Bogoljub Duduk išao je nevoljko uskom uličicom koja je činila najdužu prečicu kojom se moglo dospeti do stanice autobusa 975. Svaki dan je morao da potroši tri i po karte pošto je silazio još u toku vožnje pre svoje stanice, te opipa džep na prsluku da bi video ima li ih još. Ima. Spazi jednu pticu, nagnutu nad gomilom đubreta, kako kljuca po trima praznim konzervama i kako uspeva da odsvira početak Burlaka sa Volge; i on zastade, ali ptica odsvira pogrešno jedan, ton i odlete besna, gunđajući stisnutog kljuna prostačke reći na ptičjem. Bogoljub Duduk nastavi put pevajući nastavak; ali i on pogrešno otpeva jedan ton i stade da psuje.

   Bilo je sunčano, ne naročito, ali baš ispred njega, i dno uličice se blago presijavalo, budući da je kaldrma bila masna; nije mogao da ga sagleda, jer je uličica zaokretala dva puta, desno, pa levo. Žene sa teškim mlohavim željama pojavljivale su se na pragovima, u kućnim haljinama, razdrljenim na velikoj nestašici vrline, izručujući svaka svoje smeće preda se; zatim sve zajedno stadoše da čangrljaju po dancima kanti za đubre, što je ličilo na bat doboša, i Bogoljub, po običaju, krenu ukorak s njim. On je zbog toga najradije prolazio tom uličicom. Podsećalo ga je to na njegovo vojnikovanje sa Amerikančinama, kad su se naduvavali od šire sa konjakom, nalivajući se iz aluminijumskih manjerki nalik na one ptičje, samo malo veće. Đubre je padalo podižući oblake prašine; voleo je to jer je sunce od toga bivalo vidljivo. Sudeći po senci od crvenog fenjera sa velike zgrade broj šest, gde su živeli prerušeni policajci (bila je to zaista policijska stanica; a da bi odvratila sumnju, susedna javna kuća nosila je plavi fenjer), osam sati i dvadeset i devet minuta, otprilike, bilo mu je već nadomak. Preostao mu je minut da stigne do stanice; to je predstavljalo tačno šezdeset koraka od jedne sekunde, ali Bogoljub je pravio pet svake četiri sekunde i — račun težak kao kamen raspade mu se u glavi; kasnije je, naravno, bio izbačen sa njegovom mokraćom, zvekećući o porcelan. Ali mnogo docnije.

   Pred stanicom 975-ice bilo je pet osoba i sve uđoše u prvu 975-icu koja je naišla, ali kondukter Duduku ne dade da uđe. Iako mu ovaj pruži parče hartije koje je na prvi pogled dokazivalo da je on stvarno šesti, autobus je raspolagao samo sa pet mesta, i pokaza mu to prdnuvši četiri puta ne bi li krenuo. Ode polako a zadnji deo mu se vukao po zemlji paleći snopove varnica sa okruglastih grba kaldrme; neki kondukteri su tu kačili kremenje, kako bi lepše izgledalo (bili su to uvek kondukteri onog autobusa koji je dolazio iza).

   Druga 975-ica stade Bogoljubu ispred nosa. Bila je pretrpana i oštro je dahtala. Iz nje su izašli jedna debela žena i jedna motika za kolače koju je nosio neki polumrtav gospodičić. Bogoljub Duduk se obesi o uspravnu šipku i pruži svoju kartu, ali ga kondukter udari po prstima klještima za bušenje karata.

   »Otkačite se!« reče mu.

   »Ali sišle su tri osobe!« usprotivi se Bogoljub.

   »Bile su prekobrojne«, reče službenik poverljivim glasom i namignu jednim okom odvratno iskrivivši lice.

   »Nije istina!« usprotivi se Bogoljub.

   »Jeste«, reče službenik i skoči vrlo visoko da bi dokačio kanap, za koji se zadrža kako bi uspostavio polupređašnje stanje i Bogoljubu pokazao svoju zadnjicu. Vozač krenu pošto je osetio potezanje ružičaste uzice privezane mu za  uvo.

   Bogoljub pogleda na sat i viknu »Bu!« da bi se kazaljka vratila, ali samo sekundara poče da ide naopako; ostale nastaviše u istom smeru, a to nije ništa menjalo. Stajao je nasred ulice i gledao kako nestaje 975-ica, kad naiđe treća i njen prednji branik dokači ga pravo po dupetu. On pade, a vozač nastavi da vozi tačno još toliko da bi se zaustavio baš iznad njega, i otvori slavinu za toplu vodu koja Bogoljubu stade da zaliva vrat. Za to vreme popeše se dve osobe koje su imale naredne brojeve, a kad se on pridigao, 975-ica je šišala ispred njega. Vrat mu je bio sav crven i osećao je silan bes; sigurno će zakasniti. Za to vreme stigle su četiri druge osobe koje uzeše brojeve pritiščući ručku. Peta, jedan debeli mladić, dobi pride mali štrc mirisa koji je kompanija, kao nagradu, poklanjala svakoj stotoj osobi; on strugnu napred urlajući, jer je to bio skoro čist alkohol, a kad je u oku, to mnogo boli. Jedna 975-ica, koja je prolazila u suprotnom smeru, uslužno ga pregazi da bi mu prekratila muke, pa se videlo da je maločas jeo jagode.

   Naiđe četvrta sa nekoliko slobodnih mesta.i neka žena, koja je tu čekala mnogo manje od Bogoljuba, pruži svoj broj. Kondukter prozva glasno.

   »Milion pet stotina šest hiljada devetsto tri!«

   »Ja imam devetsto!...«

   »Dobro«, reče kondukter, »a jedan i dva?«

   »Ja imam četiri«, reče neki gospodin.

   »Mi imamo pet i šest«, rekoše druge dve osobe.

   Bogoljub se već bio popeo, ali ga kondukter dograbi za okovratnik.

   »Pokupili ste je sa zemlje, a? Silazite!«

   »Videli smo!« zakreštaše ostali. »Bio je pod autobusom«

   Kondukter se isprsi i strmeknu Bogoljuba sa platforme, probadajući mu levo rame prezrivim pogledom. Bogoljub stade da skače u mestu od bola. Četiri osobe se popeše i autobus ode poginjući se, jer ga je pomalo bilo stid.

Peti je prošao pun i svi putnici se isplaziše Bogoljubu i ostalima koji su tu čekali. Čak je i kondukter pljunuo prema njemu, ali nedovoljna početna brzina nije pogodovala ispljuvku koji ne stiže da padne na zemlju. Bogoljub pokuša da ga smlavi u letu jednom zvrčkom i promaši ga. Znojio se zato što ga je sve to, zaista, dovelo u stanje strahovitog besa, a kad je izgubio šesti, pa sedmi autobus, odluči da pode pešice. Pokušaće da se popne na sledećoj stanici, gde obično silazi više sveta.

   Pođe, namerno idući iskošeno da bi se lepo videlo kako je besan. Trebalo je da pređe otprilike četiri stotine metara a za to vreme druge 975-ice prestizale su ga skoro prazne. Kad je najzad stigao do zelene radnje, deset metara od stanice, iz jednih vratnica ispadoše baš pred njega sedam mladih popova i dvanaestoro školske dece koja su nosila ratne ripide i raznobojne trake. Poređaše se oko stanice i popovi postaviše dva bacača hostije kao topovsku bateriju da bi prolaznike prošla volja da čekaju 975-icu. Bogoljub Duduk je nastojao da se priseti lozinke, ali su silne godine protekle od veronauke i on ne mogade da pronađe reč. Pokuša da se približi idući natraške, i dobi u leda smotanu hostiju,bačenu takvom silinom da mu se preseće dah i on se zakašlja. Popovi su se smejali i užurbavali oko bacača hostija koji su neprestano bljuvali tanad. Prošle su dve 975-ice i klinci zauzeše skoro sva slobodna mesta; u drugom ih je bilo još, ali jedan pop osta na platformi i spreči ga da se popne; a kad se okrenuo da ponovo uzme broj, već je čekalo šest osoba, i on se obeshrabri. Onda potrča što je brže mogao da stigne do sledeće stanice. Daleko napred video je zadnji kraj 975-ice i snopove varnica i baci se na zemlju, jer je pop uperio bacač hostija u njegovom pravcu. Ču kako hostija prelete iznad njega šušteći kao zapaljena svila i otkotrlja se u potok.

   Bogoljub ustade, sav isprljan. Skoro je oklevao da ode u kancelariju u tako prljavom stanju, ali šta će reći sat za otkucavanje? Boleo ga je desni krojački mišić i pokuša da zabode iglu u obraz kako bi bol prošao; učenje akupunkture u delima čiji je autor dr Stojko Samrtnikov bilo je jedna od njegovih razonoda; na nesreću, nije dobro nišanio i izleći se od nefritisa lista na nozi, koji još nije dobio, a i to ga je zadržalo. Kad je stigao na narednu stanicu bilo je još mnogo ljudi i oni su sačinjavali neprijateljski zid oko sandučeta za brojeve.

   Bogoljub Duduk osta na pristojnom rastojanju i iskoristi taj trenutak predaha da pokuša da razmisli natenane:

   »S jedne strane, ako opet nastavi da ide do sledeće stanice, neće više vredeti da ide autobusom, jer će biti toliko u zakašnjenju da...«

   »S druge strane, ako se vrati, ponovo će naići na popove.«

   »S treće strane, hteo je da ide autobusom.«

   Isceri se vrlo glasno, jer je, kako ništa ne bi zbrzio, namerno propustio da razmisli logično te nastavi put prema sledećoj stanici. Išao je još iskošenije no ranije i bilo je jasno da mu je bes samo porastao.

   975-ica mu frknu na uvo u trenutku kad je skoro stigao do stuba gde niko nije čekao i on podiže ruku, ali prekasno; vozač ga uopšte nije video i prođe pored metalnog znaka radosno pritišćući pedalicu za gas.

   »Ol Jebi ga!« reče Bogoljub Duduk.

   »Tako je«, potvrdi neki gospodin koji je dolazio za njim,

   »Mislite da to ne rade namerno!« nastavi ozlojeđeno Bogoljub.

   »Ah! Ah!« reče čovek, »Zar bi to radili namerno?«

   »Ubeđen sam!« reče Bogoljub.

   »Iz sveg srca?« upita gospodin.

   »I duše i svesti.«

   »I vi biste se u to zakleli?«

   »Kugo prokleta! Sigurno!« reče Bogoljub. »Masko magareća! Dabome da bih se zakleo. A sad u materinu!«

   »De, zakunite se, da vidim.«

   »Zaklinjem se!« reče Bogoljub i pijunu u gospodinovu ruku koju je ovaj baš prinosio njegovim usnama.

   »Svinjo!« reče gospodin. »Panjkali ste vozača 975-ice. Napisaću vam kaznu za prekršaj.«

   »A, tako?« reče Bogoljub.

   Bes ga je prošao kao rukom odnesen.

   »Ja sam pod zakletvom«, reče čovek i spusti obod kačketa koji je dotad bio uzdignut. Bio je to inspektor 975-ice.

   Bogoljub hitro pogleda desno, pa levo, i čuvši poznati šum, polete da uskoči u novu 975-icu koja je milela pored njega. Upade tako da provali zadnju platformu i zari se više decimetara u kolovoz. Imao je samo toliko vremena koliko da sagne glavu; zadnji deo autobusa prelete preko njega u deliću sekunde. Inspektor ga iščupa iz rupe i naplati mu kaznu, a za to vreme on izgubi još dvoja kola; kad to vide, on jurnu napred da stigne na stanicu iza; ovo izgleda nenormalno, ali je tako.

   Stiže do nje bez teškoća, ali vide da mu je kancelarija samo na trista metara odande; da se popne u autobus radi toga...

   On onda pređe ulicu i vrati se pločnikom istim putem u suprotnom smeru, da bi se popeo u autobus na nekom mestu gde bi to vredelo.

   Stigao je prilično brzo do mesta odakle je svako jutro polazio i odluči da produži dalje pošto nije dobro poznavao taj deo puta. Činilo mu se da umešan posmatrač ima šta da zapazi u tom delu grada. Nije gubio iz vida svoj neposredan cilj, da koristi autobus, ali je hteo da upotrebi u svoju korist i neprijatne neprilike čija je žrtva bio od početka dana. Staza 975-ice protezala se velikim delom ulice i više no zanimljive stvari izlagale su se jedna za drugom Bogoljubovom pogledu. Ali bes mu se uopšte nije stišavao. Brojao je drveće, redovno grešeći, kako bi snizio svoj krvni pritisak, za koji je osećao da je blizu kritične tačke, i lupkao je po levoj butini vojne koračnice koje su bile u modi da bi dao ritam hodu. On spazi jedan veliki trg okružen zgradama iz srednjeg veka, koje su otada ostarile; to je bila početna stanica 975-ice. Oseti da se razveselio i lakoćom satnog klatna skoči na stepenik rampe za ukrcavanje; jedan službenik preseče konopac koji je još zadržavao kola; Bogoljub oseti kako ova kretoše.

   Okrenuvši se, vide kako službenika posred lica udari kraj konopca i jedan dronjak od njegovog nosa odlete u oblaku latica od šugarca.

   Motor je pravilno preo, jer su mu upravo dali pun tanjir kostiju od somića; sedeći u desnom zadnjem uglu, Bogoljub je uživao što su kola samo njegova. Kondukter je na platformi nesvesno okretao svoju spravu za petljanje sa kartama, koju je priključio na muzičku kutiju iznutra i jednolična pesma uljuljkivala je Bogoljuba. Slušao je kako šasija struže kad bi zadnji deo zakačinjao kaldrmu, i pucketanje varnica pratilo je tihu, jednoličnu muziku. Radnje su se nizale prelivajući se blistavim bojama; dopadalo mu se da nazre svoj odraz u velikom staklu izloga, ali pocrvene kad vide da se taj koristi svojim zgodnim položajem da krade stvari koje su bile u izlozima, i okrete se na drugu stranu.

   Nije se čudio što vozač nikako ne zaustavlja vozilo: u taj jutarnji čas niko više ne odlazi u kancelariju. Kondukter zaspa i skliznu na platformu, gde u snu potraži pogodniji položaj. Bogoljub oseti kako ga osvaja neka vrsta smelog dremeža koji se u njega uvlačio kao uništavajući otrov. Povuče noge ispružene napred i stavi ih na klupu preko puta. Drveće je sijalo na suncu kao i radnje; njihovo sveže lišće trlo se o krov autobusa i pravilo isti šum kao morsko bilje o ljusku nekog brodića. Drmusanje autobusa uljuljkivalo je Bogoljuba; taj se još nije zaustavljao; primeti da je prešao svoju kancelariju baš u trenutku kad je gubio svest i ta poslednja činjenica jedva da ga uznemiri.

   Kad se Bogoljub probudio, još uvek su se vozili. Napolju je bilo mnogo manje svetlo i on pogleda na put. Po dva kanala sa mutnom vodom, koja su išla duž njega, prepoznade da je to Nacionalni put za ukrcavanje i neko vreme je posmatrao taj prizor. Pitao se da li će broj karata koje su mu ostale dostati da mu omogući da plati vožnju. Okrete glavu i pogleda konduktera. Uznemiren nekim burnim erotskim snom,čovek se koprcao u svim pravcima i na kraju se savio kao spirala oko tankog niklenog stuba koji je podupirao krov. Međutim, nije prekidao san. Bogoljub pomisli kako kondukterov život mora da je zamoran i ustade da protegne noge. Pretpostavi da se autobus u putu uopšte nije zaustavljao pošto nije video nijednog drugog putnika. Imao je mesta koliko mu drago da baza do mile volje. Ode odostrag napred, zatim se vrati, i šum koji je napravio silazeći sa stepenika probudi konduktera; ovaj brzo kleče i besno okrete ručku svoje sprave, nišaneći i čineći pam pam pam ustima.

   Bogoljub ga potapša po ramenu a kondukter ga izmitraljira izbliza, pa onda napravi znak puj pike ne važi; srećom, bila je to igra. Čovek protrlja oči i ustade.

   »Kud idemo?« upita Bogoljub.

   Kondukter, koji se zvao Deni, napravi pokret da ne zna.

   »Ne može se znati«, odgovori on. »Vozač je broj 21239 i lud je.«

   »Pa?« reče Bogoljub.

   »Pa, sa njim se nikad ne zna kako će se to završiti. Obično niko ne ulazi u ta kola. Stvarno, kako ste vi ušli?«

   »Kao i svi«, reče Bogoljub.

   »Znam«, objasni kondukter. »Jutros mi se malo prispavalo.«

   »Niste me videli?« reče Bogoljub.

   »Muka je sa ovim vozačem«, nastavi kondukter, »ne možeš mu ništa reći, ne razume. Povrh toga, što jest jest, on je blesav.«

   »Žao mi ga je«, reče Bogoljub. »To je strašno.«

   »Sigurno,« reče kondukter. »Eto čoveka koji bi mogao da peca, a šta on radi?...«

   »Vozi autobus«, zaključi Bogoljub.

   »Eto!« reče kondukter. »Ni vi niste glupi.«

   »Od čega je poludeo?«

   »Ne znam. Meni uvek zapadnu ludi vozači. Zar vam to nije čudno?«

   »Do vraga, ne!«

   »To je zbog Kompanije«, reče kondukter. »Uostalom, svi su oni u Kompaniji ludi.«

   »Vi se dobro držite«, reče Bogoljub.

   »O, ja,« objasni kondukter, »to nije isto. Razumete, ja nisam lud.«

   I tako se grohotom nasmeja da izgubi dah. Bogoljub se pomalo uznemiri kad ga vide kako se valja po podu, postaje ljubičast, potpuno beo i kako se koči, ali se brzo umiri videvši da je to pretvaranje: čova je namigivao vrljavim okom, to je veoma lepo izgledalo. Posle nekoliko minuta kondukter ustade.

   »Ja sam spadalo«, reče.

   »Ne čudi me«, odgovori Bogoljub.

   »Ima i tužnih, ali ja nisam od tih. Kako bih inače i ostao sa tipom kao što je ovaj vozači«

   »Koji je ovo put?«

   Kondukter ga pogleda sumnjičavo.

   »Prepoznali ste ga, zar ne? To je Nacionalni put za ukrcavanje. On se njime uputi svaki treći put.«

   »Gde stižemo?«

   »To ti je«, reče kondukter, »ja pričam, ljubazan sam, pravim se budala, a onda me vi kupite.«

   »Ali ja vas uopšte ne kupujem«, reče Bogoljub.

   »Prvo«, reče kondukter, »da niste prepoznali put, vi biste me odmah pitali gde smo. Ipso facto.«

   Bogoljub ne reče ništa i kondukter nastavi.

   »Drugo, pošto ste ga prepoznali, vi vrlo dobro znate kud on vodi... i treće, vi nemate kartu.«

   On stade da se smeje sa vidljivom revnošću. Bogoljubu je bilo neprijatno. Zaista, nije imao kartu.

   »Vi ih prodajete«, reče.

   »Oprostite«, reče kondukter. »Prodajem ih, ali za uobičajenu stazu. Pričekajte malo.«

   »Pa šta onda da radim?« reče Bogoljub.

   »O, ništa.«

   »Ali potrebna mi je karta.«

   »Platićete mi je kasnije«, reče kondukter. »Možda će nas on smandrljati u kanal, a? Zato je bolje da čuvate svoj novac.«

   Bogoljub nije navaljivao i potrudi se da promeni predmet razgovora.

   »Imate li vi nekog pojma zašto se ovaj put zove Nacionalni put za ukrcavanje?«

   Oklevao je da izgovori ime puta i da se ponovo vrati na to, jer se plašio da se kondukter opet ne razljuti. Ovaj pogleda sebi u noge veoma tužno i ruke mu se opustiše niz telo. On ih ostavi tako.

   »Ne znate?« navaljivao je Bogoljub.

   »Biće vam nezgodno ako odgovorim«, promrmlja kondukter.

   »Ma ne«, reče Bogoljub ohrabrujući ga.

   »Pa dobro! Uopšte nemam pojma. Ni pojma o pojmu. Zato što niko ne može da kaže postoji li neka mogućnost za ukrcavanje kada se pođe ovim putem.«

   »Kuda on prolazi?«

   »Gledajte« reće kondukter.

   Bogoljub vide da nailazi veliki stub sa natpisom od emajliranog pleha. Bela slova čitljivo su iscrtavala ime Egzopotamija, sa strelicom i brojem duži.

   »Idemo tamo?« reče. »Znači, tamo se može stići kopnenim putem?«

   »Naravno«, reče kondukter, »dovoljno je da čovek prelomi u sebi i da nema prpu.«

   »Zašto?«

   »Zato što ga užasno ispsuju kad se vrati. Da ne plaćate vi benzin, a?«

   »Po vama«, reče Bogoljub, »kojom brzinom idemo?«

   »O«, reče kondukter, »bićemo tamo sutra ujutru.«

   Oko otprilike pet sati izjutra Bogoljubu Duduku pade na pamet da se probudi i to mu se isplatilo; to mu je omogućilo da utvrdi kako je strašno nezgodno smešten i da ga leđa užasno bole. Osećao je da su mu usta lepljiva, kao kad se ne operu zubi. Ustade, načini nekoliko pokreta da povrati udove na svoja mesta i pristupi intimnoj toaleti trudeći se da ne padne kondukteru u vidno polje. Ležeći između dve klupe, ovaj je sanjario okrećući svoju muzičku kutiju. Bilo je potpuno svanulo. Rebraste gume pevale su po kaldrmi kao nirnberške zvučne čigre po aparatima za bežičnu telegrafiju. Motor je ujednačeno preo, siguran da će dobiti svoj tanjir ribe kad bude trebalo. Bogoljub se dade u uvežbavanje skokova udalj, zabave radi, i poslednji zalet ga prizemlji pravo na kondukterov stomak; odskoči tako jako da glavom ulubi kolsku tavanicu; pade meko, uzjahavši naslon za ruke na klupi; ovaj poslednji pokret primora ga da nogu do klupe podigne vrlo visoko, dok je ona druga mogla da se opruži u prolazu između klupa. Baš u tom trenutku napolju spazi nov natpis: Egzopotamija, dve duži, pa se sjuri na zvonce i pritisnu ga jednom, ali dugo; autobus uspori i stade na ivicu puta. Kondukter se uspravio i nehajno je stajao na mestu određenom za konduktera, pozadi levo, blizu uzice, ali usled bola u stomaku izgubio je nešto od svog dostojanstva. Bogoljub protrča čilo kroz prolaz između klupa i lako iskoči iz autobusa. Nađe se nosem uz nos sa vozačem; ovaj je upravo napustio svoje sedište i prilazio da vidi šta se događa. Oslovi Bogoljuba.

   »Najzad se neko odlučio da zazvoni ! Nije baš prerano«

   »Da«, reče Bogoljub. »To je dobro parče puta.«

   »Pa, šta, bogamu!« reče vozač. »Kad god imam 975-icu niko se ne odlučuje da zazvoni i obično se vratim a da nijednom ne stanem. Liči li vam to na posao?«

   Kondukter namignu iza vozačevih leđa i kucnu se po čelu da pokaže Bogoljubu kako je svako raspravljanje uzaludno.

   »Možda putnici zaboravljaju«, reče Bogoljub, pošto je onaj čekao nekakav odgovor.

   Vozač se podrugljivo nasmeja.

   »Lepo vidite da nije tako, pošto ste vi zvonili. Muka živa...«

   On se naže prema Bogoljubu. Kondukter shvati da je suvišan i udalji se ne praveći pitanje.

   »...je ovaj kondukter«, objasni vozač.

   »A!« reče Bogoljub.

   »On ne voli putnike. Stoga udesi da pođemo bez putnika i nikad ne zvoni. Ja to dobro znam.«

   »Istina je«, reče Bogoljub.

   »On je lud, razumete«, reče vozač.

   »Tako je...« promrmlja Bogoljub. »Činio mi se čudnim.«

   »Svi su oni ludi u Kompaniji.«

   »Ja sam iznad njih«, reče vozač. »U zemlji stepaca ćoravi su kraljevi. Imate li nož?«

   »Imam perorez.«

   »Pozajmite mi ga.«

   Bogoljub mu ga pruži a ovaj otvori veliko sečivo i snažno ga zari sebi u oko. Pa zavrte. Bolelo ga je mnogo i derao se veoma glasno. Bogoljuba spopade strah i on pobeže, laktova priljubljenih uz grudni koš, podižući kolena što je više mogao: to nije bio trenutak za zanemarivanje fiskulture. Prođe pored nekoliko žbunića scrub spinifexa, okrete se i pogleda. Vozač je zatvarao perorez i stavljao ga u džep. Sa Bogoljubovog mesta videlo se da krv više ne teče. Operisao je vrlo čisto i već je nosio crni povez preko oka. Kondukter je u autobusu šetkao dugo duž čitave dužine prolaza između klupa i Bogoljub ga vide kroz prozore kako gleda u sat. Vozač se ponovo namesti u svoje sedište. Kondukter sačeka nekoliko trenutaka, pogleda još jednom na sat i povuče uzicu više puta uzastopce; njegov kolega shvati da su popunjeni i teška kola ponovo krenuše uz sve glasniju buku; Bogoljub vide varnice i buka se smanji, utiša, nestade; u istom trenutku izgubio je autobus iz vida i stigao je u Egzopotamiju ne potrošivši ni jednu jedinu kartu.

   Ponovo se zaputi. Nije hteo da se zadržava, jer bi se kondukter možda mogao predomisliti, a on je želeo da sačuva svoj novac.

    Bočno, sleva, Klod Leon je čuo zvuk jutarnje trube i probudi se kako bi slušao pažljivije. Učinivši to, on nehotice ponovo zaspa i opet nenamerno otvori oči pet minuta kasnije. Pogleda na fosforescentni brojčanik budilnika, ustanovi da je vreme i odbaci čebe. Ono mu se odmah umiljato uspe uz noge i ovi oko njega. Bilo je mračno, još se nije ocrtavao svetli trougao prozora. Klod pomilova ćebe koje presta da se meškolji i pristade da ga pusti da ustane. On, dakle, sede na ivicu kreveta, pruži levu ruku da upali lampu nad uzglavljem i još jednom ustanovi da mu je ona s desne strane, ispruži desnu ruku i, kao i svako jutro, udari se o drveni okvir kreveta.

   »Na kraju krajeva ću ga pretesterisati«, promrmlja kroza zube.

   Oni se iznenada rastaviše i glas mu odjednom odjeknu po sobi.

   »Uh bre!« pomisli on. »Probudiću celu kuću.«

   Ali, kad načulji uvo, ču ravnomeran ritam lakog i sigurnog disanja podova i zidova i razvedri se. Počinjale su da se naziru sive linije dana oko zavesa... Napolju je vladala bleda svetlost zimskog jutra. Klod Leon uzdahnu a noge mu potražiše papuče u podnožju kreveta. On s naporom ustade. San se sa žaljenjem izvlačio iz svih njegovih raširenih pora, ispuštajući veoma tihi zvuk, kao miš u snu.

  Dođe do vrata i, pre no što okrenu prekidač, okrete se prema ormanu. Sinoć je naglo ugasio, upravo dok je vodio jedno kreveljenje pred ogledalom, pa je hteo da ga ponovo vidi pre no što ode u kancelariju. Jednim potezom upali. Njegovo jučerašnje lice bilo je još tu. Kad ga ugleda, on se glasno nasmeja, zatim se ono rasu u svetlosti, a ogledalo odrazi jutrašnjeg Leona koji mu okrete leđa da ode na brijanje. Žurio je da stigne u kancelariju pre šefa.

   Srećom, stanovao je sasvim blizu Kompanije. Srećom, samo zimi. Leti je to bilo preblizu. Imao je tačno tri stotine metara da pređe avenijom Žaka Lemaršana, poreznika od 1857. do 1870. godine, junaka koji je sam samcit branio barikadu od Prusa. Oni su ga na kraju krajeva savladali jer su stigli sa druge strane; jadnik, pritešnjen uz svoju previsoku barikadu, prkoseći napadačima ispalio je sebi u usta dva metka iz ostraguše a trzaj mu je pride otkinuo i desnu ruku. Klod Leon se strašno zanimao za sitne istorijske događaje i u fioci svog pisaćeg stola skrivao je celokupna dela doktora Kabanesa, povezana u crno platno u obliku računskih knjiga.

   Mraz je izazivao zveket crvenih ledenica po ivicama pločnika a žene su stiskale noge pod svoje kratke porhetske suknje. Klod reče u prolazu »Dobar dan« vrataru i plašljivo priđe liftu marke »Riđi-Tajnozlorabitelj« ispred čije rešetke su već čekale tri daktilografkinje i jedan računovođa koje pozdravi uzdržanim sveobuhvatnim pokretom.

   »Dobar dan, Leone«, reče mu šef otvarajući vrata.

   Klod se trže i napravi veliku krmaču.

   »Dobar dan, gospodine Saknusem«, promuca on.

   »Nespretnjakoviću«, izgrdi ovaj. »Uvek krmačite!...«

   »Izvinite, gospodine Saknusem«, reče Klod... »ali...«

   »Izbrišite to!...« reče Saknusem.

   Klod se naže nad krmaču i stade da je marljivo liže. Mastilo je bilo užeglo i mirisalo je na foku.

   Saknusem je izgledao lepo raspoložen.

   »Pa«, reče on, »jeste li videli novine? Konformisti nam spremaju lepe dane, a?«

   »Hm... da... gospodine«, promrmlja Klod.

   »Ti gadovi«, reče šef. »Ah... vreme je da se pripazi na njih... A svi su oni naoružani, znate.«

   »A...« reče Klod.

   »To smo lepo videli u vreme Pobedenatačkice«, reče Saknusem.  »Odvlačili su pune kamione oružja. A, naravno, pošteni ljudi, kao vi i ja, nemaju oružja.«

   »Sigurno...« reče Klod.

   »Vi ga nemate? «

   »Ne, gospodine Saknusem«, reče Klod.

   »Da li biste mogli da mi nabavite jedan revolver?« upita Saknusem s neba pa u rebra.

   »Pa...« reče Klod, »možda preko devera moje stanodavke... Ne znam...hm...«

   »Odlično«, reče njegov šef. »Da računam na vas, a? I da ne bude mnogo skup. I metke, a? Ti konformistički gadovi... Treba da budemo na oprezu, a?«

   »Svakako«, reče Klod.

   »Hvala, Leone. Računam na vas. Kad mi ga možete doneti?«

   »Treba da pitam«, reče Klod.

   »Razume se... Ne žurite se... Ako hoćete da pođete malo ranije...«

   »O, ne...« reče Klod. »Nema potrebe.«

   »Dobro«, reče Saknusem. »A pripazite malo i na krmače, a? Brinite se o svom poslu, do đavola, ne plaćamo vas valjda da ništa ne radite...«

   »Paziću, gospodine Saknusem«, obeća Klod.

   »I budite tačni«, zaključi njegov šef. »Juče ste zakasnili šest minuta.«

   »Ali ipak sam bio devet minuta ranije...« reče Klod.

   »Da«, reče Saknusem, »ali vi obično stižete četvrt sata ranije. Potrudite se, bogamu.«

   On izađe iz sobe i zatvori vrata za sobom. Veoma uzbuđen, Klod ponovo uze pero. Kako su mu ruke drhtale,napravi još jednu krmaču. Bila je ogromna. Imala je oblik iscerenog lica i gmizavi ukus nafte.

   Završavao je večeru. Sir od koga je ostalo samo jedno veliko parče vukao se lenjo po tanjiru slezove boje sa rupama te iste boje. Za kraj nasu čašu rastvora litijumskih soli sa karamelom i sasluša kako mu silazi niz jednjak. Mehurići koji su se peli uz struju odzvanjali su metalnim zvukom rasprskavajući mu se u grkljanu. Ustade da se javi na zvono koje je neko pritisnuo na vratima. Ušao je upravo stanodavkin dever.

   »Dobar dan, gospodine«, reče taj čovek, čiji su uglađen smešak i riđa dlaka odavali kartaginsko poreklo.

   »Dobar dan, gospodine«, odgovori Klod.

   »Donosim vam onu stvar,« reče čovek. Zvao se Žan.

   »Ah, da...« reče Klod. »Onaj...«

   »Tako je...« reče Žan.

   I izvuče ga iz džepa.

   Bio je to lep srubljivač sa regulatorom za deset metaka,marke »Valter« i modela ppk, sa bubnjem čiji se donji deo,ukrašen ebonitom, tačno uklapao u dve pločice sa udubljenjima za ruku.

   »Dobra izrada«, reče Klod.

   »Cev je učvršćena«, reče ovaj. »Velika preciznost.«

   »Da«, reče Klod. »Zgodno za nišanjenje.«

   »Dobro leži u ruci«, dodade Žan.

   »Lepo zamišljeno oružje«, reče Klod nišaneći u jednu saksiju sa cvećem koja se ukloni sa pravca mušice.

   »Sjajno oružje«, reče Žan. »Tri i po hiljade.«

   »Malo  je  previše«,  reče Klod.  »To nije za mene.Naravno,mislim da vredi tih para, ali ta osoba neće da da više od tri hiljade.«

   »Ne mogu vam ga dati za manje«, reče Žan »Toliko košta mene. «

   »Znam dobro«, reče Klod. »To je vrlo skupo.«

   »Nije to skupo« reče Žan

   »Hoću da kažem da je oružje skupo«, reče Klod

   »A, to da«, reče Žan »jedan ovakav pištolj nije lako naći.«

   »Sigurno« reče Klod.

   »Tri i po hiljade je poslednja cena«, reče Žan.

   Saknusem neće dati više od tri hiljade. Ako uštedi jedno pendžetiranje, Klod će možda da doda pet stotina franaka iz svog džepa.

   »Možda više neće padati sneg«, reče Klod.

   »Možda«, reče Žan.

   »Može se proći«, reče Klod, »i bez pendžetiranja.«

   »Dakako«, reče Žan. »Sad smo u zimskom dobu.«

   »Ostavljam vam i drugi šaržer po istoj ceni«, reče Žan.

   »Baš ste ljubazni«, reče Klod.

   Mogao bi malo manje jesti pet-šest dana i tako bi nadoknadio pet stotina franaka. Možda će to Saknusem slučajno saznati.

   »Zahvaljujem vam«

   »Ja treba vama da zahvalim« reče Klod i isprati ga do vrata.

   »Imaćete dobro oružje« zaključi Žan i ode.

   »Nije to za mene« podseti ga Klod,a ovaj siđe niz stepenice.

   Klod zatvori vrata i vrati se stolu. Crn i hladan, srubljivač još ništa nije rekao; teško je ležao pored sira koji se, preplašen, izmicao što je brže mogao, ne usuđujući se ipak da napusti svoj hraniteljski tanjir. Klodu je srce kucalo malo brže no inače. On uze tu žalosnu stvar i okrete je u rukama. Osećao se jakim sve do vrhova noktiju iza svojih zatvorenih vrata. Ali trebalo je izaći i odneti je Saknusemu.

A bilo je zabranjeno nositi revolver ulicom. Ponovo ga spusti na sto i načulji uši u tišini, pitajući se nisu li susedi čuli nešto od njegovog razgovora sa Žanom.

   Osećao ga je uz butinu teškog i hladnog kao mrtvu životinju. Teret mu je istezao džep i pojas, košulja mu se na desnoj strani nadula nad pantalonama. Kišni mantil ga je zaklanjao od pogleda, ali kad god bi se butina ispružila napred, na tkanini se ocrtavala velika izbočina i svi će je primetiti. Izgledalo je mudro da pođe drugim putem. Stoga odlučno okrete nalevo odmah od ulaza u zgradu. Išao je prema železničkoj stanici i odluči da ide samo malim ulicama. Dan je bio tmuran i bilo je hladno isto kao i sinoć; tu četvrt nije dobro poznavao i uputi se prvom desno, zatim pomisli da će prebrzo stići do svog uobičajenog puta i, deset koraka dalje, baci se u prvu levo. Ona je zaklapala ugao nešto manji od devedeset stepeni sa prethodnom ulicom idući ukoso, puna radnji veoma različitih od onih pored kojih je obično prolazio, bezbrojnih radnji bez ikakvih posebnih odlika.

   Išao je brzo i ta stvar mu je pritiskala butinu. Srete jednog čoveka za koga mu se učini da je spustio pogled na njegov džep; Klod uzdrhta; osvrnu se dva metra dalje; onaj čovek je gledao u njega. Oborivši glavu, nastavi da ide i sjuri se nalevo na prvoj raskrsnici. Nalete na jednu devojčicu tako grubo da se ona okliznu i sede na prljavi sneg koji su nagomilali nakraj pločnika. Ne usuđujući se da je podigne, on ubrza korak ruku zabijenih u džepove, pogledajući kradom unazad. Prošiša pored nosa nekog bapca naoružanog metlom, koji je izlazio iz susedne zgrade; babuskera ga pozdravi zvučnom psovkom. On se okrete. Pratila ga je pogledom. Ubrza korak i umalo da naleti na četvrtastu rešetku koju su radnici putari maločas postavili iznad jednog otvora na kanalizaciji. U snažnom unutrašnjem pokretu da je izbegne, on je zakači u prolazu džepom kišnog mantila, koji se pocepa. Radnici mu rekoše da je blesav i zavrnut. Crven od stida, nastavi da ide sve brže, klizajući se po zaleđenim barama. Počinjao je da se znoji, nalete na jednog biciklistu koji je skretao ne dajući znak. Pedala mu otkide donji deo pantalona i razdera mu članak. Kriknuvši od straha, on ispruži ruke napred da ne bi pao i cela ta gužva sruči se na blatnjavi kolovoz. Nedaleko je stajao jedan pajkan. Klod Leon se odvoji od bicikla. Gležanj ga je užasno boleo. Biciklista je uganuo jednu ruku i krv mu je pišala iz nosa, psovao je Kloda, a Kloda je počinjao da obuzima bes, srce mu je tuklo, vrelina mu je prolazila kroz ruke, krv mu je kolala vrlo dobro, bilo mu je tuklo i u gležnju i po butini, srubljivač se podizao pri svakom otkucaju. Biciklista ga odjednom raspali levom pesnicom po licu i Klod još više pomodre. Zavuče ruku u džep, izvadi srubljivač i stade da se smeje, pošto biciklista poče da muca i uzmiče, zatim oseti strašan udarac po ruci i pajkanov pendrek se sruči. Pajkan pokupi srubljivač i zgrabi Kloda za jaknu. Klod više ništa nije osećao u ruci. Naglo se okrete i desna noga mu se odjednom opruži, ciljao je u donji stomak pajkanu koji se presamiti nadvoje i ispusti srubljivač. Grokćući od zadovoljstva, Klod se stušti da ga dohvati a onda ga brižljivo isprazni u biciklistu koji obe ruke prinese pojasu i lagano sede čineći aaah... iz dna grla. Dim od metaka je mirisao lepo i Klod dunu u cev, kako je video da se radi u bioskopu; vrati srubljivač u džep i stropošta se na pajkana, spavalo mu se.

   »Najzad«, reče advokat, ustajući da ode, »zašto ste, u stvari, imali taj revolver kod sebe?«

   »Rekao sam vam...« reče Klod.

   I ponovi to još jednom.

   »Bilo je to za mog direktora, gospodina Saknusema. Arna Saknusema.«

   »Ali on poriče«, reče advokat, »vi to dobro znate.«

   »Ali istina je«, reče Klod Leon.

   »Znam ja«, reče advokat, »ali nađite nešto drugo; imali ste dosta vremena, na kraju krajeva!...«

   Razljućen, pođe prema vratima.

   »Ostavljam vas«, reče. »Preostaje samo da se čeka. Trudiću se da učinim sve što mogu; vi mi uopšte ne pomažete!...«

   »To nije moj posao«, reče Klod Leon. Mrzeo ga je skoro isto onoliko koliko i biciklistu i policajca koji mu je polomio prst u policijskoj stanici. Ponovo je osećao vrućinu u rukama i nogama.

   »Do viđenja«, reče advokat i izađe.

   Klod ne odgovori i ponovo sede na krevet. Čuvar zatvori vrata.

   Čuvar stavi pismo na krevet. Klod je napola spavao. On prepoznade šapku i uspravi se.

   »Hteo bih...« reče.

   »Šta?« odgovori stražar.

   »Kanapa. Jedno klube.«

   Klod se češkao po glavi.

   »To je zabranjeno«, reče čuvar.

   »Nije zato da se obesim«, reče Klod. »Imam naramenice od pantalona, to sam već mogao uraditi.«

   Čuvar odmeri ovo obrazloženje.

»Za dve stotine franaka«, reče, »mogu da vam nabavim deset do dvanaest metara. Ne više. I izlažem se opasnosti! ...«

   »U redu« reče Klod. »Zatražićete ih od mog advokata. Donesite.«

   Čuvar potraži po džepu.

   »Tu mi je«, reče.

   Pruži mu mali smotuljak prilično čvrstog kanapa.

   »Hvala«, reče Klod.

   »Šta ćete s njim?« upita čuvar. »Samo bez gluposti.«

   »Da se obesim«, reče Klod i nasmeja se.

   »Ah! Ah!...« reče čuvar šireći gušu kao zastavu, »to je blesavo, imate naramenice.«

   »Sasvim su nove«, reče Klod. »To bi ih upropastilo.«

   Čuvar ga pogleda sa divljenjem.

   »Vama baš ništa ne fali«, reče. »Mora da ste novinar.«

   »Ne«, reče Klod. »Hvala.«

   Čuvar se uputi prema vratima.

   »Onda za novac vidite sa advokatom«, reče Klod.

   »Da«, reče čuvar. »Ali je li to sigurno, a?«

   Klod kimnu glavom u znak potvrde i brava blago škljocnu

   Udvostručen i upreden bio je dug otprilike dva metra. Bilo je dovoljno. Ako se popne na krevet, uspeće da ga veže za šipku. Biće poteže da odredi dužinu, jer ne bi trebalo da mu noge dodiruju zemlju.

   Isproba ga vukući. Držao je. Pope se na krevet, zakači se za zid i dohvati rešetku. S mukom priveza konopac. Zatim proturi glavu kroz omču i baci se u prazno. Dobi udarac u potiljak i konopac se prekide. On pade na noge, besan.

   »Ovaj čuvar je pokvarenjak«, reče glasno.

   Čuvar otvori vrata baš u tom trenutku.

   »Vaš kanap je đubre«, reče Klod Leon.

   »Svejedno mi je«, reče čuvar. »Advokat mi ga je platio. Danas imam šećera, po deset franaka kocka; ako hoćete.«

   »Ne«, reče Klod, »od vas više ništa neću tražiti.«

   »Predomislićete se«, reče čuvar. »Pričekajte samo dva ili tri meseca; ma preterujem, nećete više misliti na to već kroz  osam dana.«

   »Moguće«, reče Klod. »To ne znači da vaš kanap nije bio đubre.«

   Sačeka da čuvar ode, i onda se odluči da skine naramenice. Bile su potpuno nove, od kože i lastiša.

   Predstavljale su dvonedeljnu ušteđevinu. Metar i šezdeset, otprilike; pope se ponovo na krevet i dobro učvrsti kraj za podnožje šipke. Zatim napravi čvor na drugom kraju i provuče glavu. Baci se po drugi put; naramenice se istegoše do kraja i on se meko prizemlji ispod prozora. Onda se šipka odvali i raspali ga kao munja po glavi. On vide tri zvezde i reče:

   »Grom!«

   Skliznu leđima niza zid. Nađe se ponovo na zemlji u sedećem položaju. Glavudža mu se strašno naduvala od grozne muzike, a naramenice su ostale čitave.

   Opat Jocko trčkarao je zatvorskim hodnikom uz blisku pratnju čuvara. Igrali su se šuge. Približivši se ćeliji Kloda Leona, opat se okliznu na iscedak iz žile mnogostrukog bića i napravi potpun krug u vazduhu. Ljupko raširena oko njegovih snažnih nogu, mantija je učinila da toliko liči na Loj Faler da ga čuvar prestiže, pun poštovanja, i skide kapu, iz učtivosti. Zatim opat pade na zemlju uz otegnut zvuk a čuvar mu uzjaha na leđa; opat jeknu puj pike ne važi.

   »Uhvatio sam vas«, reče čuvar. »Vi plaćate turu.«

   Opat Jocko nevoljko kimnu glavom.

   »Bez šale«, reče čuvar. »Potpišite obrazac.«

   »Ne mogu da ga potpišem potrbuške«, reče opat.

   »Dobro, puštam vas...« reče čuvar.

   Čim se podiže, opat se grohotom nasmeja i jurnu pravo napred. Tu se nalazio jedan prilično čvrst zid i čuvar nije imao muke da ga ponovo uhvati.

   »Vi ste nepouzdan tip«, reče mu on. »Potpišite obrazac.«

   »Da se nagodimo«, reče opat. »Petnaest dana oprosta grehova?«

   »Cvonjak«, reče čuvar.

   »O, to važi...« reče opat, »Potpisujem.«

   Čuvar otkide jedan potpuno ispunjen obrazac iz svog blokčeta   i   dade   svoju   olovku   Jocku,   koji   potpisa.

Zatim se čuvar primače vratima Kloda Leona. Ključ uđe u bravu koja se podudari s njim i otvori se.

   Sedeći na krevetu, Klod Leon je bio udubljen u misli.Jedan sunčev zrak ulazio je kroz rupu, koju je na prozoru ostavila šipka kad se odvalila, pravio je mali krug i gubio se u kibli.

   »Dobar dan, oče«, reče Klod Leon kad vide da opat ulazi.

   »Dobar dan, mali moj Klode.«

   »Je li mi majka dobro?« upita Klod Leon.

   »Pa naravno«, reče Jocko.

   »Na mene je sišla božja milost«, reče Klod.

   On pređe rukom preko zatiljka.

   »Pipnite«, dodade.

   Opat opipa.

   »Do vraga...« reče on, »tu nije bila baš lake ruke...«

   »Neka je hvala Gospodu«, reče Klod Leon. »Želeo bih da se ispovedim. Hoću da se svom Stvoritelju predstavim čiste duše.«

   »... kao Persilom oprane!.,.« rekoše uglas po katoličkom obredu i prekrstiše se na najklasičniji način.

   »Ali još nije došlo do toga da vas čereče«, reče opat.

   »Ubio sam čoveka«, reče Klod. »štaviše, biciklistu.«

   »Imam novosti«, reče opat. »Video sam se sa vašim advokatom. Biciklist je bio konformist.«

   »Ali ipak sam ubio čoveka«, reče Klod.

   »Ali Saknusem je pristao da svedoči u vašu korist.«

   »Ne želim«, reče Klod.

   »Sine moj«, reče opat, »ne možete da ne vodite računa o činjenici da je taj biciklist bio neprijatelj naše čašnute apostolarske Svete Majke Crkve...«

   »Onda kad sam ga ubio na mene još nije bila sišla božja milost«, reče Klod.

   »Trice i kučine«, ustvrdi opat. »Izvući ćemo vas odavde.«

   »Neću«, reče Klod. »Hoću da budem pustinjak. Gde bih to bolje mogao da budem do u zatvoru?«

   »Odlično«, reče opat. »Ako želite da budete pustinjak, izvući ćemo vas sutra odavde. Biskup je u vrlo dobrim odnosima sa upravnikom zatvora.«

   »Ali za mene nema isposnice«, reče Klod. »Ovde mi se dopada.«

   »Umirite se«, reče opat. »Naći ćemo vam nešto još odvratnije.«

   »Onda«, reče Klod, »to je nešto drugo. Idemo li?«

   »Trenutak, bezbožniče« reče opat. »Treba obaviti formalnosti. Doći ću po vas sutra u mrtvačkim kolima.«

   »A kuda ću da idem?« upita Klod veoma razdraženo.

   »Ostalo je jedno dobro pustinjačko mesto u Egzopotamiji« reče opat. »Dačemo vam ga.Biće vam veoma rđavo«

   »Odlićno!...« reče Klod. »Molim se za vas.«

   »Amin!« reče opat. »Bambara, bam bambaram!...« završiše u horu još uvek po katoličkom obredu, što, kako je svima poznato, zamenjuje znak krsta. Opat pomilova Kloda po obrazu i dobro ga uštinu za nos, zatim napusti  ćeliju a čuvar zatvori vrata.

Klod osta da stoji pred prozorčetom, zatim skrušeno kleče i stade da se moli iz sveg svog zvezdanog srca.

nastavak >>>>