenite misli i da ne ostanete sa Lulašem. Ovde jeste gotovo, ali ne za vas.«

   Anđel pređe rukom preko čela; izgledalo je kao da se malo smirio.

   »Hoću rado«, reče. »Povešćemo i doktora.«

   »Hajde da ga zajedno potražimo«, reče opat. »Koliko stepenica. treba da se popnemo do tavana?«

   »Šesnaest«, reče Anđel.

  »To je previše«, reče Jocko. »Tri će biti dovoljno.

   On izvuče iz džepa svoje brojanice. »Nadoknadiću svoje zakašnjenje«, reče. »Izvinite me. Evo me za vama.«

X

Kad prikazujete trikove sa stolom bilo bi smešno da se služite stolom sa najvećom plohom.

(Brjus Eliot. Kratki priručnim za mađioničarstvo, izd. Pajo, str. 223)

    Anđel uđe prvi. U bolnici su bili samo stažista, opružen kao proštac na operacionom stolu, i doktor Klopoklopac, u beloj hirurškoj veterinarskoj bluzi, koji je na plavom plamenu lampe na alkohol sterilizovao jedan skalpel pre no što će da ga zagnjuri u bocu sa azotnom kiselinom. Jedna četvrtasta poniklovana kutija, dopola puna instrumenata i vode, ključala je na električnom rešou, a iz jednog staklenog balona punog neke crvene tečnosti pušila se para vrtložeći se. Potpuno go i zatvorenih očiju, stažista je drhtao na stolu, privezan jakim remenjem koje mu se usecalo u meso, omekšalo od dokolice i rđavih navika. Nije govorio ništa, a profesor Klopoklopac je zviždukao jedan te isti deo iz Black,Brown and Beige, jer nije uspevao da se seti ostalog. On se okrete na zvuk Anđelovih koraka; u tom času pojaviše se i Atanagora i Jocko.

   »Dobar dan, doktore« reče Anđel.

   »Zdravo« reče Klopoklopac. »Ide li?«

   »Ide.«

   Profesor pozdravi arheologa i opata.

   »Možemo li vam pomoći?« upita Anđel.

   »Ne«, reče profesor. »Odmah će biti gotovo.«

   »Je li uspavan?«

   »Šta mislite...« reče Klopoklopac. »I ne treba, zbog takve sitnice.«

   Izgledao je uznemireno i kradomice je pogledao iza sebe.

   »Učinio sam ga neosetljivim udarcima stolicom po glavi«, reče. »Da niste sreli policijskog inspektora kad ste dolazili?«

   »Nismo«, reče Atanagora. »Nema nikoga, profesore.«

   »Treba da dođu da me uhapse«, reče Klopoklopac. »Prešao sam svoj broj.«

   »Zbog toga se brinete?« upita opat.

   »Ne«, reče Klopoklopac. »Ali se užasavam inspektora. Treba da odsećem ruku ovom blesanu pa ću otići.«

   »Je li ozbiljno?« upita Anđel.

   »Pogledajte sami.«

   Anđel i opat priđoše stolu. Atanagora je ostao nekoliko koraka pozadi. Ruka je pružala gadan prizor. Profesor ju je, radi operacije, opružio duž stažistinog tela. Rana je zijala, živo zelena, a obilna pena neprekidno je isticala iz sredine prema krajevima koji su sada bili potpuno sagoreli i razderani. Retka tečnost slivala se između stažistinih prstiju i prljala belo platno na kojem je počivalo njegovo telo potresano brzim drhtajima. Povremeno je na površinu rane izranjao veliki mehur i prskao, rešetajući telo bolesnika u blizini ruke bezbrojnim nepravilnim mrljicama.

   Jocko prvi okrete glavu sa izrazom mučnine. Anđel je gledao mlohavo stažistino telo, njegovu sivu kožu i opuštene mišiće i nekoliko kukavnih crnih dlaka koje je imao na prsima. Vide mu čvornovata kolena, ne baš ravne golenice i prljava stopala, pa steže pesnice, zatim se okrete Atanagori, a ovaj mu stavi ruku na rame.

   »Nije bio ovakav kad je došao...« promrmlja Anđel. »Da li pustinja na svakoga ovako deluje?«

   »Ne«, reče Atanagora. »Ne uzbuđujte se, mali moj. Operacija nije prijatna stvar.«

   Opat Jocko ode do jednog od prozora te dugačke prostorije i pogleda napolje.

   »Mislim da dolaze po Barizoneovo telo«, reče.

   Karlo i Marin išli su u pravcu hotela sa nekom vrstom nosila.

   Profesor Klopoklopac načini nekoliko kocaka pa i on pogleda.

   »Da«, reče. »To su dva izvršioca. Mislio sam da su inspektori.«

   »Pretpostavljam da niko ne mora poći da im pomogne«, reče Anđel.

   »Ne«, potvrdi Jocko. »Biće bolje da se ode kod pustinjaka. U stvari, profesore, mi smo došli po vas zbog toga.«

   »Za ovo mi treba veoma malo vremena«, reče Klopoklopac. »Instrumenti su spremni. Pa ipak, neću ići sa vama. Odlazim čim budem gotov.«

   On zavrnu rukave.

   »Sad ću mu odseći ruku. Ne gledajte ako vam je gadno. To je neophodno. Mislim da će odapeti zbog ovoga, jer je u jadnom stanju.«

   »Zar ne može ništa da se učini?« upita Anđel.

   »Ništa«, reče profesor.

   Anđel se okrenu; opat i arheolog učiniše isto. Profesor preruči crvenu tečnost iz balona u neku vrstu kristalizatora i dohvati jedan skalpel. Ona trojica čuše kako sečivo struže po kostima ručnog zglavka i odmah je bilo gotovo. Stažista se više nije micao. Profesor zaustavi krv jednom pregršti vate i eterom,zatim uze stažistinu ruku i zamoći u tečnost u kristalizatoru krvavi kraj koji se smesta stinu oko patrljka, sačinjavajući neku vrstu kore.

   »Šta to radite?« upita Jocko koji je gledao krišom.

   »To je barski vosak«, reče Klopoklopac.

   On pažljivo uze odsečenu ruku pomoću para poniklovanih pinceta i položi je na stakleni tanjir, zatim je preli azotnom kiselinom. Podiže se riđi dim i ljuta para natera ga na kašalj.

   »Gotov sam«, reče on. »Sad ćemo ga odvezati i probuditi.«

   Anđel se pobrinu da odveže kaiševe sa stopala a opat sa vrata. Stažista se još uvek nije micao.

   »Po svoj prilici je mrtav«, reče Klopoklopac.

   »Kako je to moguće?« upita arheolog.

   »Anestezija... Mora da sam prejako udarao.«

   On se nasmeja.

   »Šalim se. Pogledajte ga.«

   Stažistini očni kapci se odjednom podigoše kao dva mala kruta prozorska kapka i on se uspravi na svome sedalu.

   »Zašto sam go-golcat?« upita.

   »Ne znam...« reče Klopoklopac počinjući da otkopčava svoju bluzu. »Uvek sam mislio da ste naklonjeni egzibicionizmu.«

   »Škodilo bi vam kad biste prestali da mi govorite svinjarije, a?« svadljivo dobaci stažista.

   On pogleda u svoj patrljak.

   »Vi ovo nazivate dobro obavljenim poslom?« reče.

   »Zavežite!« reče Klopoklopac. »Trebalo je sami to da učinite.«

   »Učiniću ja to sledeći put«, potvrdi stažista. »Gde mi je odelo?«

   »Spalio sam ga...« reče Klopoklopac. »Nije valjda trebalo da se svi zaraze.«

   »Znači, ja sam go-golcat i ostajem go-golcat?« reče stažista. »E, jebi ga!«

   »Prestanite«, reče Klopoklopac. »Već ste mi dojadili.«

   »Ne svađajte se«, reče Atanagora. »Sigurno ima i drugog odela.«

   »Vi, stari«, reče stažista, »dajte ruku.«

   »Dosta!« reče Klopoklopac. »Hoćete li da umuknete?«

   »Šta vam je?« upita opat. »Barka, štap i pritka...«

   »Cvonjak«, reče stažista. »Zezate me u mozak sa tim svojim gadostima. Serem vam se u usta svima, koliko god vas ima!«

   »To nije odgovor«, reče Jocko. »Treba odgovoriti: Uz obalu bitka.«

   »Ne razgovarajte sa njim«, reče Klopoklopac. »To je jedan divljak i neotesanko.«

  »Bolje to nego biti ubica...« reče stažista.

   »Sigurno nije«, reče Klopoklopac. »Daću vam jednu injekciju. On priđe stolu i hitro ponovo sveza kaiševe, pridržavajući jednom rukom bolesnika koji nije smeo da se brani, iz straha da ne pokvari svoj lepi, sasvim novi voštani patrljak.«

   »Ne dajte mu da to uradi...« reče stažista. »Ucmekaće me. To je stari podlac.«

   »Ostavite nas na miru«, reče Anđel. »Mi nemamo ništa protiv vas. Pustite da vas leči.«

   »Zar ovaj stari ubica?« reče stažista. »Zar me nije dosta nagnjavio sa onom stolicom? I ko se to sad smeje?«

   »Ja«, reče Klopoklopac.

   On mu brzo zari iglu u obraz; stažista ispusti oštar krik, zatim mu se telo opruži i on se više ne pomeri.

   »Eto«, reče Klopoklopac. »A sada ću da kidnem.«

   »On će spavati i smiriće se?« upita opat.

   »Imaće celu večnost za to!« reče Klopoklopac. »To je karpatski cijankalijum.«

   »Aktivni oblik?« reče arheolog.

   »Da«, odgovori profesor.

   Anđel je gledao ne razumevajući.

   »Šta?« promrmlja. »On je mrtav.«

   Atanagora ga povuče ka vratima. Opat Jocko je išao za njima. Profesor Klopoklopac je skidao bluzu. On se naže nad stažistu i stavi mu prst u oko. Telo osta nepomično.

   »Tu niko ništa nije mogao«, reče profesor. »Pogledajte.«

   Anđel se okrete. Stažistin biceps na strani patrljka upravo je pukao i lako se rastvorio. Meso oko razderotine bilo je puno zelenih jastučića i u vrtlogu su se dizali milioni mehurića iz tamnih dubina razjapljene rane.

   »Do viđenja, deco«, reče Klopoklopac. »Žao mi je zbog svega ovoga. Nisam mislio da će se sve ovako okrenuti. U stvari, da je Duduk zaista ispario, kao što smo mislili da će uraditi, ne bi se ništa ovako dogodilo i bili bi živi i Barizone i stažista. Ali uzvodu se ne može vratiti. Previše padina treba prevaliti, a zatim...«

   On pogleda na sat.

   »Do viđenja, doktore«, reče Atanagora.

    Profesor Klopoklopac se tužno smešio.

   »Do viđenja«, reče Anđel.

   »Ne ljutite se«, reče opat. »Inspektori su uglavnom tikvani. Hoćete li mesto pustinjaka?«

   »Ne«, reče Klopoklopac. »Umoran sam. Dobro  je ovako. Do viđenja, Anđele. Ne glupirajte se. Ostaviću vam svoje žute košulje.«

   »Nosiću ih«, reče Anđel.

   Oni se vratiše svojim tragom i rukovaše sa profesorom Klopoklopcem. Zatim, sa opatom Jockom na čelu, siđoše niz stube koje su bubnjale. Anđel je išao treći. On se poslednji put okrete. Profesor Klopoklopac mu mahnu u znak oproštaja. Uglovi usana odavali su mu uzbuđenje.

XI

   Atanagora je bio u sredini. S leve strane išao mu je Anđel, koga je držao za rame, a opat ga je držao za desnu mišicu. Išli su prema Atanagorinom bivaku da potraže Bakrenu i da je povedu kod Kloda Leona.

   U početku su ćutali, ali opat Jocko to nije dugo mogao da izdrži.

   »Pitam se zašto je profesor Klopoklopac odbio mesto pustinjaka«, reče on.

   »Bilo mu je dosta svega, mislim«, reče Atanagora. »Lečiti ljude celog života pa doći do takvog ishoda...«

   »Ali sa svim lekarima je tako...« reče opat.

   »Ne hapse ih sve«, reče Atanagora. »Oni uglavnom prikrivaju. Profesor Klopoklopac nikad nije hteo da pribegne podvali.«

   »Ali kako drugi prikrivaju?« upita opat.

   »Svoje bolesnike, baš kad treba da umru, daju drugim mladim kolegama, i tako redom.«

   »Ima tu nešto što mi izmiče. Ako bolesnik tada umre, uvek neki lekar nagrabusi?«

   »U tom slučaju bolesnik često ozdravi.«

   »U kom slučaju?« reče opat. »Izvinite; ali ne razumem vas dobro.«

   »Kad ga jedan stari lekar preda mlađem kolegi«, reče Atanagora.

   »Ali doktor Klopoklopac nije bio star lekar...« reče Anđel.

   »Četrdeset, četrdeset pet...« oceni opat.

   »Da«, reče Atanagora. »Nije imao sreće.«

   »O«, reče opat, »svi ubijaju ljude svaki dan. Ne razumem zašto je odbio mesto pustinjaka. Vera je izmišljena da bi se našlo mesto zločincima. Dakle?«

   »Bili ste u pravu što ste mu ga ponudili«, reče arheolog, »ali on je previše častan da bi ga prihvatio.«

   »On je buzdovan«, reče opat. »Niko od njega ne traži da bude častan. Šta će sad da radi?«

   »Ne bih mogao da kažem...« promrsi Atanagora.

   »Otići će«, reče Anđel. »Neće da ga uhapse. Otići će namerno na neko gadno mesto.«

   »Govorimo o nečemu drugom«, predloži arheolog.

   »To je dobar predlog«, reče opat Jocko.

   Anđel ne reče ništa. Sva trojica nastaviše put ćutke. S vremena na vreme gazili su puževe i žuti pesak se razletao po vazduhu. Njihove senke napredovale su zajedno sa njima uspravne i malecke. Mogli su da ih vide kad bi raširili noge, ali nekim čudnim slučajem opatova senka je bila na mestu arheologove.

XII

Lujza:

»Da.«

(Fransoa de Kirel, Obed lava, izd. G. Kre, čin 4, sc.2.str.175)

   Profesor Klopoklopac bacio je pravolinijski pogled oko sebe. Sve je izgledalo u redu. Stažistino telo na operacionom stolu i dalje je mestimično prskalo i vrilo i to je bilo jedino što je još trebalo srediti. U ćošku je ležalo jedno staro korito obloženo olovom i Klopoklopac odgura sto donde, pa zatim, zamahnuvši skalpelom, preseče kaiševe i skotrlja telo u kadu. Vrati se do police na kojoj su bile bombone i bočice i izabra dve, pa iz njih sve proli po lesu. Zatim otvori prozor i ode.

   U svojoj sobi presvuče košulju, očešlja se pred ogledalom, proveri položaj svoje bradice i očetka cipele. Otvori orman, pronađe gomilu žutih košulja, uze je brižljivo i odnese u Anđelovu sobu. Zatim, ne vraćajući se, ne okrećući se, sve u svemu bez uzbuđenja, siđe niza stepenice. Izađe na zadnja vrata. Kola su mu bila tu.

   Ana je radio u svojoj sobi, a direktor Duduk je diktirao Stenki poštu. Na zvuk motora svi troje podskočiše i nagoše se kroz prozor. To je bilo s druge strane. I oni iz radoznalosti siđoše. Ana se skoro odmah vrati gore, jer se plašio da mu Bogoljub ne prebaci što je u radno vreme ostavio posao. Profesor Klopoklopac napravi zaokret pre no što zaista krete, ali buka od zupčanika ne dade mu da čuje šta mu je Bogoljub dovikivao. Zadovolji se time što mu mahnu rukom i najvećom brzinom prevali prvu dinu.

   Okretni točkovi igrali su po pesku i mlazevi praha šikljali su na sve strane; naspram svetla, pravili su na zemlji duge najljupkijeg izgleda. Profesor Klopoklopac je uživao u toj polihromiji.

   Na vrhu dine on za konjski nokat izbeže jednog znojavog biciklistu obučenog u saharijanku od platna iluvanske boje, propisnog kroja i u teškim cokulama sa klincima, iz čijih su sara od sivih vunenih čarapa izvirivale dve ramfle. Velosipedistinu uniformu upotpunjavala je šapka. Bio je to inspektor sa zadatkom da uhapsi Klopoklopca.

   Oni se mimoiđoše i Klopoklopac u prolazu pozdravi biciklistu, prijateljskim pokretom. Zatim se spusti niz padinu.

   Posmatrao je predeo tako pogodan za isprobavanje malih modela i učini mu se da u rukama oseća tvrdoglavo podrhtavanje »pinga 903« u trenutku kad se otimao njegovom stisku za jedini uspešan let u svojoj karijeri.

   »Ping« je bio uništen, Barizone i stažista se upravo raspadaju, a on, Klopoklopac, beži pred inspektorom koji je došao da ga uhapsi zbog toga što je njegovo blokče imalo jedno ime više u desnom stupcu ili jedno manje u levom.

   Trudio se da izbegava busenje sjajne trave kako ne bi kvario sklad pustinje sa tako čistim krivama - bez senki, zbog tog neprekidno okomitog, pa ipak, samo mlakog, mlakog i mekog sunca. Čak i pri takvoj brzini nije bilo skoro nimalo vetra i da nije bilo zvuka motora, vozio bi u najpotpunijoj tišini. Uspon, spust. Dopalo mu se da se zaleće na dine iskosa. Tamna zona se ćudljivo primicala, čas naglo, čas neprimetno usporavajući, već prema pravcu koji je profesor davao svojoj pokretnoj spravi. Neko vreme držao je zatvorene oči. Skoro je ušao u mrak. No u poslednjem trenutku okrenu volan za četvrt obrtaja i udalji se po širokoj krivoj čija se vijuga veoma tačno poklapala sa uglom njegovog razmišljanja.

   Dve male prilike okrznuše mu pogled i profesor prepoznade Olivu i Didiša. Klečeći na pesku, zabavljali su se nekom igrom. Klopoklopac ubrza i stade tik uz njih. Siđe.

   »Dobar dan...« reče. »Čega se to igrate?«

   »Lovimo svetlice...« reče Oliva. »Imamo ih već milion.«

   »Milion dvesta dvanaest«, izgovori Didiš tačan broj.

   »Odlično!« reče profesor. »Niste bolesni?«

   »Nismo«, reče Oliva.

   »Ne mnogo...« potvrdi Didiš.

   »Šta je?« reče Klopoklopac.

   »Didiš je pojeo jednu svetlicu.«

   »To je blentavo«, reče profesor. »Mora da je zarazno. Zašto si to učinio?«

   »Tako«, odgovori Didiš. »Da vidim. Nije tako loše.«

   »On je lud«, ustvrdi Oliva. »Više neću da se udam za njega.«

   »Imaš pravo...« reče profesor. »Zamisli da te tera da jedeš svetlice, a?«

   On pomilova devojčicu po plavoj glavi. Od sunca su joj pramenovi kose izbledeli i sijala joj se lepo preplanula koža. Klečeći pred svojom korpicom sa svetlicama, dva deteta su ga gledala pomalo nestrpljivo.

   »Recite mi do viđenja«, predloži Klopoklopac.

   »Odlazite?« upita Oliva. »Kud idete?«

   »Ne znam«, reče profesor, »Mogu li da ti dam jednu pusu?«

   »Samo bez podvala, a?...« reče dečak.

   Klopoklopac se nasmeja.

   »Plašiš se, a? Pošto ona više neće da se uda za tebe, mogla bi lepo da pođe sa mnom?«

   »Ma nemojte!« usprotivi se Oliva. »Vi ste prestari.«

   »Njoj se više dopada onaj drugi čova, onaj sa psećim imenom.«

   »Ma nije«, reče Oliva. »Govoriš gluposti. Čovek sa psećim imenom zove se Ana.«

   »Ti više voliš Anđela?« reče Klopoklopac.

   Oliva pocrvene i obesi nos.

   »Blesava je«, ustvrdi Didiš. »I on je prestar. Ona misli da je njega briga za devojčicu kao što je ona...«

   »Ti nisi baš mnogo stariji od nje«, reče profesor.

   »Stariji sam šest meseci«, ponosno reče Didiš.

   »A, tako...« reče Klopoklopac. »U tom slučaju..,«

   On se naže i poljubi Olivu. Poljubi i Didiša koga to malčice začudi.

   »Do viđenja, doktore«, reče Oliva.

   Profesor Klopoklopac se pope u svoja kola. Didiš je ustao i gledao u mašinu.

   »Da li biste me pustili da vozim?« upita on.

   »Drugi put«, reče Klopoklopac.

   »Kud idete?« upita Oliva.

   »Tamo«, reče Klopoklopac.

   Pokaza na tamnu traku.

   »Au!« reče dečak. »Otac mi je rekao da bih se gadno proveo kad bih kročio tamo.«

   »I moj«, potvrdi Oliva.

   »Niste pokušavali?« upita profesor.

   »O, vama možemo da kažemo... Pokušali smo i ništa nismo videli...«

   »Kako ste izašli?«

   »Oliva nije bila. Ona me je držala sa ivice.«

   »Nemojte ponovo pokušavati!« reče profesor.

   »To nije šala«, reče Oliva. »Tamo se ništa ne vidi. Gle, ko to ide?«

   Didiš pogleda.

   »Liči na biciklistu.«

   »Odlazim«, reče Klopoklopac. »Do viđenja, deco.«

   On poljubi Olivu još jednom. Prepuštala se uvek kad su je nežno ljubili.

Motor vozila zastenja visokim glasom i Klopoklopac grubo ubrza. Kola frknuše u podnožju dine i prevališe je u jedan mah. Ovoga puta Klopoklopac ne promeni pravac. Držao je upravljač sigurnom šakom a nogom je gnječio uređaj za brzinu. Imao je utisak da se baca na neki zid. Crna zona poraste, osvoji mu celo vidno polje i kola naglo nestadoše usred guste pomrčine. Na mestu gde su prodrla u mrak ostalo je još jedno blago ulegnuće koje se malo - pomalo popuni. Lagano, kao što plastika ponovo vraća svoj oblik, neprobojna površina opet postade glatka i savršeno ravna. Dvostruka brazda na pesku još je obeležavala prolazak profesora Klopoklopca.

   Biciklista kroči na zemlju na nekoliko metara od dvoje dece koja su ga gledala kako dolazi. On priđe gurajući svoj bicikl. Točkovi su se zarivali sve do obruča, a od trenja o pesak nikleni delovi su se tako uglačali da su postali sasvim zaslepljujući.

   »Dobar dan, deco« reče inspektor.

   »Dobar dan, gospodine« odgovori Didiš.

   Oliva se primače Didišu. Njoj se nije dopadala šapka.

   »Niste li videli jednog čiku po imenu Klopoklopac?«

   »Jesmo«, reče dečak.

   Oliva ga gurnu laktom.

   »Nismo ga videii danas«, reče ona.

   Didiš otvori usta, ali mu ona ne dade da nastavi.

   »Otišao je juče na autobus.«

   »Pričaš koješta«, reče inspektor, »Jedan čika u kolima bio je malopre sa vama.«

   »To je mlekadžija«, reče Oliva.

   »Hoćeš li da ideš u zatvor zato što govoriš laži?« reče inspektor.

   »Neću sa vama da razgovaram«, reče Oliva. »Ja ne govorim laži.«

   »Ko je to bio, a?« upita inspektor Didiša. »Reci mi pa ću ti pozajmiti bicikl.«

   Didiš pogleda u Olivu a bicikl je strašno sijao.

   »To je bio...« poče on.

   »To je bio inženjer«, reče Oliva. »Onaj sa psećim imenom.«

   »Je li?« reče inspektor. »Onaj sa psećim imenom, zaista?«

   On priđe Olivi i napravi preteći izraz na licu.

   »Onog sa psećim imenom, mala nevaljalice, video sam tamo u hotelu.«

   »Nije istina«, reče Oliva. »Bio je on.«

   Inspektor podiže ruku kao da će da je udari, a ona napravi odbrambeni pokret zaklanjajući lice mišicom. Od toga joj iskočiše male okrugle grudi, a inspektor je imao oči.

   »Da pokušam na drugi način«, predloži on.

   »Dosađujete  mi«,  reče Oliva.  »Bio je to jedan od inženjera.«

   Inspektor priđe bliže.

   »Drži bicikl«, reče Didišu. »Možeš da napraviš jedan krug.«

   Didiš pogleda u Olivu. Izgledala je unezvereno.

   »Ostavite je«, reče on. »Ne dirajte Olivu.«

   On ostavi bicikl koji mu je inspektor tutnuo u ruke.

   »Ne dam da dirate Olivu«, reče on. »Svi hoće da je ljube i diraju. Dosta mi je toga!... Ona je moja prijateljica i, ako me naljutite, polomiću vam bicikl.«

   »Ma nemoj«, reče inspektor, »hoćeš li i ti da ideš u zatvor?«

   »To je bio profesor«, reče dečak. »Sad sam vam rekao. I ostavite Olivu na miru.«

   »Ostaviću je na miru ako budem hteo«, reče inspektor. »Ona je zaslužila da ide u zatvor.«

   On dohvati Olivu za obe mišice. Didiš se zalete i nogom iz sve snage udari prednji točak posred žbica. To napravi buku.

   »Pustite je«, reče. »Ili ću šutnuti i vas.«

   Inspektor pusti Olivu i sav pocrvene od besa. Potraži po džepu i izvuče veliki srubljivač.

   »Ako nastaviš sa tim, pucaću na tebe.«

   »Baš me briga«, reče dečak.

   Oliva se baci na Didiša.

   »Ako pucate na Didiša«, povika ona, »napraviću takvu galamu da ćete umreti. Ostavite nas. Vi ste jedan matori podlac. Gubite se sa tom svojom prljavom šapkom. Grozni ste i nećete me ni pipnuti. Ako me samo dirnete, smesta ću vas ujesti.«

   »Ja znam šta ću da radim«, reče inspektor. »Pucaću na oboje, a posle ću tebe dirati do mile volje.«

   »Vi ste jedan matori gadni žaca«, reče Oliva. »Svoju dužnost uopšte ne obavljate. Žena i ćerka se svakako neće vama ponositi. Žace sad samo znaju da pucaju na ljude. A da staricama i deci pruže pomoć da pređu preko ulice, sutra malo! Samo se za to pouzdaj u njih! Ili da sakupljaju male pregažene kučiće! Imate srubljivaće i šapke, a sami ne možete da uhapsite čak ni jednog jadnika kao što je profesor Klopoklopac!«

   Inspektor razmisli, vrati pištolj u džep pa se okrete. Postoja malo, zatim uspravi bicikl na točkove. Prednji se više nije okretao. Ostao je sav iskrivljen. On dohvati upravljač i potraži pogledom okolo po tlu. Jasno su se videli otisci profesorovih točkova. Inspektor zavrte glavom. Izgledao je postiđen. A potom krenu pravcem kojim je otišao Klopoklopac.

   Oliva ostade sa Didišem. Oboje su osećali strah. Videše kako se inspektor udaljava, penje i ponovo silazi preko dina, i kako, vukući svoj neupotrebljivi bicikl, postaje sasvim mali. Išao je ravnomernim korakom, ne usporavajući, tačno između dve brazde koje su ostavila profesorova kola, zatim je duboko uzdahnuo i zašao u mračnu zonu. Poslednje što su videli bilo je parče crvenog stakla pričvršćeno za blatobran, a zatim se i ono ugasi kao oko pod pesnicom.

   Oliva potrča prema hotelu. Didiš je išao za njom i dozivao je, ali ona je plakala i nije čula. Zaboravili su svoju korpicu na čijem dnu su vrvele svetlice, a Olivi su se noge često spoticale zato što joj je u očima bila misao o nečem drugom.

XIII

   Opat Jocko  i  Anđel  čekali  su  pod  Atanagorinim šatorom. Arheolog je otišao da potraži smeđu devojku i ostavio ih je nekoliko trenutaka. Prvi prekide tišinu Jocko.

   »Jeste li još uvek u isto onako glupom raspoloženju?« upita on. »U polnom pogledu, hoću da kažem.«

   »Oh«, reče Anđel. »U pravu ste što želite da me šutnete u dupe. Odvratno je to što sam hteo da uradim. Zaista sam to želeo, jer sada imam telesnu potrebu za nekom ženom.«

   »U dobar čas!« reče opat. »Tako razumem. Samo treba da se pozabavite ovom malom koja će doći.«

   »Učiniću to svakako«, reče Anđel. »Jednom o životu nisam mogao. Želeo sam da zavolim prvu ženu sa kojom bih spavao.«

   »Jeste li uspeli?«

   »Uspeo sam«, reče Anđel, »ali nisam sasvim ubeđen u to, pošto sam sad kad volim Stenku po drugi put imao isti utisak.«

   »Utisak o čemu?« reče Jocko.

   »Utisak  da  znam«,  reče  Anđel. »Da  sam siguran. Siguran u ono što treba da radim. U to zašto živim.«

   »I zašto?« reče Jocko.

   »Baš to ne uspevam da iskažem«, reče Anđel. »To je teško iskazati kad čovek nije svikao na reči.«

   »Vratimo se na početak«, predloži jocko. »Zbunili ste me i, časna reč, gubim nit. To je čudnovato. Jesam li ja Jocko, je li? Ipak?«

   »Dakle«, reče Anđel, voleo sam jednu ženu. Oboma je to bilo prvi put. Uspelo je, rekao sam vam. Sad volim Stenku. Ne odavno. Ona... Ja sam isti kao ona.«

   »Ne upotrebljavajte te melanholične obrte«, reče Jocko. »Vi to ne znate.«

   »Ona spava sa Anom«, reče Anđel. »On je nagrđuje. Satire. Upropaščava. U saglasnosti sa njom i nenamerno. A šta to menja?«

   »Menja«, reče Jocko. »Vi se zbog toga ne ljutite na Anu.«

   »Ne«, reče Anđel, »ali postepeno prestajem da ga volim. Preterano uživa. A na početku je rekao da ga je baš briga za nju.«

   »Znam«, reče opat. »A posle se njima žene.«

   »On neće da se njom ženi. Elem, ona mene ne voli, a ja nju volim, ali vidim da je sa njom skoro gotovo.«

   »Još je dobra. Uprkos vašem neprijatnom opisu.«

   »To nije dovoljno. Za mene nije naročito važno, razumete, to što je, pre nego što sam je sreo, bila bolja nego što je sada. Dosta mi je to što je, otkad je poznajem, tako propala, i to ne zbog mene.«

   »Ali ona bi isto tako propala i sa vama.«

   »Ne bi«, reče Anđel. »Ja nisam životinja. Gledao bih da je ostavim na miru mnogo pre nego Što je upropastim. Ne zbog sebe, već zbog nje. Da bi ponovo mogla da nađe nekog drugog. Njihov izgled, to im je jedino čime dolaze do muškaraca.«

   »Oh«, reče opat, »vi me zasmejavate. Ima pravih gabora koji dolaze do muškaraca.«

   »Njih ne računam«, reče Anđel. »Oprostite mi, ali kad kažem žena, to znači zgodna žena. Ostale pripadaju jednom tako stranom svetu.«

   »Kako ih onda nalaze?«

   »To vam je poput onih proizvoda koje lekari preporučuju u medicini«, reče Anđel. »Sredstva koja nikad nisu na glasu a za koja lekari svojim bolesnicima govore da su korisna. Koja se jedino tako prodaju. Od usta uhu. Te ružne žene udaju se za one koji ih poznaju. Ili koje uhvate na svoj miris. Tako nešto. Ili za lenštine.«

   »Užasno«, reče Jocko. »Otkrivate mi mnoštvo takvih pojedinosti kakve su me moj čedni život i duge meditacije  sprečili da saznam. Moram reći da je sveštenik nešto drugo. Žene dolaze vama i, teoretski, imate samo da birate: ali sve su ružne i prinuđeni ste da ne birate. To je jedan način za rešenje tog pitanja. Prekinite me, jer sam se sad ja zapleo.«

   »Dakle, kažem«, nastavi Anđel, »da jednu zgodnu ženu treba napustiti ili joj ostaviti slobodu pre no što je svedete na nulu. To je uvek bilo pravilo moga ponašanja.«

   »One neće uvek prihvatiti da vas napuste«, reče Jocko.

   »Da. To se može učiniti bilo u dogovoru sa njima, jer ih ima koje razumeju ono što sam vam objasnio, i od toga časa možete proživeti ceo život a da ih ne izgubite; bilo da prema njima svojevoljno postanete toliko zli da vas one same napuste; ali to je žalostan način, jer, ne zaboravite, kad im dajete slobodu još uvek morate da ih volite.«

   »Po tome, bez sumnje, prepoznajete da nisu potpuno upropašćene? Po tome što ih još volite?«

   »Da«, reče Anđel. »Zbog toga je to toliko teško. Ne možete da ostanete potpuno hladni. Ostavljate ih dragovoljno, nalazite im čak i drugog momka, a kad vidite kako to dobro ide, onda ste ljubomorni.«

   On se ućuta. Opat Jocko je obuhvatio glavu rukama i u prilježnom razmišljanju nabirao čelo.

   »Sve dok vi sami opet ne nađete neku drugu«, reče on.

   »Ne. Još uvek ste ljubomorni i kad i sami imate drugu. Ali morate da krijete svoju ljubomoru. Ne možete da ne budete ljubomorni, pošto sa onom pre niste išli do kraja. Uvek postoji taj ostatak. Koji nećete nikad uzeti. U tome je ljubomora. Koji nećete nikad uzeti ako ste čovek na svom mestu, hoću da kažem.«

   »Bolje reći, čovek kao vi«, utanači opat potpuno mimo teme.

   »Ana baš sad ide do kraja«, reče Anđel. »Neće se zaustaviti. Ništa neće ostati. Ako mu se dozvoli da nastavi.«

   »Ako mu se ne dozvoli da nastavi«, reče opat, »hoće li od nje dovoljno preostati?«

   Anđel ne odgovori. Bio je malčice bled u licu, a napor od objašnjavanja još jednom ga je iznurio. Obojica su sedeli na arheologovom krevetu i Anđel se opruži, sa rukama pod glavom, te pogleda iznad sebe u zagasito i gusto platno.

   »Ovo je prvi put«, reče Jocko, »da toliko dugo nisam rekao neku svinjariju veću od mene. Pitam se šta se dešava?«

   »Smirite se«, reče Anđel. »Evo nje.«

XIV

   »Klod Leon mi je rekao«, objasni opat Jocko, »da je crnkinja unutra kao crvena kadifa.«

   Arheolog zavrte glavom. Oni su išli malo napred, a za njima Bakrena i Anđel koji ju je držao oko struka.

   »Vi ste mnogo bolje no neki dan...« reče mu ona.

   »Ne znam«, odgovori Anđel. »Moguće je kad vi tako mislite. Imam utisak da sam blizu nečega.«

   Opat Jocko je bio uporan.

   »Nisam radoznao«, reče, »ali bih baš želeo da znam da li je u pravu.«

   »Mora da je probao«, reče Atanagora.

   Bakrena uze Anđela za ruku svojim čvrstim prstima.

   »Volela bih da provedem neko vreme sa vama«, reče ona. »Mislim da bi vam posle bilo posve dobro.«

   »Ne verujem da je to dovoljno«, reče Anđel. »Naravno, i vi ste veoma zgodni i to je nešto što bih mogao da uradim sasvim kako valja. To je prvi uslov.«

   »A posle, mislite da više ne bih bila dovoljna?«

   »Ne mogu da kažem«, reče Anđel. »Utuvio sam Stenku u glavu, i treba toga da se otresem. To je nemoguće, zato što je volim; a, uostalom, tako je to kad se nešto utuvi u glavu. Vi biste svakako bili dovoljni; ali ja sam sad prilično očajan i da nešto tvrdim ne mogu nikako. Posle Stenke u  meni će neko vreme vladati mrtvilo i šteta je što vi nailazite u takvom trenutku.«

   »Ne tražim od vas osećanja«, reče ona.

   »Ona će doći ili neće, ali, kad su ona u pitanju, vi tu ništa ne možete. Na meni je da njima ovladam. Vidite da sa Stenkom u tome nisam uspeo.«

   »Niste se dovoljno pomučili.«

   »Sve je to bilo zbrkano u mojoj glavi«, reče Anđel. »Počinjem da rasplićem klupko tek od pre vrlo kratkog vremena. Katalitički uticaj pustinje tu verovatno ima udela, a u budućnosti isto tako računam i na žute košulje profesora Klopoklopca.«

   »Ostavio vam ih je?«

   »Obećao je da će mi ih ostaviti.«

   On pogleda u Jocka i arheologa. Išli su dugim koracima i Jocko je nešto objašnjavao mašući rukama na samom vrhu dine u čije podnožje su Bakrena i Anđel upravo stigli; i njihove glave počeše da silaze s druge strane, zatim iščezoše. Udubljenje u pesku bilo je gostoljubivo i Anđel uzdahnu.

   Bakrena stade i opruži se po pesku. Još uvek je držala Anđela za ruku pa povuče momka k sebi. Kao i obično, nosila je samo šorts i bluzicu od lake svile.

XV

   Bogoljub je završavao prepisku i Stenka ju je beležila po diktatu, koji je u sobi pravio veliku pokretnu senku. On zapali cigaretu i zavali se u fotelju. Gomila pisama, spremna za slanje, nakupila su se na desnom uglu pisaćeg stola, ali 975-ca nije dolazila već nekoliko dana i pošta će morati da kasni. Bogoljuba su mučili ti zastoji. Morale su da stignu odluke, trebalo je podneti izveštaj, možda zameniti Klopoklopca, potruditi se oko rešenja problema sa tucanikom, preduzeti smanjenje primanja osoblju, izuzev Arlanu.

   On podskoči, jer zgrada zadrhta od snažnog udarca. Zatim pogleda na sat i nasmeši se. Bilo je vreme. Karlo i Marin su počinjali da ruše hotel. Deo u kojem se nalazila Bogoljubova kancelarija je ostajao, takođe i onaj u kojem je radio Ana. Trebalo je da bude srušena samo sredina, Barizoneova soba, Klopoklopčeva delimično, a stažistina isto tako. Neće biti dirnuta ni Stenkina, a ni Anđelova soba. Izvršioci su živeli u prizemlju ili u podrumima.

   Udarci su sad odjekivali u nepravilnim razmacima, u nizu po tri, i čulo se kotrljanje kamenog šuta i maltera i zveket komada stakla na podu u restoranu.

   »Otkucajte mi sve to«, reče Bogoljub, »a za poštu ćemo videti. Treba naći neko rešenje.«

   »Dobro, gospodine«, reče Stenka.

   Ona ostavi olovku i otklopi pisaću mašinu, dobro utopljenu u svojoj presvlaci, a mašina uzdrhta u dodiru sa vazduhom. Stenka je jednim pokretom umiri i pripremi indigo.

   Bogoljub ustade. Mrdnu nogama da postavi svoje stvari na mesto i izađe iz sobe. Stenka ču njegove korake na stepeništu. Nekoliko minuta odgleda u prazno i poče da radi.

   Prašina od maltera ispunila je veliku dvoranu u prizemlju i Bogoljub naspram svetlosti vide prilike izvršilaca čiji su se teški čekići sa naporom spuštali i dizali.

   On zapuši nos i izađe iz hotela na suprotna vrata; kad se nađe napolju, vide Anu kako sa rukama u džepovima puši cigaretu.

   »Dobar dan...« reče Ana ne uznemiravajući se.

   »A vaš posao?« primeti Bogoljub.

   »Mislite da se može raditi pri ovakvoj larmi?«

   »Pitanje nije u tome. Vi ste plaćeni da radite u kancelariji, a ne da lutate sa rukama u džepovima.«

   »Ne mogu da radim u takvoj buci.«

   »A Anđel?«

   »Ne znam gde je«, reče Ana. »Mislim da tumara sa arheologom i popom.«

   »Jedino Stenka radi«, reče Bogoljub. »Trebalo bi da se stidite i da se setite da ću o vašem ponašanju javiti Administrativnom savetu.«

   »Ona radi mehanički posao. Nema potrebe da razmišlja.«

   »Kad je za to plaćen, čovek bar treba da se pravi da radi«, reče Bogoljub. »Vratite se gore u svoju kancelariju.«

   »Neću.«

   Bogoljub potraži reč koju bi rekao, ali je Ana imao neki čudan izraz na licu.

   »Ne radite ni vi«, reče Ana.

   »Ja sam direktor. Ja nadgledam rad drugih, pre svega, i nadzirem kako se obavlja.«

   »Ma ne«, reče Ana. »Zna se dobro šta ste vi. Peder.«

   Bogoljub se isceri.

   »Samo nastavite, to me neće uvrediti.«

   »Onda ne nastavljam«, reče Ana.

   »Šta vam je? Vi obično pokazujete više obzira. I vi, i Anđel, i svi. Šta vam je? Ludite?«

   »Vi to ne možete da shvatite«, reče Ana. »Setite se da ste vi normalno, to jest obično, nenormalni. Od toga bi trebalo da vam bude lakše. Ali mi smo otprilike normalni, pa su nam onda, s vremena na vreme, potrebne krize.«

   »Šta podrazumevate pod krizama? Ovo što sad radite?«

   »Objasniću vam. Po mom mišljenju...«

   On stade.

   »Mogu vam reći samo svoje mišljenje. Mislim da će ostali... oni koji su normalni reći isto. Ali možda i neće.«

   Bogoljub Duduk potvrdi i izgledalo je kao da daje znake nestrpljenja. Ana se nasloni leđima na zid hotela, koji je još uvek drhtao od teških udaraca gvozdenih maljeva. Gledao je preko Bogoljubove glave i nije se žurio da govori.

   »U izvesnom smislu«, reče, »vi sigurno imate užasno jednoličan običan život.«

   »Kako to?«

   Bogoljub se opet isceri.

   »Ja pre mislim da biti peder predstavlja dokaz originalnosti.«

   »Ne«, reče Ana. »To je blesavo. Strašno vas sputava. Onda ste samo to. Jedan prirodan čovek ili prirodna žena mogu da čine kudikamo više stvari i da obuhvate daleko veći broj ličnosti. Možda ste zato vi ograničeniji...«

   »Po vama, peder je ograničenog duha?«

   »Jeste«, reče Ana. »Peder ili lezbijka, ili svi takvi ljudi, strahovito su ograničenog duha. Ne mislim da je to njihova greška. Ali oni se uglavnom time diče. A to je samo jedna beznačajna slabost.«

   »To je svakako društvena slabost«, reče Bogoljub. »Nas uvek gnjave ljudi koji vode normalan životi hoću da kažem, oni koji spavaju sa ženama i koji imaju dece.«

   »Vi trućate«, reče Ana. »Uopšte nisam mislio na prezir prema pederima niti na njihovo ismevanje.Normalni ljudi se ne osećaju toliko nadmoćnim; nije to ono što vas gnjavi: vas opterećuju okviri života i pojedinci čiji se život svodi na te okvire, ali to nije važno. Ja vas ne žalim stoga što se vi međusobno okupljate sa svojim ludostima, prenemaganjima, konvencijama i svim ostalim. Žalim vas, u stvari, zato što ste toliko ograničeni. Zbog jedne male nepravilnosti žlezda ili duha, vi dobijate etiketu. To je već tužno. Ali vi se zatim upinjete da budete ono što je na etiketi. Da bi ona govorila istinu. Ljudi vam se rugaju kao što se derani rugaju nekom bogalju ne promislivši. Kad bi promislili, oni bi vas žalili. Ali ta mana vas čini više slepim nego ozbiljnim. Uostalom, slepi su jedini bogalji kojima se može rugati, budući da oni to ne vide, i upravo zato im se niko i ne ruga.«

   »Zašto mi onda s podsmehom kažete da sam peder?«

   »Zato što sad hoću da se opustim, zato što ste mi vi direktor, zato što o poslu imate predstave koje ne mogu više da smislim i što se koristim svim sredstvima, čak i nepravednim.«

   »Ali vi ste uvek vrlo ispravno radili. I odjednom, paf!... Počinjete da baljezgate bez kraja i konca.«

   »To ja nazivam biti normalan«, reče Ana. »To da se može reagovati, čak i kad do toga dođe posle izvesnog vremena tuposti ili zamora.«

   »Vi zamišljate da ste normalni«, navaljivao je Bogoljub, »a upravo od silnog tucanja sa mojom sekretaricom savladala vas je ta blesava tupost.«

   »S tim sam skoro pri kraju«, reče Ana. »Mislim da će uskoro biti gotovo sa njom. Želim da odem da vidim onu crnkinju...«

   Bogoljuba prođe jeza od odvratnosti.

   »Radite što vam drago van radnog vremena«, reče. »Ali pre svega, ne govorite mi o tome. A sad se vratite svom poslu.«

   »Neću«, reče Ana odmereno.

   Bogoljub se namršti i nervozno prođe rukom kroz kosu.

   »Divota«, reče Ana, »kad se pomisli na sve one koji rade nizašta. Koji osam sati dnevno provode u svojim kancelarijama. Koji su u stanju da ostanu osam sati u njima.«

   »Ali, i vi ste bili takvi dosad«, reče Bogoljub.

   »Dojadili ste mi sa tim što je bilo. Zar čovek nema prava da razume, iako je jedno vreme čak i bio dupe?«

   »Ne govorite takve reči«, primeti Bogoljub. »Čak i ako ne ciljate na mene lično, što sumnjam, to na mene ostavlja neprijatan utisak.«

   »Ciljam na vas kao na direktora«, reče Ana. »Tim gore ako sredstva kojima se služim pogađaju u vama neku drugu metu. Ma, vidite, do koje mere ste ograničeni, do koje mere hoćete da prionete uz svoju etiketu. Vi ste ograničeni ne manje od nekog krelca učlanjenog u neku političku stranku.«

   »Vi ste jedan gad«, reče Bogoljub. »I telesno mi se ne dopadate. I danguba ste.«

   »Pune su ih kancelarije«, reče Ana. »Ima ih tusta i tma. Uprđuju se ujutru. Uprđuju se u veče. U podne idu da smažu jelo koje više ne liči ni na šta, iz porcija od alpaksa, a popodne vare bušeći uši svima oko sebe, pišući lična pisma i telefonirajući svojim pajtašima. S vremena na vreme pojavi se neko drugačiji, neko koristan, čovek koji proizvodi stvari. On napiše pismo i pismo stigne u neku kancelariju. Radi nekog posla. Svaki put bi bilo dovoljno da se kaže da ili ne i bilo bi gotovo i sređena stvar. Ali to se ne može.«

   »Imate mašte«, reče Bogoljub. »I dušu pesničku, epsku, i tako to. Poslednji put, idite na posao.«

   »Otprilike na svakog čoveka koji živi dolazi tako po jedan kancelarijski čovek, po jedan gotovan. To pismo koje bi sredilo posao čoveku koji živi, opravdanje je za čoveka gotovana. Onda on oteže sa njim da bi sebi produžio život. Čovek koji živi ne zna za to.«

   »Dosta«, reče Bogoljub. »Kunem vam se da je to blesavo. Jamčim vam da ima ljudi koji odmah odgovaraju na pisma. I da se tako može raditi. I biti koristan.«

   »Kad bi se svaki živi čovek«, nastavi Ana, »podigao i po kancelarijama potražio svoga ličnog gotovana i kad bi ga ucmekao...«

   »Vi me strašno žalostite«, reče Bogoljub. »Trebalo bi da vas otpustim i da vas zamenim, ali iskreno mislim da je to zbog sunca i zbog vaše lude navike da spavate sa ženama.«

   »Onda bi«, reče Ana, »sve kancelarije bile mrtvački sanduci, i u svakoj zeleno ili žuto okrečenoj kockici, ili u onoj sa prugastim linoleumom, bio bi po jedan gotovanski kostur, a porcije od alpaksa vratile bi se u skladišta. Do viđenja, idem da vidim pustinjaka.«

   Bogoljub Duduk osta nem. Vide kako Ana odlazi gipkim i krepkim korakom i kako se bez napora penje uz dinu protežući svoje lepo raspoređene mišiće. On napravi ćudljivu crtu od naizmeničnih tragova, koja se zaustavi sasvim na vrhu zaobljenog peska, a telo mu nastavi samo, te zatim ispari.

   Direktor Duduk se okrete i vrati u hotel. Lupa čekića je upravo prestala. Karlo i Marin su počinjali sa raščićavanjem hrpe građe koja se pred njima nagomilala. Na prvom spratu su se čuli otkucaji pisaće mašine i drhtavi zvuk zvonca na kraju redova, nadjačan metalnim struganjem lopata. Na šutu su već nicale plavozelene pečurke.

PRELAZ

   Profesor Klopoklpac je sigurno mrtav u ovom času, i to već  predstavlja jednu lepu sliku iz lova. Inspektor, koji je pošao u potragu za njim, mora daje duže odolevao,jer je bio mlađi, a i zagrejan susretom sa Olivom. Uprkos svemu, ne može se znati šta  im se dogodilo iza tamne zone. Ima mesta za neizvesnost, kako kažu trgovci papagajima koji govore. Prilično čudna stvar, još niko  nije prisustvovao bludu pustinjaka i crnkinje: uzimajući u obzir početnu važnost relativno značajne ličnosti Kloda  Leona,  to zakašnjenje izgleda neobjašnjivo. Bilo bi dobro da to najzad učine  pred nepristrasnim gledaocima, jer posledice tog ponavljanog čina moraju imati takav učinak na telesnu snagu pustinjaka, da se sa verovatnoćom može proreći hoće li izdržati ili će umreti od iscrpljenosti. Ne sudeći unapred o nastavku događaja, moglo bi se reći da smo najzad u stanju točno da odredimo šta će učiniti Anđel. Dopušteno je smatrati da mišljenje i postupci njegovog druga Ane (koji ima pasje ime, ali taj poslednji činilac nema neposrednog dejstva) imaju prilično snažan uticaj na Anđela, kome je potrebno samo da se redovno budi, umesto što to radi u razmacima i retko kad treba; skoro uvek, srećom, u prisustvu jednog svedoka. Kraj ostalih ličnosti je zaista manje predvidljiv: bilo da neredovno beleženje njihovih postupaka dovodi do višestepene neodređenosti slobode, bilo da oni nemaju stvarnog života, uprkos naporima u tom smislu. Može se pretpostavili da to što od njih ima malo vajde može dovesti do niihovog uklanjanja. Sigurno je zapaženo slabo prisustvo glavne ličnosti, koja je, očigledno, Stenka, kao i one koja je Deus ex machina, a ta je ili kondukter, ili vozač 975-ce, ili pak vozač žuto-crnog taksija (čija boja omogućava da se shvati daje reč o vozilu osuđenom na propast). Uostalom, ti su sastavni delovi samo katalizatori u reakciji - oni ne učestvuju u ovom procesu niti u konačno uspostavljenoj ravnoteži.

STAV TREĆI

I

   Bogoljub je nadzirao Karlove i Marinove pokrete. Prosek kroz hotel još nije dostigao željenu visinu pošto se još zadržao na prizemlju, a trebalo je na kraju da potpuno preseče zgradu, ali dva izvršioca su raščišćavala mesto pre no što će ponovo pristupiti tom radu. Naslonjen na zid kraj stepeništa za prvi sprat, sa rukama u džepovima i češući se, Duduk je razmišljao o Aninim rečima, pa se pitao ne bi li mogao da se liši njegovih usluga. On, dakle, odluči da se popne i pogleda rad dvojice inženjera; ako je gotov ili pri kraju, izgleda da je došao čas da im se daju otkazi.

   Pratio je pogledom mnoge duži već izgrađene pruge; tako postavljena na podupiračima ličila je na igračku. Dobro poravnat ispod pragova, pesak je čekao na tucanik; vagoni i mašina, rastavljeni na delove, ležali su pod ceradama pored gomila pragova i šina što su spremljeni za gradnju.

   Karlo stade. Leđa su ga bolela. On ih lagano ispravi i nasloni ruku na držalju svoje lopate, zatim šakom obrisa čelo. Kosa mu se sijala od znoja, a prašina mu se zalepila za vlažno telo. Pantalone su mu visile o kukovima i imale su velike otromboljene džepove na kolenima, a on je gledao po zemlji, lagano okrećući glavu desno-levo. Marin je nastavljao sa raščišćavanjem i komadi polomljenog stakla zveketali su po čeličnom limu njegove lopate; on ih je, zamahujući slabinama, bacao na gomilu šuta iza sebe.

   »Nastavite posao«, reče Bogoljub Karlu.

   »Umoran sam«, reče Karlo.

   »Niste plaćeni za lenčarenje.«

   »Ja ne lenčarim«, gospodine. »Uzimam dah.«

   »Ako niste imali dovoljno daha za obavljanje ovog posla, nije trebalo da ga prihvatite.«

   »Nisam ja tražio da ga obavljam, gospodine. Primoran sam da ga obavljam.«

   »Niko vas nije primoravao«, reče Bogoljub. »Vi ste potpisali ugovor.«

   »Umoran sam«, reče Karlo.

   »Kažem vam da nastavite posao.«

   Sad stade i Marin.

   »Ne možemo da radimo kao marva a da nikad ne predahnemo«, reče on.

   »Možete«, reče Bogoljub. »Poslovođe su tu da paze da se poštuje to  neosporivo pravilo.«

   »To šta?« reče Marin

   »To neosporivo pravilo.«

   »Vi nas zezate.« reče Marin

   »Molim vas, budite učtivi«, reče Bogoljub.

   »Sad, kad nas je onaj gad Arlan jedan jedini put ostavio na miru, pustite nas i vi.«

   »Ja svakako mislim da podsetim Arlana na red«, reče Bogoljub.

   »Mi obavljamo svoj posao«, reče Marin. »A naša je stvar kako ga obavljamo.«

   »Poslednji put«, reče Bogoljub, »naređujem vam da se vratite na posao.«

   Karlo pusti držalju lopate pa je zadrža između podlaktica i pljunu u šake. Marin gurnu svoju lopatu na zemlju.

   »Razbićemo vam njušku«, reče on.

   »Nemoj to da radiš, Marine...« promrmlja Karlo.

   »Ako me dirnete«, reče Bogoljub, »usprotiviću se.«

   Marin dvaput koraknu prema njemu, pogleda ga i priđe još bliže, sve dok ga nije dotakao.

   »Razbiću vam njušku«, reče. »Mora da vam to nikad nisu učinili. Smrdite na parfem. Vi ste jedan prljavi pešovan i seronja.«

   »Ostavi ga, Marine«, reče Karlo. »On je gazda.«

   »Nema gazde u pustinji.«

   »Ovo više nije pustinja«, primeti podsmešljivo Bogoljub. »Je li ko video železničke šine usred pustinje?«

   Marin razmisli.

   »Hajde na posao, Marine«, reče Karlo.

   »Zeza me u mozak tim bombastim rečima«, reče Marin. Ako počnem da ga slušam, isfoliraće me. Znam da mu ne treba razbiti njušku, ali mislim da ću to ipak učiniti, inače će me isfolirati.«

   »Na kraju krajeva«, reče Karlo, »ako želiš to da uradiš, mogu ti pomoći.«

   Bogoljub se ukoči.

   »Zabranjujem vam da me dirnete«, reče.

   »Ako vas pustimo da govorite«, reče Karlo, »sigurno ćemo biti pređeni. Vidite kako stoji stvar.«

   »Vi ste budale i stoka«, reče Bogoljub. »Lopate u šake, inače nećete dobiti plate.«

   »Briga nas za to«, reče Marin. »Vi držite lovu tamo gore, a još nismo isplaćeni. Uzećemo što nam se duguje.«

   »Vi ste lopovi«, reče Bogoljub.

   Karlova pesnica opisa kratku, pravu i munjevitu putanju i Bogoljubu puče obraz. On nehotice jeknu.

   »Povucite to«, reče Marin. »Povucite, ili je sa vama svršeno.«

   »Kradljivci«, reče Bogoljub. »Ne radnici, već kradljivci.«

   Marin se spremao da udari.

   »Pusti«,  reče Karlo.  »Nemojmo obojica. Ostavi ga meni.«

   »Ti si previše razdražen«, reče Marin. »Ubićeš ga.«

   »Da«, reče Karlo.

   »Besan sam i ja«, reče Marin, »ali ako je to tako, onda dobija on.«

   »Kad bi se bojao«, reče Karlo, »bilo bi kudikamo lakše.«

   »Lopovi«, ponovi Bogoljub.

   Karlu se ruke opustiše.

   »Vi ste jedan prljavi peško«, reče. »Govorite šta hoćete. Mislite da nam nešto možete tim pešovanskim pričama? «

   »Nisam«, reče Bogoljub.

   »Pričekajte samo«, reče Marin. »Reći ću svojoj ženi da se vama malo pozabavi.«

   »Dosta«, reče Bogoljub, »nastavite posao.«

   »Kakav gad!« reče Karlo.

   »Lopovi i blesavci«, reče Bogoljub.

   Marin ga pogodi nogom u mali stomak. On prigušeno viknu i grčeći se pade na tlo. Bio je bled u licu i dahtao je kao pas koji se natrčao.

   »Pogrešio si«, reče Karlo. »Ja sam se smirio.«

  »O, u redu je«, reče Marin. »Nisam jako udario. Moći će pet minuta da ide. To je i tražio.«

   »Verujem«, reče Karlo. »U pravu si.«

   Oni pokupiše svoje alatke.

   »Šutnuće nas s posla«, reče Karlo.

   »Tim gore«, promrmlja njegov drug. »Bar ćemo se odmoriti. Ima mnogo puževa u ovoj pustinji. Kažu deca.«

   »Da«, reče Karlo. »Od njih ćemo napraviti strašnu klopu.«

   »Kad bude gotova železnička pruga.«

   »Kad bude gotova.«

   Iz daljine začuše neku grmljavinu.

   »Ćuti«, reče Marin. »Šta je to?«

   »O«, reče Karlo, »to se sigurno vraćaju kamioni.«

   »Moraće da se postavi tucanik«, reče Marin.

   »Pod ceo kolosek...« reče Karlo.

   Marin se savi nad svojom lopatom. Buka kamiona je ušla, dosegla vrhunac i počela da se stišava, a oni zatim začuše oštru škripu kočnica, pa nastade tišina.

II

   Opat Jocko uhvati arheologa za mišicu i pokaza mu prstom pustinjakovu kolibu.

   »Tu smo«, reče.

   »Dobro. Da sačekamo decu...« reče arheolog.

   »O«, reče opat. »Oni sigurno mogu i bez nas.«

   Atanagora se nasmeši.

   »Nadam se za Anđela.«

   »Sretnik!« reče Jocko. »Ja bih i te kako potrošio nekoliko dozvola radi te devojke.«

   »Hajde, hajde...« reče arheolog.

   »Ispod moje kabanice bije muško srce«, ustvrdi Jocko.

   »Slobodno vam je da je volite srcem...« reče arheolog.

   »Eh... Naravno...« odobri Jocko.

   Oni zastadoše i pogledaše iza sebe, ako se tako može reći: iza onih sebe od pre pet sekundi.

   »Evo ih!« reče Atanagora. »Gde je Bakrena?«

   »To nije Anđel« reče opat, »već njegov drug.«

   »Imate dobre oči.«

   »Ne«, reče Jocko. »Mislim da Anđel ipak nije toliki mamlaz da sa takvom devojkom to obavi tako brzo.«

   »Zaista je onaj drugi«, utvrdi Atanagora, »Poznajete li ga?«

   »Malo. On uvek spava, radi ili vežba sa peškovom sekretaricom.«

   »On trči...« reče arheolog.

   Ana se brzo primicao.

   »Lep mladić«, reče Jocko.

   »Nikad se ne može videti... Šta mu je?«

   »Sad stvari uzimaju poseban obrt.«

   »U pravu ste«, reče arheolog. »Jadni doktor Klopoklopac.«

   »Dobar dan!« reče Ana. »Ja sam Ana.«

   »Dobar dani« reče Atanagora.

   »Kako ste?« upita Jocko sa zanimanjem.

   »Bolje«, reče Ana. »Najuriću je.«

   »Vašu nevaljalku?«

   »Moju nevaljalku. Dodijala mi je.«

   »Onda ćete potražiti neku drugu?«

   »Sasvim tačno, gospodine opate«, reče Ana.

   »O! Molim vas!« usprotivi se opat, »bez tih visokoparnih reči. I pre svega...«

   On se izmače nekoliko koraka i zavrte se oko druge dvojice snažno trupkajući stopalima o tlo.

   »Tri su čovečuljka u šumicu stupali!« pevao je.

   »Na  povratku  iz  nje  tiho  su  šaputali...«  prihvati arheolog.

   »Ačum! Ačum! Ačum!...« reče Ana, hvatajući korak.

   Jocko stade i počeša se po nosu.

   »I on zna propisane izraze!« reče arheologu.

   »Da...« ustanovi ovaj poslednji.

   »Onda ga vodimo?« reče Jocko.

   »Naravno«, reče Ana. »Hoću da vidim crnkinju.«

   »Vi ste gad«, reče Jocko. »Vama su potrebne, znači, one sve?«

   »Ma ne«, reče Ana. »Gotovo je sa Stenkom.«

   »Gotovo?«

   »Sasvim gotovo.«

   Jocko razmisli.

   »Zna li ona za to?« upita.

   Izgledalo je kao da je Ana malčice na muci.

   »Nisam joj još rekao...

   »To je, po mome zaključku«, reče opat, »odluka jednostrana i nagla.«

   »Doneo sam je dok sam trčao da vas stignem«, objasni inženjer.

   Atanagori nije bilo pravo.

   »Vi ste neugodni«, reče on. »To će opet izazvati zavrzlame sa Anđelom«.

   »Ma neće«, reče Ana. »Biće veoma zadovoljan. Slobodna je.«

   »Ali šta će ona da misli?«

   »O, ne znam«, reče Ana. »Ne radi ona mnogo mozgom.«

   »To je preuranjen zaključak.«

   Ana se počeša po obrazu.

   »Možda će joj biti malo neugodno«, dopusti on. »Mene lično za to nije nimalo briga, pa stoga i ne mogu time da se bavim.«

   »Vi brzo sređujete stvari.«

   »Ja sam inženjer«, objasni Ana.

   »I kad biste bili arhiepiskop«, reče opat, »to ne bi bio razlog da bez reči ostavite devojku na cedilu. Kad ste još koliko juče sa njom spavali.«

   »Još jutros«, reče Ana.

   »Koristite čas kad vaš drug Anđel baš počinje da pronalazi put smirenja«, reče Jocko, »da ga ponovo bacite u neizvesnost. Uopšte nije sigurno da će on hteti da napusti put smirenja zbog te devojke koju ste vi smrvili kao drobilica đuladi.«

   »Šta znači to, put smirenja?« reče Ana. »Šta je Anđel uradio?«

   »Ševi jednu strašnu ribul« reče Jocko. »Svinja jedna!«

   On zvučno coknu jezikom i odmah se prekrsti.

   »Opet sam rekao zabranjenu reč«, izvini se on.

   »Samo izvolite...« odgovori Ana nehotice. »Kakva je ta žena? Valjda nije crnkinja?«

   »Sigurno da nije«, reče Jocko. »Crnkinja je namenjena pustinjaku.«

   »Ima neka druga?« reče Ana. »Neka dobra?«

   »Hajde«, teče Atanagora. »Ostavite svog prijatelja na miru...«

   »Ali on mene mnogo voli«, reče Ana. »Neće imati ništa protiv da je i ja ševnem.«

   »Govorite odvratne stvari...« primeti arheolog.

   »Pa on će, kad je već preduzetan, biti srećan kad sazna da je Stenka slobodna!«

   »Ne verujem«, reče arheolog. »Prekasno je.«

   »Nije prekasno. Ta devojka je još vrlo dobra. I zna nešto više no pre.«

   »To jednom muškarcu nije prijatno. Momku kao što je Anđel neće se dopasti pouke te vrste.«

   »A?« reče Ana.

   »Smešno«, reče Jocko. »Ponekad možda govorite zanimljivo, ali sada ste odvratni.«

   »Znate«, reče Ana,« ja sa ženama radim ono što treba, ali samo to i ništa više. Veoma ih volim, ali za svakodnevno i opštenje draži su mi drugovi; zapravo, za razgovor.«

   »Anđel možda nije kao vi«, reče Atanagora.

   »Treba ga izvući iz toga«, reče Ana. »Neka spava sa Stenkom i brzo će je se zasititi.«

   »On traži nešto drugo«, reče Jocko. »Ono što ja tražim u veri... Najzad... u načelu... Možda ja ponekad, sasvim bezazleno, i vrdnem od pravila... Ali zato izmolim pedesetak sažetih krunica. Kažem pedesetak tek onako... Uzmimo tri.«

   »To što mu vi nudite«, reče arheolog, »on može da uradi sa bilo kojom devojkom. On to u ovom trenutku već ima.«

   »Svinja!« reče Ana. »Nije mi to rekao. Vidi ti Anđela!«

   »On traži nešto drugo«, ponovi Jocko. »Ne mislite samo na stojka. Ima...«

   On potraži reč.

   »Ne znam šta ima«, reče on. »što se tiče žena, ja, u suštini, pomalo mislim što i vi. Treba ih prevrtati; ali može se misliti i na nešto drugo.«

   »Naravno«, reče Ana. »Za ostalo, kažem vam, draži su mi drugovi.«

   »Ono što on traži«, reče Atanagora, »teško je kazati. Trebalo bi da imate nekog pojma o tome. Ne mogu da vam govorim rečima koje ne nailaze ni na kakav odjek u vama.«

   »Pokušajte«, reče Ana.

   »Mislim da on traži svedoka«, reče Atanagora. »Nekoga ko bi ga poznavao i ko bi za njega bio zainteresovan, tako da bi on mogao da sebe nadzire, a da pri tom sam sebe ne posmatra.«

    »A zašto to ne bi bila ona druga devojka?« reče Ana.

    »Prvo je zavoleo Stenku, a to što ga ona ne voli, kad je razmislio, izgledalo mu je kao jemstvo za nepristrasnost. Još je trebalo da je dovoljno zainteresuje da baš ona bude taj svedok.«

   »Anđel je dobar čovek«, reče Ana. »Žao mi je što ima takve misli. Uvek je bio pomalo mutan.«

   Arheolog je za trenutak oklevao.

   »Možda izmišljam«, reče on. »Sumnjam da to prolazi tako lako.«

   »Kako to, lako?«

   »Ne znam da li će Anđela toliko usrećiti to što može potpuno slobodno voleti Stenku. Mislim da mu je ona sad odvratna.«

   »Ma nije«, reče Ana. »Teško da je tako.«

   »Zbog vas se ofucala«, reče Jocko. »A, u stvari, možda ona uopšte ne želi da vas zameni njime.«

   »Oh«, reče Ana, »objasniću joj...«

   »Hajdemo dalje odavde«, reče Jocko.

   »Nešto ću vas zamoliti«, reče arheolog.

   Sva trojica nastaviše put. Ana je bio viši od svoja dva drugara za čitavu glavu. Tačnosti radi, za svoju.

   »Zamoliću vas da ne kažete to Anđelu.«

   »Šta?«

   »Da je Stenka slobodna.«

   »Ali njemu će biti dragol«

   »Više bih voleo da Stenka to sazna pre njega.«

   »Zašto?«

   »Da bismo sredili tu stvar«, reče arheolog. »Mislim da se ništa ne može srediti ako se odmah kaže Anđelu.«

   »Ah! Dobro!« reče Ana. »Ali da mu kažem posle?«

   »Naravno«, reče arheolog.

   »Jednom rečju«, reče Ana, »prvo treba da obavestim Stenku, a tek posle toga da kažem Anđelu.

   »To je prirodno«, reče Jocko. »Pretpostavite da se vi predomislite pošto ste rekli Anđelu, a niste obavestili Stenku. To vama ne bi ništa pokvarilo. A za Anđela bi to bilo jedno razočaranje više.«

   »Naravno«, reče Ana.

   »Pravi razlog svakako nije taj«, objasni Jocko. »Ali nema svrhe da ga znate.«

   »I ovaj mi je dovoljan« reče Ana.

   »Hvala vam«, reče arheolog. »Računam na vas.«

   »Hajdemo da vidimo crnkinju«, reče Ana.

III

Rubrika »BALET«, na primer. sadrži sve male muzičke ploče sa baletom

 i nalazi se po alfabetskom redu reči balet u odeljku za klasiku..

(Katalog Filips, 1956, str. III)

   Stenka vide Bogoljuba kako ulazi. Jednom rukom se držao za mali stomak; drugom se oslanjao o dovratak i zidove, i bolelo ga je. On dohrama do svoje naslonjače i sruči se u nju sav iscrpljen. Treptao je očima a čelo mu se nabiralo u uzastopnim borama koje su izobličavale njegovu mekanu površinu.

   Stenka je prestala da radi i ustala sa stolice. Nije ga volela.

   »Šta mogu da učinim za vas?« reče ona. »Nešto vas boli?«

   »Ne dodirujte me«, reče Bogoljub. »Izudarao me jedan od onih izvršilaca.«

   »Želite li da se opružite?«

   »Ništa se sad tu ne može«, reče Bogoljub. »Fizički. Što se tiče ostalog, ništa ne gube ako pričekaju.«

   On se malo uznemiri.

   »Voleo bih da vidim Dipona.«

   »Kog Dipona?«

   »Arheologovog kuvara.«

   »Gde mislite da vam ga nađem?«

   »Treba da je još sa onom krmačom Salićem...« promrmlja Bogoljub.

   »Zar ništa nećete da uzmete?« reče Stenka. »Mogla bih da vam skuvam čaj od prestolice.«

   »Ne«, reče Bogoljub, »ništa.«

   »Dobro.«

   »Hvala«, reče Bogoljub.

   »O«, reče Stenka, »ne radim ja to da bih vam bila prijatna. Ne volim vas nimalo.«

   »Znam«, reče Bogoljub. »Međutim, obično govore da žene vole homoseksualce.«

   »One koje ne vole muškarce«, reče Stenka. »Ili one koje uopštavaju.«

   »Kažu da se sa njima osećaju sigurne, ne plaše se da će da im dosađuju, itd...«

   »Kad su lepi«, reče Stenka, »moguće je. Ja se ne plašim da mi dosađuju. «

   »Ko vam ovde dosađuje osim Ane?«

   »Vi ste indiskretni«, reče Stenka.

   »Nije važno«, reče Bogoljub. »Ana i Anđel ponovo postaju obični ljudi, ja sam ih otpustio.«

   »Ana mi ne dosađuje«, reče Stenka. »Ja vodim ljubav sa njim. On me dira. Mesi.«

   »Dosađuje vam Anđel?«

   »Da«, reče Stenka, »zato što ja tako hoću. On izgleda slabiji od svog prijatelja. A zatim, Anu sam od početka više volela zato što je jednostavniji od njega.«

   »Anđel nije jednostavan? Po meni je on blesav i lenj. Međutim, bolje je građen nego Ana.«

   »Nije«, reče Stenka. »Ne po mom ukusu. Ali, na kraju krajeva, nije on loš.«

   »Mogli biste da spavate sa njim?«

   »Naravno!« reče Stenka. »Sada mogu. Neću više bogzna šta imati od Ane.«

   »To vas sve pitam zato što ste za mene toliko stran svet«, reče Bogoljub. »Želeo bih da razumem.«

   »Taj udarac koji ste dobili podsetio vas je da ste muško?« reče Stenka.

   »Mnogo me boli«, reče Bogoljub, »a podsmeh me ne peče.«

   »Kad ćete jednom prestati da mislite da vam se rugaju?« reče Stenka.  

   »Kad biste znali koliko mi je to svejedno!«

   »Ostavimo to«, reče Bogoljub. »Kažete da vam Anđel dosađuje; brine li vas to?«

   »Ne«, reče Stenka. »To je neka vrsta sigurnosne rezerve.«

   »Ali, on mora da je ljubomoran na Anu.«

   »Kako možete da znate?«

   »Rasuđujem po analogiji«, reče Bogoljub. »Znam dobro šta bih Saliću želeo da učinim.«

   »Šta?«

   »Da ga usmrtim«, reče Bogoljub. »Nogama u stomak. Da ga načisto smrvim.«

   »Anđel nije kao vi. On nije tako strastan.«

   »Mora da se varate«, reče Bogoljub. »On je ljut na Anu.«

   Stenka ga uznemireno pogleda.

   »Ne mislite valjda ozbiljno?«

   »Da«, reče Bogoljub. »To će se nekako srediti. Šta se to mene tiče. Ne kažem to da bih vas naljutio.«

   »Govorite kao da zaista znate«, reče Stenka. »Mislim da hoćete da me kupite. Ne hvatam se ja na tu tajanstvenost.«

   »Nema tu nikakve tajanstvenosti«, reče Bogoljub. »Boli me i shvatam stvari. Kad smo već kod toga, gde ste stigli sa poslom?«

   »Završen je«, reče Stenka.

   »Daću vam nešto drugo. Uzmite beležnicu.«

   »Mora da vas boli mnogo manje«, reče Stenka.

   »Tucanik je stigao«, reče Bogoljub. »Treba pripremiti platne spiskove za vozače kamiona i predložiti im da rade na pruzi.«.

   »Odbiće«, reče Stenka.

   »Napravite službenu zabelešku«, reče Bogoljub. »Može se srediti da ne odbiju.«

   Stenka načini tri koraka i uze svoju beležnicu i olovku. Bogoljub osta nekoliko trenutaka naslonjen taktovima na svoj pisaći sto, obuhvativši glavu rukama, pa poče da diktira.

IV

   »Ovo je zaista prvorazredan sveti čin«, reče Jocko.

   Ana, arheolog i opat su usitnili korake pri povratku.

   »Ta crnkinja...« reče Ana. »Sto mu bogova!...«

   »De, de«, reče arheolog.

   »Ostavite na miru Kloda Leona«, reče opat. »Ne snalazi se on baš tako loše.«

   »Ja bih mu rado pružio ruku na pomoć.«

   »Ruka nije baš to čime se on služi«, reče Jocko. »Niste dobro pratili pojedinosti.«

   »O, i te kako!...« reče Ana. »Govorite o nečemu drugom. Više ne mogu da hodam.«

   »To deluje«, reče opat. »Slažem se. Ali ja imam mantiju.«

   »Šta treba da se radi pa da se bude sveštenik?« upita  Ana.

   »Vi«, reče Jocko, »ne znate šta hoćete. Čas ovo, čas ono. Čas pričate gadosti, čas izgledate pametni, čas ste osetjivi, čas pokvarenjak kao marveni trgovac koji misli samo na to.«

   »U redu je«, reče Ana. »Vidim.«

   On poče da se smeje i uhvati opata za mišicu.

   »Jocko«, reče, »mužjačina ste vi!«

   »Hvala«, reče Jocko.

   »A vi ste laf«, nastavi' Ana okrenuvši se arheologu. »Drago mi je što sam vas upoznao.«

   »Ja sam matori lav«, reče Atanagora. »A poređenje bi bilo tačnije, da ste izabrali neku zverku kopačicu.«

   »Ma ne«, reče Ana. »Ta vaša iskopavanja su samo šala. Stalno o njima pričate a nikada se ne vide.«

   »Želeli biste da ih vidite?«

   »Svakako!« reče Ana. »Mene sve zanima.«

   »Stalo vam je da sve znate«, reče Jocko.

   »Svi su ljudi takvi«, reče Ana.

   »A šta je sa stručnjacima?« primeti arheolog. »Moj skromni primer ne znači ništa, ali meni je važna jedino arheologija.«

   »Nije istina«, reče Ana. »To je samo jedan način.«

   »Ma, nikako«, reče Atanagora razljućeno.

   Ana se opet nasmeja.

   »Staviću vas u kutiju«, reče on. »Vi ste tamo stavili mnoge ćupove od fajansa, koji vam ništa nisu učinili...«

   »Ćutite, površni čoveče!« reče Atanagora.

   Nije bio besan.

   »Onda«, reče Ana, »idemo da pogledamo vaše iskopine?«

   »Idemo«, reče Jocko.

   »Hajdete«, reče arheolog.

V

   Anđel im je dolazio u susret. Išao je nesigurnim korakom, još sav topao od Bakreninog tela. Ona je otišla na drugu stranu da se pridruži Brišu i Bertilu i da im pomogne u radu. Znala je da je bolje da ne ostane pored uznemirenog momka koji ju je malopre uzeo u peščanoj udolini, pažljivo, nežno, ne želeći da je povredi. Ona se nasmeja i potrča. Njene vitke i gipke noge dizale su se nad svetlim tlom, a njena senka je igrala pored nje i davala joj četiri dimenzije.

   Kad je bio sasvim blizu njih, Anđel ih pažljivo pogleda. Nije se izvinio što ih je ostavio. I Ana je bio tu, snažan i veseo, kakav je bio pre nego što je sreo Stenku; znači, tako, sa Stenkom je gotovo.

   Ostalo je da se pređe još vrlo malo puta do Atanagorinog bivaka. Oni su samo govorili, a stvari su bile spremne da se zbudu.

   Jer Anđel je saznao šta je Bakrena i, odjednom, izgubio je sve što je Ana imao od Stenke.

VI

   »Silazim prvi«, reče Atanagora. »Pazite. Dole je gomila kamenja za otpremu.«

   Telo mu uđe u otvor jame a noge mu se čvrsto osloniše o srebrne šipke.

   »Prolazite!« reče Ana i skloni se da bi propustio Jocka.

   »Smešan sport«, reče Jocko. »Hej, vi dole, ne gledajte gore. To nije lepo!«

   On skupi mantiju jednom rukom i stavi nogu na prvu prečku.

   »U redu«, reče on. »Ipak silazim.«

   Ana je ostao pored Anđela.

   »Šta misliš, dokle to ide u dubinu?« upita on.

   »Ne znam«, reče Anđel stegnutog grla. »Duboko je.«

   »Ne vidi se bog zna šta«, reče. »Jocko treba da je stigao. Sada je čas.«

   »Nije još...« reče Anđel očajno.

   »Ma jeste«, reče Ana.

   Bio je klekao kraj ždrela jame i pogledom ispitivao gust mrak.

   »Nije«, ponovi Anđel. »Još ne.«

   Govorio je tiše prestravljenim glasom.

   »Treba da se ide«, reče Ana. »Hajdemo! Ti se plašiš? «

   »Ne plašim se...« prošapta Anđel.

   Ruka mu dodirnu prijateljeva leđa i onda ga naglo gurnu u prazninu. Anđelu je čelo bilo mokro od znoja. Posle nekoliko sekundi čula se neka lomljava i glas Jocka koji je vikao sasvim na dnu jame.

   Anđelu su drhtale noge a prsti su mu oklevali pre nego što je našao šipku. Stopala su ga odvela dole a celu masu svog tela osećao je kao hladnu živu. Ulaz u jamu nad njim ocrtavao se plavocrn na mastiljavoj pozadini. Podzemlje se nejasno osvetli i on požuri sa silaženjem. Čuo je kako Jocko deklamuje jednoličnim glasom. Nije gledao dole.

VII

   »Ja sam pogrešio«, reče arheolog Jocku.

   »Ne«, reče Jocko. »Kriv sam i ja.«

   »Trebalo ga je pustiti da kaže Anđelu da je Stenka slobodna.«

   »Onda bi«, reče Jocko, »sada tu bio Anđel.«

   »Zašto je trebalo birati?«

   »Zato što treba birati«, reče Jocko. »Gnjavaža je, ali je tako.«

   Ana je slomio vrat i telo mu je počivalo na kamenju. Lice mu je bilo bezizrazno, a na čelu je imao široku ogrebotinu dopola skrivenu razbarušenom kosom. Jedna noga mu je bila podavijena pod telo.

   »Treba ga maknuti odatle«, reče Jocko, »i opružiti ga.«

   Oni ugledaše kako se primiču Anđelove noge i njegovo telo, i Anđel im se polagano približi.

   »Ubio sam ga«, reče on. »Mrtav je.«

   »Mislim da se previše nagnuo«, reče arheolog. »Nemojte ostati tu.«

   »Ja sam to...« reče Anđel.

   »Ne dirajte ga«, reče Jocko. »Ne vredi. Posredi je nesretan slučaj.«

   »Nije«, reče Anđel.

   »Jeste«, reče arheolog. »Ipak to možete od njega da primite...«

   Anđel je plakao i lice mu je bilo vrelo.

   »Sačekajte nas tamo«, reče Atanagora. »Idite hodnikom.«

   On priđe Ani. Blago mu zagladi plavu kosu i pogleda u ugruvano i jadno telo.

   »Bio je mlad«, reče on,

   »Da«, prošapta Jocko. »Mladi su.«

   »Svi oni umiru...« reče Atanagora.

   »Ne svi... neki ostaju. Vi i ja, na primer.«

   »Mi smo od kamena. To se ne računa.«

   »Pomozite mi«, reče Jocko.

   Mnogo su se namučili da bi ga podigli. Olabavljeno telo teško se opuštalo i vuklo po zemlji. Jocku su se noge klizale po vlažnom tlu. Oni ga podigoše sa gomile kamenja i blago položiše uza zid hodnika.

   »Van sebe sam«, reče Atanagora. »Ja sam pogrešio.«

   »Ponavljam vam da niste«, reče Jocko. »Nije moglo ništa drugo da se uradi.«

   »Sramota je«, reče Atanagora, »Što smo i mi sami bili primorani da pomognemo tome.«

   »U svakom slučaju smo morali biti razočarani«, reče Jocko. »Dešava se da se razočaramo u svojoj plod. To je teže podneti, ali izađe na bolje.«

   »Vama izađe«, reče Atanagora. »Bio je lep.«

   »Lepi su«, reče Jocko. »Svi oni koji ostaju.«

   »Vi ste mnogo okrutni«, reče arheolog.

   »Sveštenik ne može da ima srca«, reče Jocko.

   »Hteo bih da mu uredim kosu«, reče arheolog. »Imate li češalj?«

   »Nemam«, reče Jocko. »Nema potrebe. Hajdete.«

   »Ne mogu da ga ostavim.«

   »Nemojte se prepuštati. On vam je blizak zato što je mrtav i što ste vi stari. Ali mrtav je.«

   »A ja sam star, ali živ«, reče arheolog. »I Anđel je sasvim sam.«

   »Sada za njega više nema društva«, reče Jocko.

   »Ostaćemo mi sa njim.«

   »Ne«, reče Jocko. »On će otići. Otići će sam. Neće se sve to sleći tek tako. Još nismo na kraju.«

   »Šta se još može dogoditi?« uzdahnu Atanagora umornim i slomljenim glasom.

   »To će tek doći«, reče Jocko. »U pustinji se ne radi bez posledica. Zamrsile su se stvari. To se oseća.«

   »Vi ste navikli na leševe«, reče Atanagora. »Ja nisam.Samo na mumije.«

   »Ne držite se dobro«, reče Jocko. »Možete samo da patite a da iz toga ništa ne izvučete.«

   »A vi iz toga nešto izvlačite?«

   »Ja?« reče Jocko. »Ja zbog toga ne patim. Hajdete.«

VIII 

   Oni nađoše Anđela u podzemnom hodniku. Oči su mu bile suve.

   »Zar ne može ništa da se učini?« upita on Jocka.

   »Ništa«, reče Jocko. »Samo da se pri povratku obaveste ostali.«

   »Dobro«, reče Anđel. »Reći ću im. Idemo li da vidimo iskopine?«

   »Nego«, reče Jocko. »Ovde smo zbog toga.«

   Atanagora je ćutao a naborani podbradak mu je drhtao. On prođe između njih dvojice i izbi na čelo kolone.

   Išli su zamršenim putem koji je vodio do čela kopa. Anđel je pažljivo motrio tavanice i potpore podzemnih hodnika i izgledalo je kao da se trudi da odredi raspored zemljišta. Stigoše do glavnog hodnika, na čijem samom kraju nazreše, na više duži daljine, svetlu tačku uređaja za osvetljenje. Anđel zastade na ulazu.

   »Ona je tamo?« reče.

   Atanagora pogleda ne razumevši.

   »Vaša prijateljica?« ponovi Anđel. »Je li ona tamo?«

   »Da«, reče arheolog. »Sa Brisom i Bertilom. Radi.«

   »Ne želim da je vidim«, reče Anđel. »Ne mogu da je vidim. Ja sam ubio Anu.«

   »Prestanite«, reče Jocko. »Ako još jednom ponovite tu glupost, ja ću se pobrinuti za vas.«

   »Ubio sam ga«, reče Anđel.

   »Niste«, reče Jocko. »Vi ste ga gurnuli a on je umro tek kad je dospeo na kamenje. To je slučaj.«

   »Vi ste jedan jezuita...« reče Anđel.

   »Mislim da sam već rekao da sam vaspitan kod eudista«, reče Jocko mirno. »Ne bi bilo zgoreg da se obrati pažnja na ono što govorim. Malopre je izgledalo da postupate kako treba, a sada ponovo popuštate. Upozoravam vas da vas neću pustiti da tako nastavite. Ili šljivka ili manastirka...«

   »Ne gine ti crvena prostirka...« rekoše mahinalno Anđel i arheolog.

   »Mislim da nastavak znate«, reče Jocko, »pa stoga ne navaljujem. Sad vas neću terati da idete kod ona tri čoveka na kraju hodnika. Ja nisam dželat.«

   Atanagora se namerno nakašlja.

   »Savršeno tako«, reče Jocko okrećući se prema njemu, »svakako nisam dželat.«

   »Sigurno da niste«, reče Atanagora. »Onda bi vaša mantija umesto crne bila crvena.«

   »A noću bi«, reče Jocko, »izgledalo isto.«

   »Ili nekom slepcu«, reče arheolog. »Vi ne prestajete da izgovarate otrcane istine...«

   »Baš ste nasrtljivi«, reče Jocko. »Ja nastojim da vas obojicu obodrim.«

   »To vam uspeva vrlo dobro«, reče Atanagora. »Tako dobro da skoro već želimo da vas pošaljemo u majčinu.«

   »Kad u tome sasvim uspete«, reče Jocko, »moj posao biće obavljen.«

   Anđel je ćutao i gledao u dno hodnika, zatim se okrete i pažljivo osmotri drugi kraj.

   »Kojim ste pravcem kopali?« upita on arheologa.

   Naprezao se da govori prirodno.

   »Ne znam«, reče arheolog. »Otprilike dve duži istočno od meridijana...«

   »A...« reče Anđel.

   Stajao je nepomično.

   »Trebalo bi se odlučiti«, reče Jocko... »idemo li ili ne?«

   »Trebalo bi da pogledam proračune«, reče Anđel.

   »Šta je?« upita arheolog.

   »Ništa«, reče Anđel. »Jedna pretpostavka. Neću da idem tamo.«

   »Dobro«, reče Jocko. »Onda da se vrnemo.«

   Oni napraviše poluokret.

   »Idete ii u hotel?« upita Anđel opata.

   »Idem sa vama«, reče Jocko.

   Arheolog je ovog puta išao pozadi i senka mu je bila mala kraj senki njegova dva drugara.

   »Treba da požurim«, reče Anđel, »Hoću da vidim Stenku. Hoću da joj kažem.«

   »Mogu ja da joj kažem«, reče opat.

   »Požurimo«, reče Anđel. »Treba da je vidim. Hoću da vidim kako joj je.«

   »Požurimo« reče Jocko.

   Arheolog stade.

   »Ostavljam vas«, reče on.

   Anđel se vrati. Stajao je ispred Atanagore.

   »Oprostite mi«, reče. »Zahvaljujem vam.«

   »Na čemu?« reče Atanagora tužno.

   »Na svemu...« reče Anđel.

   »Za sve sam ja kriv...«

   »Hvala...« reče Anđel. »Do viđenja uskoro.«

   »Možda«, reče arheolog.

   »Hajde, vucite se ovamo; do viđenja, Ata!« viknu Jocko.

   »Do viđenja, opate!« reče Atanagora.

   On ih pusti da se udalje i da skrenu u hodnik, zatim produži za njima. Ana je čekao sam uz hladnu stenu; Anđel i Jocko prođoše i popeše se uz srebrne lestve a Atanagora stiže, kleče uz Anu i pogleda ga, zatim mu glava klonu na grudi; mislio je na stare slatke stvari sa skoro izvetrelim mirisom. Ana ili Anđel. Zašto je trebalo da bira.

IX

Voleti pametnu ženu zadovoljstvo je pedera.

 (Bodler, Kresnice.)

   Bogoljub uđe u Anđelovu sobu. Mladić je sedeo na krevetu a pored njega je blještala jedna od košulja profesora Klopoklopca. Bogoljub zažmiri, pokuša da se privikne, ali morade da pogleda na drugu stranu. Anđel je ćutao, jedva okrete glavu kad začu vrata i ne pomače se kad Bogoljub sede na stolicu.

   »Znate li gde je moja sekretarica?« upita Bogoljub.

   »Ne«, reče Anđel. »Od juče je nisam video.«

   »Primila je to veoma loše«, reče Bogoljub, »a meni je zaostalo mnogo pošte. Baš ste mogli sačekati do danas da joj kažete za Aninu smrt.«

   »Jocko joj je rekao. Ja nemam veze sa tim.«

   »Trebalo bi da idete kod nje, da je tešite i da joj kažete da samo rad može iz toga da je izvuče.«

   »Kako možete to da kažete?« reče Anđel. »Vi dobro znate da je to laž.«

   »To je očigledno«, reče Bogoljub. »Rad, moćno okrepljujuće sredstvo, pruža čoveku sposobnost da privremeno izbegne uznemirenja i teškoće svakodnevnog života.«

   »Više ništa nije svakodnevno... vi me zavitlavate«, reče Anđel. »To ne možete reći a da se ne nasmejete.«

   »Ja odavno više ne mogu da se nasmejem«, reče Bogoljub. »Zaista bih hteo da Stenka dođe da uzme pisma i da se vrati 975-ca.«

   »Pošaljite taksi«, reče Anđel.

   »To je učinjeno«, reče Bogoljub. »Ali možete zamisliti kako nestrpljivo čekam da ga ponovo vidim.«

   »Vi mora da ste blesavi«, reče Anđel.

   »Sad ćete mi, bez sumnje, reći da sam prljavi pešovan?«

   »Dosta već jednom«, reče Anđel.

   »Nećete da kažete Stenki da je kod mene čeka posao?«

   »Ne mogu sada da je vidim«, reče Anđel. »Shvatate li! Ana je umro juče posle podne.«

   »Znam to«, reče Bogoljub. »Pre nego što je primio platu. Ja bih želeo da pođete Stenki i kažete joj da moja pošta više nikako ne može da čeka.«

   »Ne mogu da je uznemiravam.«

   »A što da ne«, reče Bogoljub. »Ona je u svojoj sobi.«

   »Zašto ste me onda pitali gde je?«

   »Da biste se onespokojili«, reče Bogoljub.

   »Ja vrlo dobro znam da je ona u svojoj sobi.«

   »Onda nije upalilo«, reče Bogoljub. »To je sve.«

   »Idem da je pozovem«, reče Anđel. »Ona neće doći.«

   »Ma hoće.«

   »Ona je volela Anu.«

   »Sasvim će lepo spavati sa vama. Rekla mi je to.Juče.«

   »Vi ste jedan gad«, reče Anđel.

   Bogoljub ne odgovori. Izgledao je sasvim ravnodušan.

   »Spavala bi sa mnom da je Ana još u životu« reče Anđel.

   »Ma ne. Čak i sad.«

   »Vi ste jedan gad«, ponovi Anđel. »Jedan prljavi peder.«

   »Tu smo«, reče Bogoljub. »Izrekli ste je. Opštu misao. Znači, ići ćete tamo. Opšte navodi na posebno.«

   »Da, ići ću.«

   On ustade, a federi tiho zaječaše na madracu.

   »Njen krevet ne škripi«, reče Bogoljub.

   »Dosta«, promrmlja AnđeL

   »To sam vam dugovao.«

   »Dosta... Ne mogu više da vas podnesem... Odlazite...«

   »Gle...« reče Bogoljub. »Vi danas znate šta hoćete?«

   »Ana je mrtav...«

   »Od čega vas onda to oslobađa?«

   »Od sebe sama«, reče Anđel. »Budim se.«

   »Ma ne«, reče Bogoljub. »Vi znate da ćete se sada ubiti.«

   »Na to sam mislio«, reče Anđel.

   »Idite prvo da mi potražite Stenku.«

   »Idem da je potražim.«

   »Ne morate da žurite«, reče Bogoljub. »Ako hoćete da je tešite... ili nešto drugo. Ali je ne zamarajte previše. Jer imam mnogo pošte.«

   Anđel prođe ispred Bogoljuba ne pogledavši ga. Direktor osta da sedi na stolici i sačeka da se zatvore vrata.

   Hotelski hodnik je sad gledao s jedne strane pravo u prazninu i Anđel priđe ivici pre nego što ode kod Stenke. Pruga se sijala na suncu između dve pole hotela, a sa druge strane hodnik se nastavljao ka preostalim sobama. Između šina i pragova, siv i čist, tucanik je vrhovima svojih liskunastih sastavnih delova hvatao odsjaj svetlosti.

   Pruga se pružala unedogled sa jedne i druge strane pročelja, a gomile pragova i šina, za Anđela nevidljive sa mesta na kojem se nalazio, skoro da su nestale. Dvojica vozača kamiona privodila su kraju sastavljanje delova vagona i lokomotive, koja je već stajala na šinama, a šuštanje čekrka na maloj spravi za dizanje vezlo je po zamajcu motora na mazut, koji je služio za pokretanje.

   Anđel se okrete i prođe pored dvoja vrata. Stade ispred trećih i zakuca.

   Stenkin glas mu viknu da uđe.

   Njena soba je imala isti nameštaj kao i ostale, jednostavan i go. Stenka je bila opružena na krevetu. Na sebi je imala haljinu od sinoć a krevet je bio namešten.

   »Ja sam...« reče Anđel.

   Stenka se uspravi i pogleda ga. Na izmučenom licu njen pogled je bio skoro ugašen.

   »Kako se to dogodilo?« reče ona.

   »Nisam mogao da vas vidim juče«, reče Anđel. »Mislio sam da vam je Jocko rekao.«

   »Pao je u jamu«, reče Stenka. »Vi niste mogli da ga zadržite zato što je bio toliko težak. Znam ja koliko je on bio težak. Kako se to dogodilo Ani?«

   »Ja sam kriv«, reče Anđel.

   »Ma ne... Vi niste bili dovoljno snažni da ga zadržite.«

   »Silno sam vas voleo«, reče Anđel.

   »Znam«, reče Stenka. »Još uvek me mnogo volite.«

   »Zbog toga je on pao«, teče Anđel. »Izgleda. Da bih vas ja mogao voleti.«

   »Prekasno je«, reče Stenka sa izvesnim kaćiperstvom.

   »Bilo je prekasno čak i pre.«

   »Zašto je onda on pao?«

   »Nije on mogao da padne«, reče Anđel. »Ne Ana.«

   »O«, reče Stenka, »to je nesrećan slučaj.«

   »Niste spavali?«

   »Mislila sam da ne treba da legnem«, reče ona, »pošto pokojniku ipak treba odati poštu.«

   »I zaspali ste...« reče Anđel.

   »Jesam. Opat Jocko mi je nešto dao pa sam to uzela.«

   I pruži mu jednu bočicu punu nečega.

   »Uzela sam pet kapi. Vrlo dobro sam spavala.«

   »Vama sve uspeva«, reče Anđel.

   »Kad neko umre, tu ne pomaže nikakva jadikovka«, reče Stenka. »Znate, to mi je zadalo mnogo jada.«

   »I meni«, reče Anđel. »Pitam se samo kako posle toga možemo da živimo.«

   »Mislite da to nije dobro?«

   »Ne znam«, reče Anđel.

   On pogleda u bočicu.

   »Da ste uzeli polovinu boce«, reče, »ne biste se probudili.«

   »Sanjala sam veoma lepe snove«, reče Stenka. »Dva čoveka, zaljubljena u mene, tukla su se zbog mene, bilo je divno.Baš kao u romanima.«

   »Vidim«, reče Anđel.

   »Možda nije baš tako prekasno«, reče Stenka. »Jeste li videli Anu?«

   »Nisam!...« reče Stenka. »Ne govorite mi o tome, ne dopada mi se. Neću da mislim na to.«

   »Bio je lep«, reče Anđel.

   Stenka ga uznemireno pogleda.

   »Zašto mi govorite te stvari?« reče ona, »Bila sam mirna, a vi dolazite da me plašite i da me uzrujate. Ne volim vas kad ste takvi. Uvek ste tužni. Ne treba misliti na to što se dogodilo.«

   »Vi možete sebe da sprečite?«

   »Svi mogu sebe da spreče«, reče Stenka. »Ja sam živa. Vi isto tako.«

   »Sramota me da živim...« reče Anđel.

   »Kažite«, reče Stenka, »zar me toliko volite?«

   »Da«, reče Anđel. »Toliko.«

   »Ja ću se uskoro utešiti«, reče Stenka. »Ne mogu da mislim dugo na nešto tužno. Naravno, Ane ću se često sećati...«

   »Ne toliko često kao ja«, reče Anđel.

   »O! Niste zabavni«, reče Stenka. »Na kraju krajeva, oboje smo živi.«   

   Ona se proteže.

   »Bogoljub je hteo da dođete zbog pošte«, reče Anđel i nasmeja se gorko.

   »Ne želim«, reče ona. »Umrtvile su me ove kapi. Mislim da ću stvarno leći.«

   Anđel ustade.

   »Možete ostati«, reče ona. »Ne smeta mi. Šta mislite! Posle ovakvih stvari! Nećemo se prenemagati...«

   Počinjala je da otkopčava haljinu.

   »Plašio sam se da niste uzeli prejaku dozu«, reče Anđel.

   Još uvek je držao bočicu u ruci.

   »Šta vi mislitel Opat Jocko mi je lepo rekao da ne uzmem više od pet kapi.«

   »Kad se pređe doza«, reče Anđel, »znate šta se događa?«

   »Sigurno se dugo spava«, reče Stenka. »To mora da je opasno. Možda se može i umreti. S tim se nije šaliti.«

   Anđel je pogleda. Bila je skinula haljinu i telo joj je stajalo uspravno, bujno i snažno, ali nabrano na svim osetljivim mestima na izgled neprimetnim pukotinama i borama. Njene omlitavele grudi istezale su finu tkaninu belog prslučeta a na mesnatim butinama providele su se krivudave plavičaste žilice. Smešeći se, ona obori glavu susrećući mladićev pogled, pa se brzo zavuče u čaršave.

   »Sedite pored mene«, reče ona.

   »Da svako od nas uzme po pola boce«, prošapta Anđel..

   On sede pored nje i nastavi.

   »Mora da je i na taj način moguće izvući se iz ovoga.«

   »Izvući se iz čega?« reče Stenka. »Život je dobar.«

   »Voleli ste Anu...«

   »Pa jesam«, reče Stenka. »Ne počinjite iz početka. Zar ne vidite da me mučite kad mi govorite o tim stvarima?«

   »Ja više ne mogu da podnesem ovu pustinju gde svi dolaze da pocrkaju.«

   Ona se opruži po jastuku.

   »Ne svi«

   »Svi... Klopoklopac, Lulo, stažista, Ana, inspektor...vi i ja.«

   »Nas dvoje ne«, reče Stenka. »Mi živimo.«

   »Kao u romanima«, reče Anđel. »Da umremo zajedno. Jedno pokraj drugoga.«

   »Zagrljeni nežno«, reče Stenka. »To je lepo kao slika, zar vam se ne čini? Čitala sam to.«

   »Tako, jedno za drugim«, reče Anđel.

   »Tako je u romanima«, reče Stenka... »To ne postoji.«

   »Bilo bi dobro...« reče Anđel.

   Ona razmisli i prekrsti ruke ispod glave.

   »Bilo bi isto kao na filmu«, reče ona. »Verujete li da se tako može umreti?«

   »Možda ne može«, reče Anđel. »Na žalost.«

   »Bilo bi kao u jednom filmu koji sam gledala«, reče Stenka. »Umirali su od ljubavi jedno pokraj drugoga. Da li biste vi mogli da umrete od ljubavi prema meni?«

   »Mislim da bih mogao«, reče Anđel.

   »Mogli biste, zaista? To je zabavno...«

   »Ne mislim da možemo sa ovim«, reče Anđel otvarajući bočicu.

   »Ne? Samo bismo spavali?«

   »Verovatno.«

   »Mogli bismo probati«, reče Stenka. »Bilo bi tako lepo zaspati. Htela bih da sanjam opet onaj san.«

   »Postoje droge«, reče Anđel, »od kojih stalno sanjate tako.«

   »Istina«, reče Stenka. »Možda je to ta droga?«

   »Verovatno«, reče Anđel.

   »Želim...« reče Stenka. »Htela bih da ponovo usnim onaj san. Ne mogu sama da spavam.«

   Ona mu uputi jedan ispitivački pogled. Glava mu je bila oborena i gledao je u bočicu.

   »Da uzmemo malo oboje?« reče ona.

   »Možemo se iz ovoga izvući i ovako«, ponovi Anđel.

   »To je zabavno«, reče Stenka sedajući uspravno. »Ja mnogo volim te stvari. Biti pomalo pijan, ili uzeti drogu, pa i znati baš sasvim šta radiš.«

   »Mislim da je Jocko preterivao«, reče Anđel. »Ako svako od nas uzme polovinu boce, od toga ćemo sigurno sanjati izvanredne snove.«

   »Onda ostajete sa mnom?« reče Stenka.

   »Ali... to nije u redu...« reče Anđel.

   Ona se nasmeja.

   »Vi ste blesavi. Ko će da dođe?«

   »Bogoljub vas čeka.«

   »O«, reče Stenka. »Posle muka koje sam imala, neću valjda sad da radim; Dajte tu bočicu.«

   »Pazite«, reče Anđel. »Bilo bi opasno da uzmete sve.«

   »Podelimo!...« reče Stenka.

   Ona uze bočicu iz Anđelovih ruku i prinese je usnama. Pa zastade pre no što će da ispije.

   »Ostajete sa mnom?« reče ona.

   »Da...« reče Anđel.

   Bio je bled kao kreda.

   Stenka ispi polovinu bočice pa mu je vrati.

   »Gadno je«, reče. »Sad vi...«

   Anđel zadrža bočicu u ruci. Nije skidao pogled sa Stenke.

   »Šta vam je?« upita ona. »Nije vam dobro?«

   »Mislim na Anu...« reče on.

   »O!... Dosado!... Opet...«

   Nastade tišina.

   »Popijte«, reče ona, »i dođite pored mene. Dobro nam je.«

   »Učiniću to«, reče Anđel.

   »Treba li dugo čekati da to uspava?« upita ona.

   »Ne predugo«, reče Anđel veoma tiho.

   »Dođite«, reče Stenka, »držite me.«

   On sede kraj njenog uzglavlja i zavuče ruku iza leđa mlade žene koja se s naporom pridiže.

   »Ne mogu više da pomerim noge«, reče ona. »Ali ne boli. Prijatno je.«

   »Voleli ste Anu?« reče Anđel.

   »Veoma sam ga volela. A i vas veoma volim.«

   Ona se jedva pomeri.

   »Teška sam.«

   »Niste.«

   »Volela sam Anu... ali ne previše«, promrmlja ona. »Glupa sam.«

   »Niste bili glupi«, šapnu Anđel tiho, kao i ona.

   »Prilično glupa... Hoćete li skoro popiti?«

   »Popiću...«

   »Držite me...« završi ona u jednom dahu. Pa pusti da joj glava padne Anđelu na grudi. On je odozgo gledao njenu meku tamnu kosu i svetlu kožu između teških pramenova. Ostavi bočicu koju je još držao u levoj ruci i uze mladu ženu za bradu. Podiže joj glavu i izvuče ruku. Glava joj lagano ponovo pade.

   On se s naporom odvoji i položi je na krevet. Stenki su oči bile zatvorene.

   Pogleda jednu granu broća ispred prozora otežalu od narandžastih cvetova što se nečujno njihala i pravila mrlje po suncu koje je dopiralo u sobu.

   Anđe! uze smeđu bocu i osta da stoji pored kreveta, Gledao je Stenkino telo, lica punog užasa, a u desnoj ruci je osećao napor koji je morao uložiti da bi je podigao u krevet. Onaj isti napor koji je napravio da bi Anu gurnuo u provaliju.

   Nije čuo kad je ušao opat Jocko, ali se pokori pritisku prstiju na svom ramenu i pođe za opatom u hodnik.

X

   Oni siđoše niz ono što je ostalo od stepeništa. Anđel je još držao smeđu bočicu a Jocko je ćutke išao ispred njega. Miris crvenih cvetova ispunjavao je prolom između dve polovine hotela. Poslednji stepenik je sad stizao iznad jedne šine i oni se jedan za drugim spotakoše o oštro kamenje. Anđel se trudio da korača po pragovima čija je površina bila ravna i ugodnija. Zatim Jocko skoči sa pruge na peščanu dinu i Anđel pođe za njim. Video je sve, celom svojom glavom, ne više samo očima, i tek što se nije probudio; osećao je da se njegova obamrlost unutra zgušnjava pre nego što će se odjednom izručiti, ali je trebalo da neko probije zid i Jocko je došao da to učini. Tada bi on ispio bočicu.

   »Šta ste smerali da uradite?« reče Jocko.

   »To ćete mi vi objasniti...« reče Anđel.

   »Na vama je da to ustanovite«, reče Jocko. »Rado ću potvrditi ono što budete ustanovili, ali na vama je da ustanovite.«

   »Ne mogu ustanoviti dok spavam«, reče Anđel. »Sad spavam. Kao Stenka.«

   »Zar niko ne može da umre a da vi nemate potrebu da terate mak na konac«, reče Jocko.

   »Kad u tome imam udela, prirodno je.«

   »Mislite da vi u tome imate nekog udela?«

   »Svakako«, reče Anđel.

   »Možete nekog da ubijete, a ne možete da se probudite. ..«

   »Nije to isto. Ja sam ih ubio dok sam spavao.«

   »Ma ne«, reče Jocko. »Niste to dobro rekli. Oni su umrli da bi vas probudili.«

   »Znam«, reče Anđel. »Razumem. Treba da popijem ono što je preostalo. Ali sad sam miran.«

   Jocko stade, okrete se prema Anđelu i pogleda ga pravo u oči.

   »Rekli ste?«

   »Da ću popiti ono što je preostalo«, reče Anđel. »Voleo sam Anu i Stenku, a oni su mrtvi.«

   Jocko pogleda u svoju desnu pesnicu, pa je dva-tri puta stisnu, zavrnu rukav i reče:

   »Pazite!...«

   I Anđel vide kako ga nekakav crni malj pogađa posred nosa. Zatetura se i pade sedećki na pesak. Glava mu je zvonila jasno kao srebrno zvono. Krv mu je tekla iz nosa.

   »Bogamu!...« reče on kijavičavim glasom.

   »Je li vam sad bolje?« upita Jocko. »Dozvoljavate?«

   On uze svoje brojanice.

   »Koliko ste videli zvezda?«

   »Trista deset«, reče Anđel.

   »Uzmimo... četiri,« reče Jocko.

   On iskruni četiri puta brojanice veštinom koju je pokazivao u takvim prilikama.

   »Gde je moja bočica?« odjednom reče Anđel.

   Smeđa bočica bila se preturila na pesku i vlažna mrlja se protezala ispod njenog grlića. Pesak je na tom mestu počinjao da crni i dizao se neki potmuli dim.

   Anđel je sagnuo glavu ispred razmaknutih kolena a njegova krv je šarala tlo tamnim tačkama.

   »Mir!« reče Jocko. »Hoćete li da ponovim?«

   »Svejedno mi  je«, reče Anđel. »Može se umreti i na drugi način.«

   »Da,« reče Jocko. »I od udaraca po njušci, upozoravam vas.«

   »O«, reče Anđel, »nećete vi ovde ostati sve vreme.«

   »Naravno da neću. Biće nepotrebno.«

   »Stenka...« promrmlja Anđel.

   »Izgledate zlokobno«, reče Jocko »kad izgovarate ženska imena sa nosom iz kojeg piša krv. Stenke više nema. Sad je već previše. Šta mislite, zašto sam joj ja dao bočicu?«

   »Ne znam«, reče Anđel. »Onda ja s tim nemam ništa? Opet?«

   »To li vas muči, a?«

   Anđel je pokušavao da razmišlja. Stvari su mu prolazile kroz glavu ne baš tako brzo, ali su podrhtavale tako učestalo da nije mogao da ih prepozna.

   »Zašto niste odmah ispili?«

   »Ponoviću...« reče Anđel.

   »Hajdete. Evo druge.«

   Opat Jocko preturi po džepu i izvuče jednu smeđu bočicu potpuno sličnu prvoj. Anđel ispruži ruku i uze je. Zatim je otčepi i prosu nekoliko kapi na pesak. To napravi majušnu mrlju a žuti dim razvi svoj lenji kolut u nepomičnom vazduhu.

   Anđel ostavi zapušač i čvrsto stisnu bočicu. Rukom obrisa nos i gadljivo pogleda na ono što se oteglo po nadlaktici. Krv mu je bila prestala da teče.

   »Obrišite nos«, reče Jocko.

   »Nemam maramicu.« reče Anđel.

   »Bez sumnje ste u pravu«, reče Jocko. »Vi niste za bogzna šta a i ne vidite ništa.«

   »Vidim ovaj pesak«, reče Anđel. »Ovu železničku prugu, ovaj tucanik... ovaj hotel presečen nadvoje... Sav taj trud što je uzaludan...«

   »Moglo bi i tako da se kaže«, reče Jocko. »To je već nešto kad se kaže.«

   »Vidim. Ne znam. Anu i Stenku... Opet ćete me udariti po nosu?«

   »Neću«, reče Jocko. »I šta još vidite?«

   Anđelu se, tako je izgledalo, lice lagano vedrilo.

   »Bilo je more«, reče. »Pri dolasku. Dva klinca na mostu. Ptice.«

   »Zar vam«, reče Jocko, »samo ovo sunce nije dovoljno?«

   »Nije loše...« lagano reče Anđel. »Pa pustinjak i crnkinja.«

   »A Atanagorina devojka...«

   »Pustite me da se setim«, reče Anđel. »Ima tusta i tma stvari da se vidi.«

   On pogleda u bočicu.

   »Ali vide se i Ana i Stenka...« promrmlja on.

   »Vidi se ono što se hoće«, reče Jocko. »A zatim, videti, to je dobro, ali nije dovoljno.«

   »Možda se može nešto raditi...« reče Anđel. »Pomagati ljudima.«

   On se isceri.

   »Odmah te zaustave«, reče on. »Razumete, isto tako možeš i ubiti Anu i Stenku...«

   »Bez sumnje«, reče Jocko.

   »I graditi sasvim izlišnu železničku prugu.«

   »Sigurno«, reče Jocko,

   »Pa onda?...«

   »Onda, je li to sve što vi vidite?«

   Jocko sede na pesak pored Anđela.

   »Onda ispijte«, reče on. »Ako nemate mašte više od toga...«

   Obojica učutaše. Anđel je tragao a izraz mu je bio napregnut.

   »Ne znam«, reče on. »Nalazim stvari koje mogu da vidim, koje mogu da osetim, ali ne i one koje mogu da učinim.Ne mogu sad da ne znam što sam već učinio...«

   »Vi nas zezate«, reče Jocko. »Ne zanovetajte. Ispijte.«

   Anđel ispusti bočicu. Jocko ne napravi nijedan pokret da je podigne i ona se brzo isprazni. Anđel je bio zgrčen i napet, a onda mu se mišići opustiše i ruke mu se obesiše, nepomične. On diže glavu i šmrknu.

   »Ne znam...« reče. »Videti, to mi je dovoljno za početak. Kad se više ništa ne želi, mora daleko da se vidi.«

   »Jeste li sigurni da vidite?« reče Jocko.

   »Vidim mnoštvo stvari«, reče Anđel. »Ima toliko stvari da se vidi...«

   »Kad je čovek mnogo video«, reče Jocko, »onda zna šta treba da radi.«

   »Zna se šta treba da se radi...« reče Anđel.

   »To je jednostavno...« reče Jocko,

   Anđel ne reče ništa. Nešto mu se motalo u glavi.

   »Profesor Klopoklopac je otišao u crnu zonu«, reče on.

   »To je isto kao kad biste vi popili«, reče Jocko. »Vidite da se i to može učiniti.«

   »Ali, je li to bolje?« reče Anđel.

   »Po meni, to je promašaj«, reče Jocko. »Na kraju krajeva, služi kao primer. Potrebni su primeri i za promašaje.«

   On se sabra za trenutak.

   »Molitvicu?« predloži. »Ja te držim, ti me držiš za bradicu lepu...«

   »Ko se prvi tom nasmeje dobiće po repu...«

  »Ded se nasmej, tak, tak. Amin«, zaključi opat.

   »To treba otpevati Bogoljubu«, reče Anđel.

   »Sine moj«, reče Jocko. »Vi ste podrugljivi i zlonamerni.«

   Oni ustadoše. Pred njima se na šinama otezao skoro dovršen voz: vozači kamiona su snažnim udarcima lupali čekićima po kotlu i crni čelik je odzvanjao na suncu.

XI

   Ali čudilo me je što je Boris, koji je ozbiljan dečak,1889.

 došao na tu čudnovatu zamisao da prepisuje takve bljezgarije..

(Š. Šase, lzvori Kralja Ibija, izd. Fluri, str. 44)

   Direktor Duduk je sazvao sve osoblje i ono je hitalo po privremenom peronu koji su Karlo i Marin na brzinu podigli. Voz je bio sastavljen od dva vagona. U njima su bili Karlo i Marin sa svojim porodicama, onaj gad Arlan, trojica vozača kamiona, od kojih je jedan već bio zaposlen ubacivanjem uglja u kotao, Bogoljub lično i Dipon, Atanagorin crni sluga, koji je bio naročito pozvan i koji je izgledao uznemiren, jer je Bogoljub za njega obezbedio poseban kupe u kojem je trebalo da se oni susretnu licem u lice. Odjeknu snažan pisak i svi poskakaše na papučice.

   Anđel i opat Jocko su gledali sa vrha dine. Atanagora se sa svojim pomoćnicima nije uznemiravao, a pustinjak mora da je tucao svoju crnkinju.

   Direktor Duduk se pojavi na vratima rezervisanog kupea i njegova ruka se spusti tri puta u znak polaska. Kočnice vrisnuše, para dunu i voz polagano krenu uz veselu buku. Na prozorima zamahaše maramice.

   »Trebalo je da budete tamo«, reče Jocko.

   »Ja više ne pripadam Društvu«, reče Anđel. »Taj voz mi je odvratan.«

   »Priznajem da ničemu ne služi«, reče Jocko.

   Oni su gledali kako lokomotiva zalazi između dva dela porušenog hotela. Na suncu se presijavao lak na krovovima vagona, a broć je šarao crvenim razoreno pročelje.

   »Zašto šine tako odjekuju?« reče Jocko. »Kao da je šuplje.«

   »Na tucaniku je obično takav zvuk«, reče Anđel. Voz nestade, ali se videlo kako se dim u vazduhu diže u belim pamučnim balama.

   »Vratiće se«, objasni Anđel.

   »I ja sam to mislio«, reče opat.

   Oni sačekaše ćutke, vrebajući ubrzani dah mašine, koji se izgubi u daljini. Zatim se zvuk ponovo začu.

   U trenutku kad je mašina, idući unazad, ponovo zašla u hotel, nastade potmula buka. Izgledalo je da se voz povodi na šinama, a one se odjednom zariše u tlo. Lokomotiva nestade. Ogroman prolom puče duž cele pruge, protežući se sve dalje i dalje, i činilo se kao da pesak usisava vagone. Uz grmljavinu zdrobljenih gromada tlo se survalo i pruga je lagano tonula, kao put koji je prekrila plima. Nagomilan sa obe strane u kosim slojevima, pesak se slegao u talasima koji su, pošto bi se javili u podnožju kosine, izgledali kao da nasrću na vrh i prebacuju se u jednom zamahu na obronak sa druge strane, dok su se žuta zrna kotrljala niz padinu.

   Užasnut, opat Jocko uhvati Anđela za mišicu i njih dvojica videše kako pesak nezadrživo ispunjava ogromnu pukotinu nastalu pred njihovim očima. Onda se u podnožju hotela poslednji put sve zatrese i džinovski kolut pare i dima nečujno se rasprši, dok je zgradu prekrivala peščana kiša. Na suncu se dim začas rasprede a oštre zelene trave lagano se ustalasaše pri prolasku vazdušne struje.

   »Pomislio sam to«, reče Anđel. »Pomislio sam pre neki dan i zaboravio sam...«

   »Gradili su tačno iznad neke rupe«, reče Jocko.

   »Iznad Atanagorinih kopova...« reče Anđel. »To je bilo tu... dve duži od luka meridijana... a zatim je Stenka umrla... i ja sam to zaboravio...«

   »Mi tu ne možemo ništa da učinimo«, reče Jocko. »Nadajmo se da je arheolog dobro prošao...«

   »Ja sam kriv«, reče Anđel.

   »Prestanite da mislite da ste odgovorni za ceo svet«, reče Jocko. »Vi ste delimično odgovorni za sebe, i to je dovoljno. Krivica je njihova koliko i vaša. Krivica je takođe Dudukova i arheologova. Anina isto. Hajdete. Idemo da vidimo jesu li živi.«

   Anđel pode za Jockom. Oči su mu bile suve. Izgledalo je da mu se snaga povratila.

   »Hajdemo«, reče on. »Hajdemo do kraja.«

XII 

   Anđel je čekao autobus 975. Sedeo je na zemlji naslonjen leđima na stub koji je obeležavao stanicu a Jocko mu je, sedeći u istom položaju, okrenuo leđa. Razgovarali su ne gledajući se. Anđel je kraj sebe imao svoj prtljag i veliki svežanj pisama i izveštaja nađen na Bogoljubovom pisaćem stolu.

   »Žao mi je što arheolog nije mogao da pođe sa mnom«, reče Anđel.

   »Ima mnogo posla«, reče Jocko. »Materijal mu je oštećen. Sreća je što se njima nije ništa dogodilo, ni njemu , ni onima iz njegove družine.«

   »Znam«, reče Anđel. »Samo da autobus stigne...«

   »U poslednje vreme nije dolazio«, reče Jocko.

   »Doći će opet«, reče Anđel. »To se sigurno poklopilo sa vozačevim godišnjim odmorom.«

   »Sad je leto...« reče Jocko.

   Anđel pročisti grlo. Bio je uzbuđen.

   »Više vas neću videti«, reče. »Hteo bih da vam zahvalim.«

   »Nema na čemu«, reče opat. »Vratićete se opet.«

   »Mogu li da vam postavim jedno pitanje? Trebalo bi da ga znate.Zašto nosite mantiju?«

   Opat se blago nasmeja.

   »To sam baš i očekivao...« reče on. »Kazaću vam. To je savremeni način.«                                                  ;

   »Kakav način?«

   »Treba mrežu plesti...« odgovoci opat Jocko.

   »Shvatam...« reče Anđel.

   Začuše motor.

   »Stiže...« reče Jocko.

   On ustade. Anđel učini isto.

   »Do viđenja. Doskora.«

   »Do viđenja!...« teče Anđel.

   Opat Jocko mu steže ruku i ode ne okrenuvši se. Poskakivao je visoko, kako bi mu haljina pri svakom doskoku dobijala oblik zvona. Na pesku je izgledao sasvim crn.

   Anđel jednim drhtavim prstom opipa okovratnik svoje žute košulje i podiže ruku. 975-ica se zaustavi pred njim.

   Kondukter je okretao svoju kutiju i iz nje je izlazila neka lepa muzika.

   Unutra je bio samo jedan putnik koji je nosio torbicu sa znakom A.P.,  Antena Perno; bio je obučen kao za kancelariju. On čilo prođe između sedišta i lako iskoči iz autobusa. Nađe se sa vozačem nos uz nos. Ovaj je maločas sišao sa svoga sedišta i baš bio prišao da vidi šta se događa. Nosio je crni povez preko oka.

   »Lopovska posla!« reče vozač. »Jedan silazi, a jedan se penje!... A moje gume! Nemam prava na preopterećenje.«

   U neprilici čovek sa tašnom ga pogleda i, iskoristivši to što je ovaj čistilicom za lulu vračao na mesto svoje oko, pobeže koliko su ga noge nosile.

   Vozač se pipnu za čelo.

   »Počinjem da se navikavam«, reče. »To je već drugi.«

   On se vrati na svoje sedište.

   Kondukter pomože Anđelu da se popne.

   »Hajde, hajde!« reče on.  »Bez guranja!... Brojeve, molim lepo!...«

   Anđel se pope. Prtljag stavi na platformu.

   »Stvari unutra!...« reče kondukter. »Ne ometajte rad, molim vas...«

   On se okači o ručku i povuče je više puta.

   »Popunjeno...« viknu.

   Motor zakrča i autobus krete. Anđel stavi prtljag ispod klupe i vrati se na platformu.

   Sunce je sijalo iznad peska i trave. Tlo je bilo prošarano busenjem scrub spinifexa. Na vidiku je nejasno nazirao crnu nepomičnu traku.

   Kondukter mu priđe.

   »Do kraja!...« reče Anđel.

   »Leti!...« odgovori kondukter podižući prst prema nebu.

PRELAZ

   Malo posle toga održana je sednica Administrativnog saveta; na navaljivanje predsednika Mede od Žanpolana, koji je dao da se pročita poruka Antene Pernoa, odlučili su da pošalju jednu grupu stručnjaka i izvršilaca da prouči mogućnost izgradnje železničke pruge normalnog koloseka u Egzopotamiji, na drugom mestu, kako bi se izbegla neprijatna nezgoda koja je označila kraj prvobitnih radova. Prisutni članovi čestitali su jedni drugima na zbirci podataka prikupljenoj zahvaljujući naporima ožaljenog Bogoljuba Duduka, podataka koji će uveliko koristiti novom direktoru Anteni Pernou, što će omogućiti da se njegove prinadležnosti u znatnoj meri umanje. Sastav ekspedicije biće dakle sledeći: jedna sekretarica, dva inženjera, dva izvršioca, tri vozača kamiona. Usled naročitih svojstava koja poseduje sunce u Egzopotamiji, a uzimajući u obzir i prirodu tla, postoji opasnost da se zbudu nesvakidašnje pojave; a treba takođe voditi računa o činjenici da se u Egzopotamiji već nalaze jedan arheolog i njegovi pomoćnici, jedan pustinjak i jedna crnkinja, kao i opat Jocko, koji mora da nadzire mnoge pustinjake. Izvršioci idu sa svojim porodicama. Složenost celine je takva da je, uprkos dosadašnjem iskustvu, nemoguće predvideti, a pogotovo zamisliti, sve ono što se sa njima može da desi. Izlišan je svaki pokušaj da se to opiše, jer se može zamisliti bilo kakvo rešenje.

kraj