PREDGOVOR

  Četvrti i poslednji roman Vernon Salivena, poslednji naklon Borisa Vijana svom „ alter negru" (1) „ One ne shvataju" („Elles ne se rendent pas compte"), se pojavljuje u izdanju kuće Scorpion u leto 1950. godine, bez uobičajene naznake „prevodilac" na koricama. Ali ovaj roman, bez sumnje njegovo najmanje poznato delo, štampan u najmanjem tiražu od četiri Salivenova romana (2), nije ništa drugo do jedan dobar policijski roman B produkcije. Priča, potpuno lišena rasnih problema, kao što je to već bio slučaj u romanu „Pobićemo sve gadove" („Et on tuera tous les affreux"), dešava se u američkoj prestonici i njenoj okolini, a za središnje teme ima korupciju, trgovinu drogom i žensku homoseksualnost. Lezbejska banda predvođena Lujzom Volkot jednako je nemilosrdna prema muškarcima kao i banda u noveli „ Sneško belić " („ Le Bonhomme de neige "/ tom 5), s tim što dva brata, dobri tatini sinovi, sa istim žarom žele da razotkriju mrežu trgovine drogom i na „pravi put vrate " (str. 221) neke od tih sirotih zabludelih devojaka, upalih u zamku zloupotrebe svog krajnjeg virago castatrice, koristeći to da ih zlostavljaju barem u prolazu.
  Boris Vijan piše ovaj roman idući stopama romana „Pobićemo sve gadove", a suprotno prvim Salivenovim romanima (tom l i 2) u kojima su se rasna pitanja mešala sa sado-erotikom. Homoseksualnost se spominje u „Pobićemo sve gadove" (pogl. II i XXVI); ona postaje jedna od ključnih tema te priče, čiji naslov se sedam puta pojavljuje u tekstu (str. 167, 206, 209, 233, 240, 257, 263) kako bi naglasio lažnu nesvesnost tobožnjih lezbejki, sve vreme praveći aluzije na mušku homoseksualnost. Dva fantastična policijska romana posebno ističu, avanturama sklon par, dva druga, Roka Bejlija i Garija Kilijana, u ,,Pobićemo sve gadove", dok su ovde to dva brata, Frensis i Ričard Dikon. Oni su mladi, lepi i muževni, sinovi iz dobrih kuća, neumorni kako u tučama tako i u bludničenju, sigurni da na to imaju pravo. Ove priče za okvir imaju korupciju u najvišim političkim krugovima i trgovinu drogom sa kojom je ova sasvim prirodno povezana. Njihove intrige razvijaju se oko policijske istrage koju vode detektivi amateri i autor se ne plaši da će priču pretrpati nedoslednostima i neverovatnim obrtima, što ruši nadu da će ovo biti autentični američki policijski roman, ali ne mari: roman obiluje šaljivim izrazima i luckastim klišeima koji neprestano potkopavaju hard potencijal koji bismo očekivali da pronađemo u jednom policijskom romanu dostojnom tog naziva. Saliven dakle nastavlja da „se zabavlja", kao što je to naznačio Žilber Pestiro u svojoj belešci za roman „Pobićemo sve gadove" (tom 3, str. 277), a živopisni i komični žargon koji ovde srećemo ukazuje na određenu distancu u odnosu na „ crnu " stranu njegova prva dva romana.
  I poslednja dva Salivenova romana sadrže svoj deo bezrazložnog nasilja i okrutnosti, ali sadizam je ovde mnogo izraženiji. Uostalom, priroda većine delova koje je autor očistio, a koji govore o iskušenjima, je više nasilna, nego seksualna: reč je o mučenju i poniženju svoje žrtve. Poruka romana „ One ne shvataju " odaslata je bez imalo suptilnosti: ženska i muška homoseksualnost je anomalija koja mora biti ispravljena. Ali, sećamo se da je na kraju romana „ Pobićemo sve gadove " junak ohrabrivao sofizam (pogl. XXVI, kraj). Saliven dakle ovde menja ton.
  Nasilje ima dva lica. Sa jedne strane, užasna okrutnost u mučenju čija je velika sveštenica Lujza Volkot, i koja kulminira kastracijom dosadnih heteroseksualaca, sudbina koju doživljava Džon Pejn, i stavljanjem usijanog gvožđa na polni organ izdajnica, sudbina rezervisana za Donu Votson; sa druge strane, jedan oblik zabavnog sado-mazohizma tipa „Povredi me, Džoni (3) „, kada na primer mala Seli zahteva od Frensisa kojeg smatra pravom protuvom: „Dragi moj ubico... povredi me... ugrizi me" (str. 234). Vidimo da se ove dve strane nasilnosti suprotstavljaju i međusobno isključuju, jer komičnost ove druge potpuno poništava ozbiljnost prve. Naravno, muški protagonisti joj se odaju iz sveg srca: tuku, udaraju, šutiraju, siluju i na kraju ubijaju. Zaista se stiče utisak da se Saliven ovde u potpunosti opušta i daje sebi na volju: uostalom, to je poslednja čaša pred put.
  Salivan je dakle definitivno stavio na stranu rasne probleme kojima se ranije bavio. Osnovna tematika ovog policijskog romana, prerušavanje, maska i dvoličnost, nadovezuju se na lajtmotiv dualiteta prisutan u celokupnom njegovom stvaralaštvu, čak i ako je ovde tretiran na satiričan, ponekad burleskni način. Muškarci se prerušavaju u žene, lezbejke su više muškarače, a slučajni transvestit (Frensis) koristi to kako bi ispitao njihovu seksualnost, sa čim se one najpre slažu, da bi ga, u trenutku kada razotkriju njegovu igru, potpuno napustile; tako Frensis za sebe prisvaja zadatak koji smatra visoko moralnim. Ako izuzmemo ove zabune, priča je jednostavna, pravolinijska i bez suviše neizvesnosti.
  l u slučaju ovog „američkog" romana, jasno je da se, ne mogavši da se nađe na licu mesta, autor dokumentovao. Toponimske oznake Vašingtona i čitave oblasti, imena ulica, avenija, skverova i bulevara se mogu proveriti, i naravno doprinose kredibilitetu pravog američkog policijskog romana. Nasuprot tome, autor izmišlja imena klubova, barova i svratišta, na primer Fawn's (str. 180), Homo klub, ili Cock's Inn (str. 231), hostel u kojem će Frensis imati pravo na samo jedan kratak susret sa Seli. Ako prvi naziv na engleskom evocira servilno klanjanje, odnosno ulizicu (fawning), drugi, po homofoniji, direktno insinuira pomisao na penetraciju (cock is in).
Konačno, Vijan nije jedini putnik na ovom brodu, ako uzmemo u obzir daje imao bar još dvojicu kolega koji nisu Amerikanci, a praktikuju isti oblik literarne egzotike: Englezi Piter Čejni (Peter Cheyney/1891-1951) i Džejms Hedli Čejs (James Hadley Chase/1906-), obojica često prevođeni i objavljivani u Crnoj seriji. Štaviše, ovaj četvrti Salivenov roman je veoma blizak poslednjem policijskom romanu koji je Boris preveo sa Mišel, „ Žene se kolebaju " („Les Femmes s'en balancent"), Piter a Čejnija (4), izašlog u Crnoj seriji Marsela Diamela u jesen 1949. godine (br. 22). U stvari, ovde srećemo isti opor i satiričan stil protkan divljim humorom, analognim žargonskim izrazima, i dosta zajedničkih reči koje potvrđuje jedna takva priča: „ biseness ", „ G man ", itd. Nećemo ići tako daleko i porediti Lemija Košna sa Frensisom Dikonom, iako se na kraju obojica oslobađaju veza koje im vezuju ruke identičnom tehnikom - trljajući ih o komadiće stakla razbijenog u tu svrhu - jer bi pravi „federalac'" iz Čejnijevog romana imao čemu da nauči još zelenog detektiva kakav je mladi Frensis, kojem očeva zaštita dozvoljava da nekažnjeno nagomilava budalaštine mladog zavodnika. Zatim, teško da bismo mogli zamisliti Lemija Košna u suknji, onako muževnog, prikazanog kao pravog maco tipa, savesnog u poslu, zavodnika uvek okruženog lepim ženama.
  Kada Vijan prevodi neki policijski roman, on ga ponovo piše, dajući sebi slobodu tona i stila, što od francuske adaptacije stvara sasvim autonomno delo. Sem toga, ova dva pisca tretiraju ne baš skrupulozne žene, spremne na sve kako bi postigle ono što žele. Uostalom, sam naslov koji je izabrao Saliven sadržan je u (pravom) prevodu Borisa Vijana: „ I uvek ljupke devojke čine zlo. One su gore od najgorih ubica. One ne shvataju (5) „. Pošto bi ova rečenica na engleskom odgovarala ,,They just don't care"(6), shvatamo da su ova dva naslova zamenljiva.
Međutim Borisovo uplitanje je vidljivije u poglavlju XI u trenutku kada dva brata prate pomoćnicu Lujze Volkot i siluju je pre no što ova stigne do svoje gazdarice. Ranije se ovde moglo uočiti nekoliko istačkanih linija, kao i još jedna pred kraj sledećeg poglavlja, koju je autor-pre-vodilac opravdao sledećom napomenom:
  Tačke predstavljaju posebno prijatne radnje koje je, međutim, zabranjeno propagirati, zato što je i u Indokini, kao i na nekom drugom mestu, dozvoljeno ljude podsticati da se ubijaju, ali ne i da vode ljubav (7).
No ovaj rukopis otkriva da uklonjeni delovi nisu ništa škakljiviji od ostatka knjige, a u svakom slučaju su to mnogo manje od izvesnih scena u romanu "Pljuvaću po vašim grobovima " („J'irai cracher sur vos tombes"). Naprimer:
Prevaljujem je na sebe i moja ruka počinje da klizi na dole. Bedra su joj čvrsto stisnuta. Lagano ih pritiskom. Deset sekundi otpora. Zavlačim ruku pod gaćice. I trgam ih odlučnim i jasnim potezom, (str. 203)
  A kada ih skine „ Stomak joj je go " (str. 204). Već sam taj eufemizam je jedna vrsta cenzure, zato što se radi o polnom organu. Istu reč koristi i pred kraj kako bi označio muški polni organ, kada opisuje kastraciju Džona Pejna. Sem istačkanih linija, koje zamenjuju izvesne delave rukopisa, on precrtava i korekture delova, od kojih se dobar deo nalazi u poglavlju XI.
Nema sumnje da je Boris Vijan u rukama imao korekture poslednjeg Salivena u trenutku njegovog procesa, i daje tom gorkom opaskom, koja otkriva njegov suštinski antimilitarizam, hteo da razotkrije dvoličnost ljudi koji su osuditi njegovo delo u ime jednog deplasiranog morala. Ukratko, to liči na poslednje obraćanje poroti koja je konstatovala da se Boris Vijan ogrešio o moral putem knjige.


(1)
  Videti tom I, str. 298, beleška 2.

(2)
  Manje od sedam hiljada primeraka po Noel Arnou
(Noe'l Arnaud), „Paralelni životi Borisa Vijana" („Les Vies paralleles de Boris Vian"), op. cit. str. 152
(3)
  Videti „Pesme" („Chansons"), Le Livre de poche, 1997, str. 253-255, i sjajan snimak ove pesme, u izvođenju Borisa Vi-jana i Magali Noel (Magali Noel)
(4)
  U originalu „Dames Don't Care", iz 1937. godine, roman koji je na francuskom već adaptirao S. Š. de Leo (S. Ch. de Leo), pod opštim naslovom „Tajni agent n° l" („L'Agent secretn°l", izdanje Talandier, 1940), ali je prošao nezapaženo. Videti Žan-Pol Švajgeser (Jean-Paul Schvyeighaeuser), „Zalutalo crno: Čejni i Čejs" (,,Le nori devoye: Cheyney et Chase", Europe, n° 664-665, avgust-septembar 1984, str. 63-66). Roman „Les Femmes s'en balancent" ekranizovao je Bernar
Ilorderi (Bernard Borderie) 1953. godine, sa Edi Konstantinom (Eddie Constantine).
(5)
  Gallimard, 1949, str. 140.
(6)
  Peter Cheyney, „Dames Don't Care", Collins, Fontana
Books, 1964, str. 104.
 (7)

  Izdanje Škorpion, str. 90. Sem na rat u Indokini, od 1945. do 1954. godine, može se misliti i na krvavu represiju na Madagaskaru 1947. godine

one ne shvataju >>>

updated 27.03.2011