copy+paste:::

picigin

Picigin je igra u plićaku, igra ga pet igrači koji su stavljeni u krug i udaljeni su jedan od drugoga jedno 5-6 metri, tako da te može čut oni do tebe kad zabeštimaš, ali te nikako ne može čut oni koji ti je po dijagonali i na kojega se ta beštimja odnosi, jer si mu ti uputija balun u prazno, a on je zakasnija, bacija se ka škovaca i falija dodat. Picigin je izmišljen na Bačvice, igra se samo na Bačvice, a sve drugo di se igra i šta oni zovu picigin, niti je picigin, niti je picigina vidilo. Jer samo na Bačvice oni koji igra na najpliće, uz obalu, on je trkač, i njegovo se misto zove A-1, do njega su isto trkači, ali malo manji trkači, a gori prema Braču, di je najdublje, a to najdublje u odnosu na najpliće je 6-7 centimetri, gori su dva tehničara, ili dva sidruna, koji dugin balunima hranu velikoga i male trkače, ali se i oni sami znaju dikod zaletit. A najslađe je kad tehničari faliju, jer onda počne suptilna zajebancija tipa: "Meštre, di si ti igra prije rata?" ili "Oprostite, šjor, je li pamtite kad ste zadnji put uvatili balun?"

A balun, balun za picigin, e to je posebna priča. Dobar balun je tri kvarta partije. Prije je ona Ćirina generacija i još ona malo starija nosila balune iz Italije. Ti su baluni bili najboji, lipa veličina, ka malo manja naranča, lipa guma, pa su lipo letili, a onda je i "Bata" počeja prodavat slične balune. I uvik je bija problem s tin balunima, uvik ih je falilo i ko je ima dobar balun, ti je bija kralj.
A onda je došlo do revolucionarnog otkrića. Neko se sitija teniskog baluna. Znan, kada san ja počinja, onda je Toto ima jedan plavi balun, i to nije bija balun, to je bila simfonija od baluna, to je bija car od baluni, to je bija balun koji je govorija sedan jezika, balun kojega kad si udrija, pogađa ti je misal i letija je baš tamo di si ga uputija, a kad bi se itnija i kad si ga spašava na centimetar od površine, dosta ti ga je bilo prston taknit i on se diza i dolazija na ruku onome igraču do tebe, a ovi bi ga samo lagano ćušnija po dijagonali i igra bi se nastavljala.

E, ali kako izradit idealni balun za picigin? Teoretski nije teško, ali praksa malo jebe. Dakle, uzme se teniski balun, oguli mu se ona dlaka, a onda se karton deveron brusi do idealne težine. Je, ali kad lagano zasičeš nožen u onu dlakavu robu i kad je klištima počneš gulit, a kako je ona nikin jakin lipilon zalipljena za gumu, onda skupa s robon izguliš i sloj gume. Ajde, ako ti sloj nije velik, to se brušenjem može dovest u red, ali ako je malo veći, moš balun bacit. I onda ponovo. Eto, neka si sve dobro izgulija, onda si balun izbrusija i doneseš ga, počneš igrat, a onda te ovi iz klape počnu zajebavat: "Šjor, a di ste nabavili ovi matun?"

E, ali si ti bija pametan i donija si kartu deveru sa sobon na more, izađeš vanka, sedneš na zidić i staneš brusit balun. A da bi ga ravnomjerno izbrusija, doneseš sobon i kemijsku. Onda s kemijskom išaraš cili balun, pa s karton deveron skineš to šta si išara, a to oće reć da si ravnomjerno skinija jedan sloj. Onda opet kemijska, pa karta devera. I tako sve dok ga ne isprovaš i dok ti klapa ne reče da je balun dobar. Ali i tad nisi siguran, jer kad ti sve i učiniš idealno, može te zeznit ona crta po sredini baluna. Naime, svaki teniski balun je učinjen tako da se zalipu dvi polovice, e sad kad si ga izbrusija, samo o čvrstoći toga lipila ovisi koliko će balun durat, jer kad se počne cilin šucon tuć po dijagonali, balun mora pokazat snažni karakter za sve to izdržat. Puno njih bi popustilo na onoj tankoj crti. A onda bi se ja, kad bi vidija da je balun popustija, itnija za njin i ispod površine ga razbija na dvi polovice, pa bi doša onome čigov je balun i reka: "Škužajte, čini mi se da Van je ovi balun s greškon."

Eto, recimo, da se sve napokon složilo. Pet je igrači, balun je dobar, ne puše, a puno je važno da ne puše, jer kad je pušno, onda to nije picigin, nego lutrija, jer nikad ne znaš di će balun odletit. Dakle, bonaca je, dubina mora 20 centimetri i točno je podne. Znači, fantazija. Je, ali koji je misec? Naime, ako je sedmi ili osmi misec, pravi picigin se može igrat samo u 8 ujutro, jer onda još nema kupača. A svit je, uz vitar, najveći neprijatelj picigina. Jušto se rastrčeš, kad evo ti ispod nog malo dite, baba, mater, stranac... I kad ih zamoliš da se malo maknu, jer da bi ih moga smečit kad se u zaletu itneš na njih, svaki se od njih namusi, a one finije gospoje ti još reču: "Ovde je za malu dicu, a vi pođite igrat gori na duboko." Onda je Toto pogleda, zavrti očima i za se reče: "Za gospu blaženu, odakle je ova? Picigin na duboko?"
Znači, naučili smo da za picigin triba širine, da triba izbjegavat svit, koji mi od milja zovemo kumpirova zlatica, da triba imat dobar balun i pet dobrih igrači. Naglasak je na ovome dobrih. Jer dosta je da je jedan igrač malo slabiji, pa da to od najlipšeg gušta postane najveća tortura. Dođe ti tako čovik, dobar, fin, kulturan, vidi vas četri i govori: "Oćemo bacit?" I šta ćeš, počneš igrat, on se trudi, ali stalno falije. Jušto se zavrti krug, misliš sad će kombinacija, njemu ide balun na ruku, oni na dijagonalu počne trčat u prazni prostor, a ovi naš umisto dlanom, udre balun palcen, falije ka pas, onda se udre po čelu i reče: "Ma kako mi se ovo dogodilo?", a Ćiro doda: "Nije Lenjin bija pizda." Onda nastavimo igrat, i kad god ovi falije, Ćiro izgovori onu o Lenjinu. Onda ovi ništa ne razumi i posli deset puti pita Ćiru zašto Lenjin nije bija pizda, a Ćiro mu odgovori: "Zato jer je Lenjin reka da je lanac jak onoliko koliko mu je jaka najslabija karika."

I šta bi još tribalo reć o piciginu? Onome ko ne razumi šta je picigin, onome koji picigin ne razlikuje od hrkljuša, tome nema smisla ništa ni tumačit, a onima koji mogu zamislit bonacu na Bačvice, deveti misec, kad sunce ne peče, nego miluje, a nas pet, tri sina, Bongo i ja, na praznome plićaku trčemo, itamo se, smijemo se i zajebajemo, tima i ne triba ništa više tumačit.
A ovako za kraj, lipo bi bilo sitit se oca. Eno ga, sidi doma, ima 80 godin, pomalo se gasi, napala ga je skleroza, i kad ga dođen povirit, samo mi se nasmije i pogleda me onako milo ka tić. Onda ja seden uz njega, gledamo televiziju, a ustvari je ne gledamo, jer on ništa ne razumi, a meni nije briga. Ko zna o čemu on misli, ali zato ja znan na šta ja mislin. Mislim o tome kako bi me otac stavija na krkeč, pa bi me gori s vrja Ulice Matije Gupca nosija na Bačvice, a onda bi se on družija sa svojon klapon u kojoj su bili i Estera i doktor Vitezica i Fifi Franetović, pa bi igra na ples, a ti ples se izgovara kratko ka Cres, a igra se na beton di je bilo nacrtano ka umanjeno tenisko igralište, a igralo se rukon teniskin balunon na ti ples, jer su za picigin bili već ka malo stariji, a ja bi trča po Bačvicama, skaka s trampulina i cili bi se izmorija, a onda bi me otac opet stavija na krkeč i nosija doma, a kad bi došli doma, molija bi ga da mi pofriga jaje na oko, i meni i sebi, onda bi mi seli za stol i toćali, a ja bi reka: "Je li tako, tata, da ćeš me sutra opet odvest na Bačvice?"

by

Đermano Senjanović

from

po ovakvon vrimenu se stoji doma....

(photo by matija)