info

fakti >

fotografz >

paralelni životi >

trivia >

tekst

I

U Bucktonu me niko nije poznavao. Clem je taj grad i odabrao zbog toga;uostalom, čak da sam se i bio odao, nije mi preostalo dovoljno benzina da nastavim dalje.

Mlak i pospan vetar nanosio je naramak lišća na prozor. Opčinjen, Volf je vrebao mali ugao dana povremeno otkrivan pokretom grane. Odjednom se stresao bez razloga, položio je šake na ivicu pisaćeg stola i ustao. Dok je prolazio, pod njegovim nogama zaškripa škriputava daščica parketa, te on tiho zatvori vrata. Sišao je niz stepenice, izašao na ulicu i njegova stopala stupiše u dodir sa popločanom i račvastim koprivama oivičenom alejom koja je, preko domaće crvene trave, vodila do Kvadrata (1).

Na sto koraka odatle, mašina je seckala nebo svojom strukturom od sivog čelika, oivičavala ga neljudskim trouglovima. Kombinezon Safira Lazulija, mehaničara, pomerao se u blizini motora kao debeli gundelj boje duvana. U kombinezonu je bio Safir. Volf ga pozva iz daleka i gundelj se uspravi i frknu.

Pridružio se Volfu na deset metara od sprave i tu zajedno stadoše.

— Došli ste da je proverite? — upita.

— Čini mi se da je vreme — reče Volf.

On pogleda spravu. Kućište je bilo podignuto, a između četiri zdepaste nogare zjapio je duboki bezdan. U njemu su, poslagani po redu, bili delovi za uništavanje koji će se potom automatski nameštati jedan za drugim, kako se budu trošili.

      — Samo da ne bude neke štete — reče Volf. — Na kraju krajeva, može da ne izdrži.

Izračunato je u dlaku.

— Ako nam se desi samo jedna nevolja sa ovakvom mašinom — zabrunda Safir — ja ću naučiti brenujuanski i govoriću samo to do kraja svog života.

— I ja ću ga naučiti — reče Volf. — Ipak ćeš morati sa nekim da razgovaraš, zar ne?

— Dosta priče — reče Lazuli, uzbuđen. — Brenujuanski nećemo tako brzo naučiti. Pokrećemo je? Idemo po vašu ženu i moju Aprilujku? Treba da vide ovo.

— Treba da vide ovo... — ponovi Volf neubedljivo.

— Idem skuterom (2) — reče Safir. — Vraćam se za tri minuta.

On zajaši mali skuter koji krenu uz tutnjavu, poskakujući po popločanoj stazi. Volf je bio sasvim sam u sred Kvadrata. Visoki zidovi od ružičastog kamena, jasni i precizni, uzdizali su se nekoliko stotina metara u visinu.

     Uspravljen ispred mašine usred crvene trave, Volf je čekao. Već nekoliko dana radoznalci nisu dolazili; čuvali su se za dan zvaničnog otvaranja, a u međuvremenu su radije odlazili da u Eldoramiju (3) vide lude boksere i krotitelja otrovanih pacova.

Veoma nisko nebo se bešumno sjajilo. Na trenutak se moglo dotaći prstom, ako se popnete na stolicu, ali bio je dovoljan jedan udar, jedan zamah vetra, pa da se ono povuče i podigne u beskraj...

Približio se komandnoj tabli čiju čvrstinu su osetile njegove istanjene šake. Glava mu je bila blago nagnuta, kao i obično, a njegov oštar profil se ocrtavao na manje otpornom limu komandne kutije. Vetar je lepio uz njegovo telo belu košulju i plave pantalone.

Stajao je pomalo uznemiren i iščekivao Safirov povratak. Sve je tako jednostavno počelo. Dan je bio isti kao i svaki drugi i samo je izvežbani posmatrač mogao da primeti tanušnu prugu, poput pozlaćene pukotine, koja je ostavljala trag na plavetnilu, tik iznad mašine. Ali, Volfove zamišljene oči su sanjarile među crvenom travom. S vremena na vreme, čula bi se kratkotrajna jeka kola koja su se udaljavala iza zapadnog zida Kvadrata, na obodu puta. Zvuci su se daleko prostirali: bio je to dan za odmor i ljudi su se dosađivali u tišini.

Odjednom, mali motor skutera zaštuca na popločanom putu; nekoliko sekundi prođe i Volf, ne okrećući se, oseti kraj sebe plavi parfem svoje žene. Podiže ruku i prst pritisnu prekidač. Uz blagi zvižduk, motor poče da se okreće. Mašina je vibrirala. Sivo kućište zauze mesto iznad bezdana. Bili su nepomični. Safir je držao ruku Aprilujke koja je skrivala oči iza rešetaka žute kose.

II

Gledali su mašinu, svo četvoro, a onda se začu tvrd udarac u trenutku kada je drugi element, zakačen kukama vodećeg elementa, zamenio ovaj u podnožju kućišta. Kruta poluga je oscilirala, bez oklevanja i bez potresa. Motor je uhvatio ritam, a izduvna cev je pravila dugačku brazdu u prašini.

— Radi — reče Volf.

Lila se privi uz njega i on, kroz platno svojih radnih pantalona, oseti gipku liniju njenih bokova.

— Onda — reče ona — uzimaš nekoliko dana odmora?

— Treba da nastavim da dolazim — reče Volf.

— Ali, uradio si posao koji su ti naručili... — reče Lila. — Sad je gotovo.

— Ne — reče Volf.

— Volf... — promrmlja Lila. — Onda,... nikada...

     —  Posle... — reče Volf. — Najpre...

Oklevao je, a zatim nastavi.

— Čim se razradi — reče — isprobaću je.

     —  Šta hoćeš da zaboraviš? — reče Lila zlovoljno.

— Kad se čovek ničega ne seća — odgovori Volf— to sigurno nije isto...

Lila je insistirala.

— Ali, odmorićeš se... Hoću svog muža bar na dva-dana... — reče ona poluglasno, tonom koji je obećavao seks.

— Sutra ću rado ostati sa tobom — reče Volf. — Ali, prekosutra će biti dovoljno razrađena i moraću da je pripremim.

 Pored njih su nepomično stajali zagrljeni Safir i Aprilujka. Prvi put se usudio da spusti usne na usne svoje devojke i sačuva njihov ukus malina. Sklapao je oči, a brujanje mašine je bilo dovoljno da ga prenese negde drugde. Zatim pogleda Aprilujkina usta i njene oči izdignutih uglova, poput očiju košute-pantere i iznenada oseti prisustvo nekog drugog. Ne Volfa i Lile... Nekog stranca (4) ... Osvrnu se. Čovek koji je stajao pored njega posmatrao ih je. Srce mu poskoči, ali on ne učini nijedan pokret. Sačeka, zatim se odluči da šakom prekrije kapke. Lila i Volf su razgovarali. Mogao je da čuje šapat njihovih reči. Silovito pritisnu oči, dok ne ugleda blještave mrlje i ponovo ih otvori. Nije bilo nikoga. Aprilujka nije ništa primetila. Stajala je uz njega, gotovo ravnodušna... On sam nije uopšte mislio na ono što su radili.

Volf pruži ruku i uhvati Aprilujku za rame.

— U svakom slučaju, ti i tvoj ljubljeni ćete danas večerati kod nas.

— Oh, da!... — reče Aprilujka. — Bar jednom ćete pustiti Senatora Dipona sa nama. .. Uvek je u kuhinji, jadni starac!

— Crknuće od loše probave — reče Volf.

— Divno — reče Lazuli, trudeći se da bude veseo. — To znači da ćemo se pošteno

omrsiti.

— Računajte na mene — reče Lila.

Dopadao joj se Lazuli. Izgledao je tako mlad.

— Sutra ćeš ti — reče Volf Lazuliju — doći da nadgledaš sve ovo. Uzeću dan odmora.

— Nema odmora — prošapta Lila trljajući se o njega. — Sutra praznuješ sa mnom.

— Mogu li da dođem sa Lazulijem? — upita Aprilujka.

Safir joj nežno stisnu ruku da bi joj dao do znanja daje ljubazna.

— Ah — reče Volf— dobro, ali da ga ne ometaš.

     Još jedan snažan udar i krak drugog komada iščupa treći iz skladišta.

— To radi samo — reče Lila. — Hajdemo.

Napravili su poluokret. Bili su umorni, kao posle neke velike napetosti. U vazduhu predvečerja razaznaše sivu i rutavu siluetu Senatora Dipona koga je služavka upravo pustila i koji je trčao da im se pridruži, mjaučući iz sveg glasa.

— Ko ga je naučio da mjauče? — upita Aprilujka.

— Margarita— odgovori Lila. — Ona kaže da više voli mačke, a Senator ne može ništa da joj odbije. Međutim, od toga ga jako boli grlo.

Dok su hodali, Safir uze Aprilujku za ruku i osvrnu se dvaput. Po drugi put je imao utisak da ih neki čovek prati, da bi ih uhodio. Verovatno su u pitanju bili živci. On protrlja obraz o dugačku kosu plave devojke koja je hodala u korak sa njim. Daleko iza njih, mašina je romorila u nespostojano nebo, a Kvadrat je bio mrtav i pust.

III

Volf izabra jednu lepu kost iz svog tanjira i stavi je u tanjir Senatora Dipona koji se šepurio naspram njega sa elegantno vezanom salvetom oko jadnog vrata. Senator, van sebe od sreće, ispusti veseli lavež koji odmah pretvori u veličanstveno oblikovan mjauk, pošto je osetio težinu razjarenog pogleda služavke. Zatim mu ona ponudi svoj dar. Veliku kuglu od sredine hleba, uvaljanu potpuno crnim prstima, a Senator to proguta uz jedno zvučno „gulp!".

Njih četvoro su vodili razgovor u „priča-za-stolom" maniru: dodaj mi hleb, nemam nož, pozajmi mi svoje pero, gde su loptice, imam sveću koja slabo gori, ko je pobedio na Vaterlou, sram ga bilo ko zlo pomisli i krave će biti obrubljene metrom. (5)  

Sve to u veoma malo reči, jer, sve u svemu, Safir je bio zaljubljen u Aprilujku, Lila u Volfa i obrnuto, radi simetrije priče. Lila je ličila na Aprilujku, jer su obe imale plavu i dugačku kosu, usne za ljubljenje i tanak struk. Aprilujkin je bio malo viši, zbog njenih savršenih nogu, ali je Lila imala lepša ramena, a osim toga, Volf ju je oženio. Bez svog kombinezona boje duvana, Safir Lazuli je izgledao mnogo više zaljubljen; bila je to prva faza, uživao je. Život je bio prazan, a ne tužan, pritajen. Za Volfa. Za Safira, pretrpan i neodrediv. Za Lilu je išao svojim prirodim tokom. Aprilujka nije mislila. Jednostavno je živela i bila blaga zbog svojih očiju košute-pantere - pantere u uglovima.

Jela su se donosila i odnosila, ali Volf nije znao ko je to radio. Nije mogao da gleda poslugu, jer je to bilo sramota. Sipao je vina Safiru koji otpi i Aprilujki koja se smejala. Služavka izađe i vrati se iz vrta sa konzervom napunjenom mešavinom zemlje i vode i pokuša da natera Senatora Dipona da to popije, da bi ga zadirkivala. On napravi paklenu buku, ali zadrža dovoljno „self-kontrole" kako bi s vremena na vreme mjauknuo, poput dobre, domaće mačke.

      Kao i kod većine pokreta koji se svakodnevno ponavljaju, trajanje obroka nije se osetilo. On se jednostavno dešavao. U lepoj prostoriji lakiranih drvenih zidova, sa velikim nišama plavičastog stakla, sa plafonom izbrazdanim pravim i tamnim gredama.

Popločan svetlo narandžastom bojom, pod se spuštao prema središtu prostorije kako bi stvorio intimniju atmosferu. Na kaminu od opeke u odgovarajućoj boji, stajao je portret trogodišnjeg Senatora Dipona, sa lepom ogrlicom od kože i srebra. Spiralni cvetovi iz Majušne Azije ukrašavali su prozirnu vazu; među njihovim kvrgavim stabljikama prolazile su ribice iz raznih mora. Kroz prozor su se videle dugačke brazde koje su suze predvečerja napravile na crnim obrazima oblaka.

— Dodaj mi hleba — reče Volf.

Safir, koji je sedeo naspram njega, pruži desnu ruku, uze korpicu i doda mu je levom rukom - zašto da ne.

— Nemam nož — reče Aprilujka.

— Pozajmi mi svoje pero — odgovori Lila.

— Gde su loptice? — upita Safir.

Onda se zaustaviše na nekoliko trenutaka, jer je to bilo dovoljno da se razgovor održava do pečenja. Osim toga, te večeri, te gala večeri se uopšte nije jelo pečenje; veliko pile, rumenožuto od zlatnih listića, prigušeno je kvocalo u sred porcelanskog tanjira iz Australije.

— Gde su loptice? — ponovi Safir.

— Imam sveću koja slabo gori — primeti Volf.

— Ko je pobedio na Vaterlou? — ubaci bez najave Senator Dipon, upadajući Lili u

reč.

To je još jednom izazvalo tišinu, jer nije bilo predviđeno programom. Kao u nekakvoj smešnoj sceni, začuše se sinhronizovani glasovi Lile i Aprilujke.

— Sram ga bilo ko zlo pomisli... — potvrdiše one s velikim mirom.

— I krave će biti obrubljene metrom, dva puta — odgovoriše u savršenom kanonu Safir i Volf.

Pa ipak, očigledno su mislili na nešto drugo, jer su njihova dva para očiju prestala da budu usklađena.

Večera se nastavi na opšte zadovoljstvo.

— Nastavljamo sa zabavom? — predloži Lazuli za desertom. — Ne ide mi se na spavanje.

     Jednu polovinu drugog sprata zauzimao je on, a Aprilujka drugu. Tako se slučajno desilo.

Lila je htela da legne sa Volfom, ali je mislila da bi Volfa zabavilo. Da bi ga razonodilo. Da bi ga opustilo. Da bi ga zagrebulickalo (6). Da vidi svoje prijatelje. Ona mu reče:

— Telefoniraj svojim prijateljima.

— Kojim? — upita Volf dižući slušalicu.

Rekoše mu kojim, a oni se pozivu odazvaše. Radi atmosfere, Lila i Aprilujka su se za to vreme smešile.

Volf ostavi telefon. Mislio je da udovoljava Lili. Pošto ona, iz stidljivosti, nije sve govorila, on ju je slabo razumevao.

— Šta ćemo da radimo? — reče on. — Isto kao i svaki put? Ploče, flaše, ples, pocepane zavese, zapušen lavabo? Na kraju krajeva, ako ti se to sviđa, moja Lila.

      Lila je imala želju da plače. Da zarije lice u debelu gomilu plavog paperja. Ona proguta svoju tugu s naporom i reče Lazuliju da otvori bife kako bi se ipak razveselili. Aprilujka je otprilike shvatala, te ustade i, u prolazu, stisnu Lilu za ručni zglob.

Služavka je, umesto deserta, punila malom kašikom levo uho Senatora Dipona pripitomljenim „Kolman" senfom, a Senator je tresao glavom, iz straha da suprotna kretnja, repom, ne bude shvaćena kao znak poštovanja.

Lila izabra jednu svetlo zelenu flašu među deset koje je Lazuli izvukao i nasu sebi čašu do vrha, ne ostavljajući mesta za vodu.

— Jednu čašu, Lujko? — predloži ona.

— Rado, prijateljice — reče Aprilujka.

Safir nestade ka kupatilu, da bi se malo doterao. Volf je gledao kroz zapadni prozor.

Jedna po jedna, gasile su se crvene trake oblaka, laganim šapatom, drhtošumom vrelog gvozda u vodi. Na tren, sve osta nepomično.

Četvrt časa kasnije, prijatelji stigoše na zabavu. Safir je izašao iz kupatila, nosa crvenog od pritiskanja i stavio prvu ploču. Bilo ih je za oko tri i po do četiri sata muzike. Tamo, u sred Kvadrata, mašina je i dalje brundala, a motor je bušio noć svojom malom, ukočenom svetlošću.

IV

Dva su para još uvek plesala, od kojih su jedan činili Lila i Lazuli. Lila je bila zadovoljna: pozivali su je na ples celo veče i, uz koju čašicu podrške, sve je dobro prošlo. Volf ih pogleda na trenutak, a onda klisnu napolje, da bi ušao u radnu sobu. Tamo se, u jednom uglu, na četiri nogare nalazilo veliko ogledalo od uglačanog srebra. Volf se približi i istegnu se čitavom svojom dužinom, lice priljubi uz metal, da bi porazgovarao kao muškarac s muškarcem (7). Jedan srebrni Volf je čekao pred njim. On pritisnu svoje šake na hladnu površinu, da bi se uverio u njegovo prisustvo.

— Šta ti je? — reče.

Njegov odraz pokretom pokaza da ne zna.

— Šta želiš? — reče još Volf. — Vazduh ovde nije loš.

     Njegova se ruka približi zidu i okrenu prekidač. Prostorija odjednom potonu u mrak. Samo je Volfova slika ostala osvetljena. Dobijala je svetlost iz nekog drugog izvora.

— Šta radiš da bi se izvukao? — nastavi Volf. — I da bi se izvukao iz čega, između

ostalog?

Odraz uzdahnu. Uzdahom umora. Volf poče da se ceri.

— Tako je, žali se. Sve u svemu, ništa ne valja. Videćeš, stari moj. Ući ću u tu mašinu.

Njegov odraz je izgledao kao da se dosađuje.

— Šta ja ovde vidim? — reče Volf. — Magle, oči, ljude... prašinu bez gustine ... i na

kraju, ovo prokleto nebo poput dijafragme.

— Budi miran — reče jasno odraz. — Pravo da ti kažem, dosađuješ nam.

— Razočaravajuće, zar ne? — rugao se Volf. — Bojiš se da ne budem razočaran kada

sve budem zaboravio? Bolje je biti razočaran, nego se uzaludno nadati. U svakom slučaju, treba znati. Pošto se prilika ukazuje... Ma, odgovori već jednom, do đavola!...

Njegov „sagovornik" je bio nem, pun neodobravanja.

 — A mašina me ništa nije koštala — reče Volf. — Shvataš? To je moja šansa. O, da, životna šansa. Da je propustim? Ne dolazi u obzir. Rešenje koje vas uništava vredi više od bilo koje neizvesnosti. Ne slažeš se?

— Ne slažem se — ponovi odraz.

— U redu — reče Volf grubo. — Ja sam pričao. Ti se ne računaš. Ničemu mi više ne

služiš. Ja biram. Lucidnost. Ah! Ah! Pričam priču sa velikim ,,P".

Uspravi se s mukom. Pred njim je bila njegova slika, kao ugravirana na srebrnom listu. On upali svetio i ona se lagano izbrisa. Njegova ruka na prekidaču bila je bela i tvrda kao metal ogledala.

V

Volf se malo dotera, pre nego što će se vratiti u salu gde se u isto vreme pilo i plesalo. Opra ruke, pusti brkove da rastu, konstatova da mu nisu dobro stajali, potkresa ih na licu mesta i zameni svoju kravatu drugom, debljom, jer se moda upravo promenila. Zatim, rizikujući da ga šokira, krenu hodnikom u suprotnom pravcu. U prolazu, gurnu osigurač koji je služio za menjanje atmosfere tokom dugih, zimskih večeri. Zbog toga je osvetljenje bilo zamenjeno emisijom izuzetno slabih iks-zraka, ublaženih zbog opreznosti, koji su na svetlećim zidovima projektovali uvećanu sliku srca plesača. U ritmu muzike moglo se pratiti da li su voleli svog partnera.

Lazuli je plesao sa Lilom. Tu je sve teklo dobro i njihova srca, oba dosta lepog oblika, a ipak veoma različita, treperila su rasejano i mirno. Aprilujka je stajala kraj bifea, zaustavljenog srca. Druga dva para su nastala zamenom njihovih zakonitih, ženskih elemenata, a brzina otkucaja je bez pogovora dokazivala da je ovaj sistem važio i izvan okvira plesa.

Volf pozva Aprilujku. Blaga, ravnodušna, ona mu dopusti da je vodi. Prošli su pored prozora. Bilo je kasno, ili rano, i noć je curila po krovu kuće u vrtlozima, valjala se kao teški dim duž žarke svetlosti, od koje je odmah isparavala. Volf se lagano zaustavljao. Stigli su do vrata.

— Dođi — reče on Aprilujki. — Idemo da se prošetamo.

— Rado — odgovori Aprilujka.

 Ona u prolazu uze šaku višanja sa tacne,a Volf se pomeri da bi je pustio da prođe. Dodirivali su noć celim telom. Nebo se kupalo u senci, pokretno, nestabilno kao trbuh crne mačke koja vari. Volf je držao Aprilujku za ruku; išli su šljunkovitom alejom. Njihova škripava stopala proizvodila su oštre note u obliku zvončića od kremena. Kada je posrnuo, na ivici travnjaka, Volf se uhvati za Aprilujku. Ona pokleknu, padoše na travu i pošto su utvrdili da je mlaka, ispružiše se jedno pored drugog, ne dotičući se. Nagli trzaj noći iznenada otkri nekoliko zvezda. Aprilujka je vruskala višnje; moglo se čuti kako joj se u ustima rasprskava živahni i mirisni sok. Volf je bio sasvim opružen na zemlji, njegove šake su gužvale i gnječile mirišljave vlati. Mogao bi tu da spava.

— Zabavljaš se, Lujko? — upita.

— Da... — reče Aprilujka zamišljeno. — Ali, Safir... danas je čudan. Ne usuđuje se da

me poljubi. Sve vreme se okreće, kao daje neko pored njega.

— Proći će ga — reče Volf. — Suviše je radio.

— Nadam se da je to u pitanju — reče Aprilujka. — Gotovo je.

— Glavno je urađeno  — reče Volf. — Ali, sutra ću je isprobati.

— Oh, volela bih da dođem — reče Aprilujka. — Hoćete li me povesti?

— Ne mogu — reče Volf. — Teorijski, ona ne služi za to. I ko zna šta ću naći tamo

iza? Ti nisi nikada radoznala, Lujko?

— Ne — reče ona. — Suviše sam lenja. A i ja sam skoro uvek zadovoljna, tako da nisam radoznala.

     — Ti si sušta blagost — reče Volf.

— Zašto mi to  kažete,  Volf? — upita Aprilujka, menjajući glas.

— Nisam ništa rekao — prošapta Volf. — Daj mi višanja.

On oseti kako mu sveži prsti miluju lice u potrazi za ustima, i kako mu ubacuju višnju između usana. Ostavi je da se smlači nekoliko sekundi pre nego što će je zagristi i ogledati pokretljivu košticu. Aprilujka je bila sasvim blizu njega i aroma njenog tela se mešala sa mirisima zemlje i trave.

— Dobro mirišeš, Lujko — reče on. — Sviđa mi se tvoj parfem.

— Ne stavljam ga — odgovori Aprilujka.

Gledala je kako se zvezde jure po nebu i sustižu u velikim bljeskovima. Gore desno, tri zvezde su izvodile istočnjački ples. Povremeno su ih sakrivali uvojci noći.

Volf se sporo okrenu, da bi promenio položaj. Nijednog trena nije želeo da izgubi kontakt sa travom. Njegova desna šaka, u potrazi za potporom, susrela se sa krznom neke nepokretne životinjice. On razrogači oči, pokušavajući da je razazna u tami.

— Imam jednu nežnu životinjicu tu, kraj mene — reče.

— Hvala!... — odgovori Aprilujka.

Ona se nasmeja veoma tiho.

— To nisi ti — reče Volf. — Primetio bih.

To je krtica...ili beba krtica. Ne miče se, ali je živa... evo, slušaj kad je mazim.

Beba krtica poče da prede. Njene crvene okice su sjajile poput belih safira. Volf sede i stavi je na Aprilujkine grudi, na mesto gde je započinjala njena haljina, tik između dojki.

— Meko je — reče Aprilujka.

Nasmeja se.

— Dobro nam je.

Volf se ponovo sruči na travu. Bio se navikao na tamu i počeo je u njoj da vidi. Ispred njega, na nekoliko centimetara, ležala je Aprilujkina ruka, glatka i svetla. On približi glavu i njegove usne ovlaš dodirnuše senovito udubljenje lakta.

— Lujko... lepa si.

— Ne znam... — prošapta ona. — Dobro nam je. A da odspavamo ovde?

— Mogli bismo — reče Volf. — Baš sam malo pre pomislio na to.

Njegov obraz se smesti na Aprilujkino rame, još uvek pomalo ćoškasto zbog viška mladosti.

— Probudićemo se prekriveni krticama — dodade ona.

I ponovo se nasmeja, svojim dubokim i ozbiljnim, pomalo prigušenim smehom.

— Trava dobro miriše — reče Volf. — Trava i ti. Ima puno cveća. Šta se to oseti na

đurdevak? Sad više nema durđevka.

— Sećam se durđevka — reče Aprilujka.

—    Nekada je sve bilo prepuno durđevka, čitava polja, gusta kao dlake na četki. Sedali smo u njih i brali ih, ne ustajući. Puno durđevka. Ali, ovde se radi o drugoj biljci, sa cvetovima narandžaste puti, kao male, okrugle pločice. Ne znam kako se zove. Pod mojom glavom ima ljubičica smrti, a tamo, kod moje druge ruke, ima asfodela (8).

— Sigurna si? — upita Volf pomalo odsutnim glasom.

— Ne — reče Aprilujka. — Nikada ih nisam videla, i pošto volim to ime i to cveće,

stavljam ih zajedno.

— To je ono što mi radimo — reče Volf. — Stavljamo zajedno ono što volimo. Kad ne

bismo sami sebe toliko voleli, bili bismo uvek sami.

— Večeras smo sasvim sami — reče Aprilujka. — Oboje, potpuno sami.

Ona ispusti uzdah zadovoljstva.

— Kako nam je dobro... — prošapta.

— Ovo je noć pre... — reče Volf.

Zaćutaše. Aprilujka je nežno milovala bebu krticu koja je mumlala od zadovoljstva... sićušno mumlanje bebe krtice. Iznad njih su se otvarali useci praznine, progonjeni pokretljivom tamom koja je, povremeno, krala zvezde njihovom pogledu. Zaspaše bez reći, s telima na toploj zemlji, u mirisu krvavog cveća. Dan je počinjao da sviće. Iz kuće je dopirala nesigurna graja, profinjena poput plavog serža (9). Jedna vlat trave savijala se pod neprimetnim Aprilujkinim dahom.

VI

Umoran od čekanja da se Lila probudi, što je moglo da se desi i uveče, Volf naškraba ceduljicu koju ostavi pored nje i izađe iz kuće, obučen u zeleno odelo, posebno namenjeno za golfačenje.

Senator Dipon, koga je služavka već upregla, pratio ga je vukući mala kola u kojima su bile loptice i zastavice, lopatica za kopovanje i biljo-ubadač, ne zaboravljajući brojač-poena i sifon za loptice ako je rupa suviše duboka. Volf je preko ramena nosio svoje štapove za golfačenje u futroli: jedan sa otvorenim, jedan sa mrtvim uglom i štap kojim se nikada ne služi, ali koji blista sjajem jakim (10).

Bilo je jedanaest časova. Volf je bio odmoran, ali Lila je plesala do jutra bez prestanka. Safir je trebalo da radi na mašini, i Aprilujka je najverovatnije spavala.

Senator je proklinjao kao pravi đavo. Uopšte nije voleo golfačenje i naročito se bunio protiv malih kola. Volfu je bilo stalo da ih on s vremena na vreme vuče, kako bi mu, kao rezultat ove vežbe, spao stomak. Duša Senator Dipona bila je prekrivena krepom, osim toga, njegov stomak nikada neće spasti, jer je bio previše dobro zategnut. Svaka tri metra, Senator se zaustavljao i jeo bokor zubače (11).

Teren za golfačenje se prostirao na granici Kvadrata, iza južnog zida. Trava tu uopšte nije bila crvena, već je imala lepu, veslački zelenu boju, prošaranu šumarcima i rupama razrokih kunića. Moglo se golfačiti satima, pa čovek nije morao da se vraća nazad, što je i bila jedna od glavnih čari ovog terena. Volf je hodao brzim korakom i naslađivao se jutarnjim, sveže izleženim vazduhom. S vremena na vreme, obraćao se Senatoru Diponu i rugao mu se.

— Još si gladan? — pitao ga je, pošto je Senator nasrnuo na izuzetno visoku zubacu. Što ne kažeš! Poslužićemo ti je, s vremena na vreme.

— De, de — gunđao je Senator. — Baš je zgodno rugati se starom nesrećniku koji jedva ima snage da vuče samog sebe, a kog, pri tom, teraju da vuče teška vozila.

— To ti je potrebno — reče Volf. — Dobio si stomak. Izgubićeš sve dlake i dobiti crvenilo i bićeš odvratan.

— Da bih bio životinja, ovoliko mi je dovoljno — reče Senator. — U svakom slučaju,

divljačkim češljanjem služavka će mi očupati ono što preostane.

Volf je, sa rukama u džepovima, išao napred i govorio, ne okrećući se.

— Pa ipak — reče. — Pretpostavi da neko dođe da živi ovde i da ima, recimo... kuju...

— Nećete me prevariti tako — reče Senator — ništa me se ne tiče.

— Osim zubace — reče Volf. — Čudnog li ukusa. Ja bih više voleo kakvu mladu kujicu.

—             Ne treba da je se lišavate — reče Senator. — Nisam ljubomoran. Samo me malo boli stomak.

— Ali, kada si malo pre pojeo to sve — reče Volf— uživao si.

— Hm... — reče Senator. — Kad se uporedi sa zemljanom kašom i senfom u uhu, bilo je podnošljivo.

— Treba samo da se braniš — reče Volf.

— Mogao bi da je naučiš da te poštuje.

— Ja nisam za poštovanje — reče Senator.

— Ja sam matori, smrdljivi pas i žderem vasceli dan. Bljak!...   — doda, prinoseći mlitavu šapu njušci. — Izvinićete me na sekund...Ova zubača je bila dobrog kvaliteta... Deluje... Odvežite kola, ako nemate ništa protiv, mogla bi mi smetati.

Volf se sagnuo i oslobodio Senatora kožnih amova koji su ga vezivali za nosiljku. Senator ode, njušeći zemlju, u potrazi za kakvim žbunićem, obdarenim odgovarajućim mirisom i podobnim da zataška pred Volfovim očima sramotnu aktivnost koja će uslediti. Volf zastade da ga sačeka.

— Ne žuri se — reče mu. — Nismo na trci.

 Veoma zaokupljen štucanjem u taktu, Senator ne od-dipongovori. Volf sede na zemlju, s petama u stražnjici i poče da se klati napred - nazad, stežući kolena rukama. Da bi akciju učinio važnijom, pevušio je neku sentimentalnu melodiju.

Tu ga je, pet minuta kasnije, zatekla Lila. Senator nikako nije završavao svoj posao i Volf se već spremao da ga potapše po leđima. Lilini užurbani koraci su ga zaustavili; znao je, ne gledajući, ko dolazi. Nosila je haljinu od tanke tkanine i njena raspletena kosa joj je poskakivala na ramenima. Obesi se Volfu o vrat, kleknu pored njega i reče mu u uho.

— Zašto me nisi sačekao? — Je li to moj dan odmora?

— Nisam hteo da te budim — reče Volf. — Izgledala si umorno.

— Jako sam umorna — reče ona. — Zaista si jutros hteo da ideš na golfačenje?

— Hteo sam pre svega malo da hodam — reče Volf. — I Senator takođe, ali on se usput predomislio. To ne znači da neću prihvatiti ono što mi predložiš.

— Ljubazan si — reče Lila. — Došla sam samo da ti kažem da sam zaboravila da moram da obavim veoma važnu kupovinu i da bez griže savesti-možeš da nastaviš sa golfačenjem.

— Imaš li još deset minuta? — upita Volf.

— Naravno, — odgovori Lila. — Siroti Senator. Znala sam da će biti bolestan.

— Nisam bolestan — uspe da kaže Senator iza žbuna. — Otrovan, to je nešto drugo.

— To je to! — pobuni se Lila. — Reci da je kuvanje bilo loše.

— Zemlja je bila — promumla Senator, i nastavi da kevće.

— Prošetaćemo se zajedno pre nego što krenem — reče Lila. — Kuda ćemo?

— Kuda god hoćemo — reče Volf.

On ustade istovremeno kad i Lila i spusti svoje štapove u mala kola.

— Vraćam se — reče Senatoru. — Ne žuri se i ne prenapreži se.

— Nema opasnosti — reče Senator. — Mili Bože! Šape mi toliko drhte, daje to užasno.

Hodali su po suncu. Prostrane livade su poput zaliva prodirale u visoke šume tamno zelene boje. Drveće je, u daljini, delovalo kao stisnuto jedno uz drugo i čovek bi poželeo da bude jedno od njih. Zemlja je bila suva i grančicava. Sa svoje leve strane, nešto niže, jer se tlo uspinjalo, ostavili su teren za golfačenje. Dve ili tri osobe su savesno golfačile, uz upotrebu svog pribora.

— A da pričamo o jučerašnjem danu — reče Volf. — Da li si se lepo provela?

— Veoma lepo — reče Lila poskakujući — sve vreme sam plesala.

— Video sam — reče Volf — sa Lazulijem. Veoma sam ljubomoran.

Skrenuli su nadesno, da bi ušli u šumu. Mogle su se čuti žune kako se igraju ceduljicama (12)  ispisanim Morzeovom azbukom.

— Šta si ti radio sa Aprilujkom? — reče Lila u kontranapadu.

— Spavao na travi — odgovori Volf.

— Dobro se ljubi? — upita Lila.

— Blesava si — reče Volf— nisam ni pomislio na to.

Lila se nasmejala, priljubila se uz njega i pratila njegove korake, što ju je teralo da se ozbiljno raskreči.

— Htela bih da uvek bude odmor — reče ona. — Htela bih sve vreme da se šetam sa tobom.

— Brzo bi ti dosadilo — reče Volf. — Vidiš, već imaš jednu kupovina da obaviš.

— Nije tačno — reče Lila. — To je slučajnost. Ti više voliš svoj posao. Ti ne možeš da

ne radiš. Ludiš od toga.

— Ne ludim ja od nerada — reče Volf. — Ja sam lud po prirodi. Ne baš lud, ali se ne

 osećam baš uvek najbolje.

— Ali ne i kada spavaš sa Aprilujkom — reče Lila.

— Ni kada spavam sa tobom — reče Volf.

— Ali, jutros si ti spavala, a ja sam radije otišao.

— Zašto? — reče Lila.

— Da nisam otišao — reče Volf— probudio bih te.

— Zašto? — ponovi Lila nevino.

— Zbog ovoga — reče Volf, dok je radio ono što je govorio, te se nađoše ispruženi na

šumskoj travi.

— Ne tu — reče Lila — puno je sveta.

 Uopšte nije izgledalo da veruje u ono što govori.

— Posle nećeš moći da golfačiš — reče ona.

— Volim ja i ovu igru — prošapta Volf u njeno uho, koje je, uostalom, i jestivo.

— Volela bih da budeš uvek na odmoru — uzdahnu Lila, gotovo srećna.

Onda zaista srećna, sa različitim uzdasima i pokojom aktivnošću. Ona otvori oči.

— Jako to volim, jako... — zaključi ona.

Volf joj blago poljubi trepavice, da bi ublažio neugodnost i tako kratkotrajnog razdvajanja.

— Kakva je to kupovina? — upita.

— Neka kupovina — reče Lila. — Dođi brzo... Zakasniću.

Ona ustade, uze ga za ruku. Trčali su do malih kola. Utučeni Senator Dipon, sa sve četiri opružne šape, slinavio je po šljunku.

— Ustani, Senatore — reče Volf. — Idemo na golfačenje.

— Do viđenja — reče Lila. — Vrati se brzo.

— A ti? — reče Volf.

— Ja ću biti tamo! — viknu Lila bežeći.

VII

— Mmmm... lep udarac! — pohvali Senator.

Loptica je poletela visoko i brazda riđeg dima koju je načinila, ostavi trag na nebu. Volf spusti svoj štap i oni nastaviše da hodaju.

— Da — reče Volf ravnodušan — napredujem. Kad bih mogao da vežbam...

— Niko vas ne sprečava — reče Senator Dipon.

— U svakom slučaju — odgovori Volf — uvek će biti nekoga ko bolje igra od mene.

Onda čemu?

— To nije važno — reče Senator. — U pitanju je igra.

— Upravo tako — reče Volf — baš zato što je igra, treba biti prvi. Bez toga je glupo, i

tačka. Oh! A i ima već petnaest godina kako golfačim... ti misliš da me to još uzbuđuje...

Mala kola su se drmusala iza Senatora i iskoristila blagu kosinu da ga podmuklo raspale po stražnjici. Senator se požali.

— Kakvo mučenje! — zastenja. — Dupe će mi se olinjati za manje od sata!

— Ne budi takav mekušac — reče Volf.

— Pa ipak — reče Senator — u mojim godinama! To je ponižavajuće!

— Za tvoje dobro je da se malo šetaš — reče Volf — garantujem ti.

— Kakvo dobro može da mi donese nešto što me ubija? — reče Senator.

— Ali, sve ubija — reče Volf — a ipak neke stvari radimo...

— Oh! — reče Senator — a vi pod izgovorom da vas ništa ne zabavlja, smatrate da je celom svetu sve odvratno.

— Dobro — reče Volf — šta ti želiš u ovom trenutku?

— A kad bi vama postavili isto pitanje — progunđa Senator — bilo bi vam teško da odgovorite, ha?

I zaista, Volf ne odgovori odmah. Njihao je svoj štap i zabavljao se odrubljivanjem stabljika iskreveljenih petupača koje su tu i tamo rasle na terenu za golfačenje. Iz svake odsečene stabljike izlazio je lepljivi mlaz crne smole koji se naduvavao u crni balončić sa zlatnim monogramom.

— Ne bi mi bilo teško — reče Volf. — Jednostavno bih ti rekao da više ni za čim nemam želju.

— To je novost — isceri se Senator — a mašina?

— To će pre biti jedno očajničko rešenje— podsmehnu se ovaj put Volf.

— Ma hajde — reče Senator — niste sve probali.

— To je istina — reče Volf. — Ne još. Ali, i to će doći. Najpre treba imati jasan pogled na stvari. Sve to mi ne govori šta ti želiš.

Senator se uozbilji.

— Nećete mi se rugati? — upita. Uglovi njegove njuške bili su vlažni i drhtavi.

— Apsolutno ne — reče Volf. — Kad bih znao da neko zaista nešto želi, to bi mi podiglo moral.

— Od kad sam napunio tri meseca — reče Senator poverljivim tonom — želim jednog

Uapitija (13).

     —  Uapitija — ponovi odsutno Volf.

A odmah zatim reče:

— Uapitija!...

Senator se ohrabri. Glas mu postade odlučniji.

— To je barem — objasni on — precizno i dobro definisana želja. Uapiti je zelen, ima okruglaste bodlje i čuje se „buć" kad ga bace u vodu. Uostalom... za mene... uapiti je takav.

— I to je to što želiš?

— Da — reče Senator ponosno. — I imam jedan cilj u životu i srećan sam. Hoću da kažem, bio bih srećan bez ovih kretenskih kolica.

Volf načini nekoliko koraka šmrkćući i presta da odrubljuje petupače. Stade.

— Dobro — reče. — Skinuću ti kola i idemo da tražimo uapitija. Videćeš da li se išta

menja ako imamo ono što želimo.

Senator zastade i zareža od uzbuđenja.

— Šta? — reče. — Učinili biste to?

— Kažem ti...

— Bez šale? — zahukta Senator. — Ne treba, tek tako, davati nade starom, umornom psu...

— Imaš sreće da želiš nešto — reče Volf — pomoći ću ti, to je normalno...

— Sto mu gromova! — reče Senator. — To je ono što se u veronauci naziva zabavna

metafizika.

Po drugi put se Volf sagnu i oslobodi Senatora. Zadrža jedan štap za golfačenje, ostale ostavi u kolima. Niko ih neće dirali, jer je moralni kodeks golfačenja posebno strog.

— Put pod noge — reče. — Da bi se uhvatio uapiti, treba hodati povijeno, u pravcu

istoka.

— Čak i ako se pogurite — reče Dipon — bićete viši od mene. Što znači da ja ostajem

uspravljen.

Išli su oprezno i njuškali tlo. Povetarac je komešao nebo čiji je srebrnkasti i pokretljivi trbuh ponekad milovao velike, plave cvetove majskih čičkozoba, još u cvatu, čiji je papreni miris treperio u mlakom vazduhu.

VIII

Čim se rastala sa Volfom, Lila požuri. Jedna mala, plava žaba poče da skače ispred nje. Kreketuša bez dodatnog pigmenta. Išla je pored kuće i pobedila Lilu za dva skoka. Kreketuša nastavi, a Lila se brzo pope uz stepenice, da bi popravila šminku pred toaletnim stočićem. Jedan potez pincete ovde, jedan potez četke tamo, malo eliksira za obraze, jedan tapirdlak na kosu, navlake za nokte i gotovo. Nije trajalo duže od sat vremena. U trku pozdravi služavku i izađe napolje. Pređe Kvadrat i kroz jedna vratašca uđe na ulicu.

Ulica je crkavala od dosade u dugačkim originalnim pukotinama i pokušavala da izvede nekakvu diverziju.

Na dnu senovitih, vijugavih ploča blistalo je kamenje živih boja, nesigurni odblesci i mrlje svetlosti koje su se gasile nasumično sa pokretima tla. Svetlucao je opal, a zatim i jedan od onih kristala sa planina koji kao hobotnice bacaju zlatni prah kada želimo da ih dohvatimo, škriputavi blesak divljeg smaragda i, nenadano, nežne pruge kolonije oslabljenih berila. Dok je hodala sitnim koracima, Lila je razmišljala o pitanjima koja će postaviti. Haljina je, polaskana, predusretljivo sledila njene noge.

Bilo je tu raznih kuća, najpre tek izniklih, zatim velikih, stoje činilo pravu ulicu sa zgradama i saobraćajem. Preseći tri poprečne, skrenuti desno; šmrčara je stanovala u visokoj baraci, izdignutoj na velike nosače od punog drveta, sa izuvijanim stepeništem, na čiju su se ogradu kačili odvratni dronjci koji su davali lokalnu boju, što su bolje mogli. Miris karija, belog luka i prepumpelica širio se u vazduhu, obojen počevši od pete stepenice, šikupusom i starom ribom. Na vrhu stepenica jedan gavran, glave prevremeno pobelele uz pomoć ekstra-snažnog hidrogena, primao je posetioce, pružajući im crknutog pacova kog je pažljivo držao za rep. Pacov je za tu zabavu služio već jako dugo, jer su posvećenici odbijali ponudu, a niko drugi nije dolazio.

Lila uputi dražestan osmeh gavranu i kucnu tri puta na vrata maljem koji je visio na kanapu, molim lepo.

— Uđite — reče šmrčara koja se upravo popela stepenicama iza nje.

Lila uđe u pratnji stručnjaka. U baraci je bio metar vode i po njoj se kretalo u plutajućim dušecima kako se ne bi oštetio vosak poda. Lila se, oprezno, gurnu do ishabane fotelje od ripsa, rezervisane za posetioce, dok je šmrčara grozničavo praznila vodu kroz prozor, uz pomoć zarđale, metalne šerpe. Kada je sve bilo manje više suvo, ona sede za svoj sto za njušenje, na kome je počivao jedan inhalator od veštačkog kristala. Pod inhalatorom se nalazio debeli leptir, bež boje, onesvešćen, zakucan za čoju stola koju je uglačala težina inhalatora.

Šmrčara podiže instrument i krajem usana dunu u leptira. Zatim, ostavljajući svoju spravu sa leve strane, izvuče iz korseta karte oblivene znojem koji se pušio.

— Hoćemo li čitavu liru (14) ? — upita.

— Nemam mnogo vremena — reče Lila.

— Onda, poluliru i ostatak? — predloži šmrčara.

— Da, ostatak takođe — reče Lila.

Leptir je lagano počeo da treperi. Ispustio je laki uzdah. Špil tarota je širio miris zverinjaka. Šmrčara brzo rasporedi prvih šest karata po stolu. Ušmrka silovito.

— Gadno, gadno — reče. — Ne njušim bog zna šta veliko u vašoj igri. Pljun'te na

zemlju, pogledajte i zgazite.

Lila posluša.

— Sad sklonite nogu.

Lila skloni nogu, a šmrčara zapali malu bengalsku vatru. Prostorija se ispuni sjajnim dimom i mirisom zelenog pudera.

— U redu, u redu — reče šmrčara. — Sad se slobodnije njuši. Dobro, šmrkonjušim za vas novosti od nekoga koga volite. l novac. Ne neku značajnu sumu. Ali, ipak, malo novca. Naravno, ništa izuzetno. Ako razmotrimo stvari objektivno, moglo bi se gotovo reći da se vaša situacija, finansijski, neće promeniti. Čekajte.

Na prvih šest, ona rasporedi novih šest karata.

— Ah! — reče. — To je baš to što sam vam govorila. Bićete primorani da malčice potrošite novac. Ali, s druge strane, imamo pismo, to vas se blisko tiče. Možda vaš muž. Što znači da će vam nešto reći, budući, naravno, da bi bilo sasvim smešno da vam vaš muž napiše pismo. Nastavimo. Izaberite jednu kartu.

 Lila uzme prvu koja joj se nađe; petu u vrsti.

— Gle, na! — reče šmrčara. — Zar ovo nije potvrda svega što sam vam objavila! Velika sreća za jednu osobu iz vaše kuće. Ona će, posle bolesti, naći nešto što je odavno tražila.

Lila pomisli da je Volf bio u pravu što je napravio mašinu i da će, konačno, njegov trud biti nagrađen, ali treba paziti na njegovu jetru.

— To je istina? — upita.

— Ne može biti istinitije i zvaničnije — reče šmrčara, mirisi nikad ne lažu.

— Znam — reče Lila.

U tom trenutku, hidrogenom izbeljeni gavran kucnu kljunom na vrata, imitirajući poj divljeg odlaska.

— Treb' da se požurim — reče šmrčara.

— Zaista vam je stalo do ostatka?

— Ne — reče Lila. — Dovoljno mi je da znam da će moj muž konačno dobiti ono što

traži. Koliko vam dugujem, gospođo?

— Dvanaest kintojaraca.

Veliki leptir bež boje se sve više i više komešao. Iznenada se podiže u vazduh, teškim letom, nesiguran kao ubogaljeni slepi miš. Lila ustuknu. Bojala se.

— Nije to ništa — reče šmrčara.

Ona otvori ladicu i dohvati pištolj. Ne ustajući, nanišani plišanu životinjicu i opali. Čulo se gadno pucketanje. Leptir, pogođen u sred glave, sklopi krila na svoje srce i pade, nepomičan. To je na podu proizvelo mekani šum. Prah svilenkastih ljuskica se podiže u vazduh. Lila gurnu vrata i izađe. Gavran joj ljubazno reče do viđenja. Neka druga osoba je čekala. Mršava devojčica, crnih i uznemirenih očiju, koja je stezala novčić u prljavoj ruci. Lila siđe niz stepenice. Devojčica je oklevala, a zatim pođe za njom.

— Oprostite, gospođo — reče. — Da li ona govori istinu?

— Ma ne — reče Lila — ona govori budućnost. To nije isto, znate.

— Je l' to uliva poverenje? — upita devojčica.

— To ponekad uliva poverenje — reče Lila.

— Gavran me plaši — reče devojčica. — Taj crknuti pacov veoma smrdi. Uopšte ne

volim pacove.

— Ni ja — reče Lila. — Ali, to je šmrčara koja ne voli da rasipa... Ona ne može da ima crknute guštere, kao šmrčare visokog nivoa.

— Onda se vraćam — reče devojčica. — Hvala, gospođo.

— Do viđenja — reče Lila.

Devojčica se ponovo brzo uspe izmučenim stepenicama. Lila se žurila da stigne kući, a kudravi, tamnocrveni granati su celim putem pravili svetlucav odraz na njenim lepim nogama, dok je dan počinjao da se kiti ćilibarskim prugama i oštrim krčanjem predvečerja.

IX

Senator Dipon je pružio korak, jer je Volf brzo hodao. Iako je Senator imao četiri šape, a Volfove su bile dva puta malobrojnije, svaka je bila tri puta duža, otud Senatorova potreba da s vremena na vreme isplazi jezik i čini ,,puf! puf!" kako bi izrazio umor.

Tlo je sada bilo šljunkovito i prekriveno gustom mahovinom, punom malih cvetova kao namirisanih voštanih mehurića. Insekti su leteli među stabljikama i otvarali utrobu cveća udarima usnica, da bi iz nje pili sok. Senator je bez prestanka gutao hrskave bubice, poskakujući svaki put. Volf je grabio velikim koracima, sa štapom za golfačenje u ruci, a njegove oči su istraživale okolinu s pažnjom koju bi unele u dešifrovanje teksta Kalevale (15). Kombinovao je u svojoj glavi ono što je već gledao i tražio mesto u koje bi se lepa Lilina figura najbolje uklopila. Čak je jednom, ili dva puta, pokušao da u pejzaž ugradi Aprilujkin lik, ali ga je jedan napola određen stid terao da eliminiše tu montažu. Naprežući se, uspeo je da se koncentriše na misao o uapitiju.

Na osnovu raznovrsnih pokazatelja, kao što su spiralni brabonjci i loše svarene trake za pisaću mašinu, prepoznavao je između ostalog blizinu životinje i naredio veoma ganutom Senatoru da bude miran.

— Naći ćemo jednog? — uzdahnu Dipon.

— Naravno — odgovori Volf sasvim tiho.

— A sad, dosta šale. Obojica idemo potrbuške.

Zalepi se za tlo i nastavi usporeno. Senator je gunđao „grebe mi butine", ali Volf ga natera da ćuti. Na tri metra odatle, primeti odjednom ono što je tražio: veliki kamen čije su tri četvrtine zakopane i koji je na vrhu imao malu, savršenu, kvadratnu rupu koja se otvarala u njegovom pravcu. Dosegnu je, uze svoj štap i kucnu tri puta po kamenu.

— Na četvrto „tup", biće pravo vreme!... —  reče, imitirajući glas Gospodina.

Pade i četvrto „tup". Istog trena, iz rupe izađe izbezumljeni uapiti, jako se uvijajući.

— Milost, Gospodaru! — zacvili on. — Vratiću dijamante. Časna reč! ... Ništa nisam

uradio! ... Kunem se...

Oko Senatora Dipona, zacakljeno od pohote, gledalo ga je oblizujući se, ako možemo tako da kažemo. Volf sede i odmeri uapitija.

— Uhvatio sam te — reče. — Tek je pola šest. Poći ćeš sa nama.

— Paz' da neću — pobuni se uapiti. — Ne ide to tako. Nije to igra.

— Da je bilo dvadeset časova i dvanaest minuta — reče Volf— i da smo se mi tu našli, ti bi svakako bio uhvaćen.

— Profitirate od toga što je jedan predak izdao — reče uapiti. — To je kukavički. Dobro znate da smo mi strašno osetljivi na vreme.

— To nije razlog na koji možeš da se pozoveš — reče Volf da bi na njega ostavio utisak primerenim govorom.

— Dobro, idem — reče uapiti. — Ali, držite na odstojanju tog divljaka pretećeg oka

koji izgleda kao da želi da me smesta rastrgne.

Čupavi Senatorovi brkovi se obesiše.

— Ali... — promumla. — Ja sam došao sa najboljim namerama na svetu...

— Šta me briga za svet! — reče uapiti.

— Hoćeš da nas gnjaviš? — upita Volf.

— Vaš sam zatvorenik, gospodine — reče uapiti — i prepuštam se vašoj milosti.

— Savršeno — reče Volf. — Stegni Senatoru ruku i polazi.

 Veoma ganut, Senator Dipon šmrkćući pruži debelu šapu uapitiju.

— Mogu li da se popnem na gospodinova leđa? — predloži uapiti i pokaza na Senatora.

Ovaj pristade i uapiti, veoma zadovoljan, smesti se na njegovim leđima. Volf poče da hoda u suprotnom smeru. Uzbuđen i oduševljen, Senator ga je pratio. Konačno se njegov ideal materijalizovao... ostvario. Dirljivo spokojstvo mu preplavi dušu i on više nije osećao sopstvene noge.

Volf je hodao, tužan.

X

Gledana iz daleka, mašina je imala krhki izgled paukove mreže. Lazuli je stajao i nadgledao njen rad koji se normalno nastavljao od prethodnog dana. Kontrolisao je osetljive zupčanike motora. Sasvim blizu njega, ispružena na pokošenoj travi, Aprilujka je sanjarila sa karanfilom u ustima. Zemlja se malo tresla oko mašine, ali to nije bilo neprijatno.

 Lazuli se uspravi i pogleda ruke pune ulja. Nije mogao da priđe Aprilujki sa takvim rukama. Otvori limeni ormarić, uze šaku kudelje i skide najveći deo masnoće. Zatim premaza prste mineralnim sapunom i protrlja. Zrnca plovućca grebala su mu dlanove. Ispra ih u olupanom vedru. Ispod svakog nokta ostala je plava pruga masnoće. Osim noktiju, sve ostalo je bilo čisto. On zatvori ormarić i okrenu se. Aprilujka se prepuštala pogledu, velika, vitka, sa dugačkom, žutom kosom zašiljenom na ćelu, sa okruglom, gotovo samovoljnom bradom i tankim ušima, poput sedefa iz lagune. Njena usta, punih, skoro istovetnih usana. Njene grudi zatezale su prednjicu žutog, suviše kratkog pulovera koji se podizao na boku i otkrivao pozlaćenu kožu. Lazuli je pratio dirljivu liniju njenog tela. Sede kraj nje i nagnu se da je poljubi. A onda, odjednom poskoči i ustade. Pored njega se nalazio neki čovek koji ga je gledao. Lazuli se povuče u nazad i nasloni se na metalnu konstrukciju; njegovi prsti stegnuše hladnoću metala; sada se on zagleda u čoveka; motor mu je vibrirao u šakama i prenosio mu svoju snagu. Čovek se nije micao, zanosio se, kopnio. Na kraju, kao da se rastvorio u vazduhu i nije više bilo ničega.

 Lazuli obriše čelo. Aprilujka nije ništa rekla, čekala je, čak nije bila ni iznenađena.

— Šta hoće od mene — promrlja Lazuli, kao za sebe. — Svaki put kada smo zajedno, on je tu.

— Previše si radio — reče Aprilujka — i umoran si od prošle noći. Sve vreme si igrao.

— Kad si ti otišla — reče Lazuli.

— Nisam bila daleko — reče Aprilujka — razgovarala sam sa Volfom. Dođi kod mene.

Smiri se. Treba da se odmoriš.

— Rado — reče Lazuli.

Pređe rukom preko čela.

— Ali, taj čovek je stalno tu.

— Tvrdim ti da nema nikoga — reče Aprilujka. — Zašto ja nikada ništa ne vidim?

— Ti nikada ništa i ne gledaš... — reče Lazuli.

— Ne gledam ono što me muči... — reče Aprilujka.

Lazuli joj se ponovo približi i sede, ne dodirujući je.

— Lepa si — prošapta — kao... kao japanska lampa... upaljena.

— Ne govori budalaštine — pobuni se Aprilujka.

— Ne mogu da ti kažem da si lepa kao dan, to zavisi od dana. Ali, japanska lampa je uvek lepa.

— Svejedno mi je da li sam ružna ili lepa —  reče Aprilujka. — Treba samo da se dopadam ljudima koji me zanimaju.

— Ti se dopadaš svima — reče Lazuli. — Onda su oni sigurno na dobitku.

Izbliza je imala minijaturne, crvene pege, a na slepoočnicama pozlaćene, staklaste niti.

— Nemoj misliti na sve to — reče Aprilujka — misli na mene kada sam tu i pričaj mi priče.

— Koje priče? — upita Lazuli.

— Oh! Onda, bez priča — reče Aprilujka. — Da li bi mi radije pevao pesme?

— Čemu sve to? — reče Lazuli. — Hoću da te uzmem u zagrljaj i da osetim ukus maline tvoga ruža.

— Da — prošapta Aprilujka — to je vrlo dobro, bolje od priča...

Aprilujka se prepusti, i uzvrati na isti način.

— Aprilujko... — reče Lazuli.

— Safire... — reče Aprilujka.

A onda ponovo počeše da se ljube. Padalo je veće. Ono ih ugleda i zaustavi se kraj njih, da im ne bi smetalo. Radije će pratiti Volfa koji se u tom trenutku vraćao. Jedan sat kasnije, sve je bilo mračno, osim malog, sunčanog kruga koji je ostao i u kojem su se, kroz paru koja su ispuštala njhova tela, nazirale zatvorene Aprilujkine oči i Lazulijevi poljupci.

XI

Polusvestan, Volf uloži poslednji napor da zaustavi zvonjavu svog budilnika, ali sluzava stvarčica mu se otrgnu i smota se u uglu noćnog stočića, gde nastavi, zadihana i besna, da galami do potpunog iscrpljenja. Volfovo telo se tad opusti u kvadratnoj udolini popunjenoj parčadima belog krzna u kojoj je počivao. On rastvori oči i zidovi sobe posmuše, srušiše se na pod, podižući u padu velike talase mekanog testa. A zatim je bilo i naslaganih membrana koje su ličile na more... U sredini, na jednom nepomičnom ostrvu, Volf je lagano ponirao u mrak, u brujanju vetra koji je čistio velike, gole prostore, brujanju koje se nikada ne odmara. Membrane su treptale kao prozirna peraja, sa nevidljivog plafona obrušavale su se naslage etra i rasipale se oko glave. Izmešan sa vazduhom, Volf se osećao prožet, natopljen onim što ga je okruživalo. Odjednom se, dok se vetar smirivao, raširi zeleni, gorki miris, miris srca u plamenu lepih kata.

Volf otvori oči. Sve je bilo tiho. Napregnu se i uspravi u čarapama. Sunčeva svetlost je tekla u sobu. Ali, Volfu je bilo neprijatno; da bi se bolje osećao, uze komad pergamenta, krede u boji i nacrta sebi crtež koji je posmatrao; ali, kreda se pod njegovim pogledom raspade u prašinu; na pergamentu ostade samo nešto tamnih uglova, mračnih praznina, čiji ga opšti izgled podseti na glavu odavno mrtvog čoveka. Obeshrabren, ispusti svoj crtež i približi se stolici na kojoj su se nalazile složene pantalone. Zatetura se kao da se pod zgrčio pod njegovim koracima. Miris lepih kata je bio manje određen; sada se tu umešala neka slatkasta aroma, miris jasmina u leto, sa pčelama. Pomalo gadljiva celina. Trebalo je da se požuri. Bio je to dan inauguracije i Opštinari će čekati. Brzo se baci na doterivanje toalete.

XII

Ipak je stigao nekoliko minuta pre njih i iskoristio je to da bi pregledao mašinu. U bezdanu je još bilo desetak elemenata, a motor, koji je Lazuli brižljivo proverio, dobro je radio. Nije mu preostalo ništa drugo osim da čeka. Čekao je.

Meko tlo je još uvek nosilo otisak elegantnog Aprilujkinog tela, a karanfil koji je držala u ustima beše tu, penušav i čipkast, već pričvršćen za zemlju hiljadama nevidljivih veza, belim paukovim nitima. Volf se nagnu da ga ubere, a ukus karanfila ga pogodi i omami. Promaši ga. Karanfil se ugasi i njegova boja se pomeša sa bojom tla. Volf se nasmeši. Ako bi ga ostavio tu, Opštinari bi ga izgazili. Njegova ruka pohita ka tlu i susretnu mršavu stabljiku. Pošto je osetio da je uhvaćen, karanfil povrati svoju prirodnu boju. Volf ga delikatno polomi na jednom od čvorova stabljike i stavi ga u svoj rever. Ne naginjući glavu, udisao je njegov miris.

Iza zida Kvadrata začu se neodređena buka muzike, prasak zvonkih, bretonskih gajdi i duboki, mukli udarci bubnjeva. Onda se zid od cigala sruši pod pritiskom opštinskog zidoprobijača kojim je upravljao bradati sudski izvršitelj u crnom odelu sa zlatnim lancem. Kroz otvor su ušli prvi predstavnici gomile koji su se sa poštovanjem poredali sa dve strane. Pojavi se muzika koja se rasipala i odjekivala. Tuf, tuf i čin. Koristi će da zakrešte, čim se domognu glasa. Vođa bubnjara, obojen u zeleno, marširao je prvi i mahao paradnim štapom kojim je beznadežno nišanio sunce. Načini veliki znak, praćen dvostrukim, pogubnim skokom i horisti se ustremiše na himnu:

Gospodin Gradonačelnik,

Tuf, tuf i čin!

Ovog lepog grada,

Tuf, tuf i čin!

Došao je da vas vidi!

Tuf, tuf i čin!

I da vas pita,

Tuf, tu f i čin!

Da li ćete biti ljubazni,

Tuf, tuf i čin!

Da mu uskoro platite,

Tuf, tuf i čin!

Sve vaše zaostale poreze.

Tuf i tuf i čin i čin i tikotikoto (16).

„Tikotikoto" je proizveden sudarom metalnih komada, izrezanih u obliku kokoa, sa tititoom koji je povremeno udarao u njih. Sve to je gradilo muziku veoma starog marša koji se koristio i kako treba i kako ne treba, jer već odavno niko više nije plaćao poreze, ali niko nije mogao da spreči orkestar da svira jedinu melodiju koju je znao.

Gradonačelnik se pojavio iza muzike, sa rogom za sluh, u koji je pokušavao da ugura čarapu kako ne bi čuo tu užasnu dreku. Njegova žena, vrlo debela osoba, sva crvena i sva gola, prikaza se zatim na jednim kolima sa reklamnim panoom za glavnog gradskog prodavca sireva koji je znao svakakvih priča na račun opštine i obavezivao ih da prihvate sve njegove hirove.

Imala je velike grudi koje su joj klepetale na stomaku zbog loših amortizera kola, a i zato što je sin prodavca sireva podmetao kamenje pod točkove.

Iza kola prodavca sireva dolazila su kola gvožđara koji nije imao političku podršku kao njegov suparnik i morao je da se zadovolji velikom, paradnom nosiljkom na kojoj je neku devicu gnjavio debeli majmun. Iznajmljivanje majmuna je bilo veoma skupo i nije davalo baš bog zna kakve rezultate, jer se devica onesvestila pre deset minuta i nije više vrištala, dok je Gradonačelnikova žena postajala ljubičasta i ipak imala mnogo loše očešljanih dlaka.

Zatim su dolazila kola prodavca beba, pokretana baterijom sisa na mlazni pogon; hor beba je skandirao neki stari bećarac.

Povorka se tu zaustavljala, jer povorke nikoga ne zabavljaju, a četvrta kola, na kojima su se smestili prodavci pogrebnih kovčega, pokvarila su se malopre, zato što je vozač umro ne ispovedivši se.

Skoro gluv od fanfara, Volf vide kako mu u susret dolaze zvaničnici okruženi ljudima iz garde koji su bili naoružani velikim, podmuklim puškama. On ih primi kako je bio red, a stručnjaci, u međuvremenu, podigoše za nekoliko minuta jedan mali, drveni podijum sa stepenicama, na kom zauzeše mesta Gradonačelnik i podgradonačelnici, dok je Gradonačelnikovica nastavljala da se batrga na svojim kolima. Prodavač sireva je krenuo da zauzme svoje zvanično mesto.

Zatim se začu snažno bubnjanje doboša, nakon čega frulaš polude i odlete u vazduh kao raketa, držeći se za uši obema rukama: sve su oči pratile njegovu putanju i svi su vratove uvukli u ramena, kad on, glavom unapred, pade uz zvuk kakav proizvodi puž golać koji izvršava samoubislvo. Nakon toga svi odahnuše, a Gradonačelnik ustade.

Orkestar utihnu. Gusta prašina se dizala u vazduhu koji se plavio od dima cigareta, te nedeljne droge, i sve je mirisalo na gomilu, sa svim nogama koje podrazumeva termin. Nekoliko roditelja, razneženo molbama svoje dece, stavilo ih je na ramena, ali su ih držali zadnjicom okrenutom na gore, kako ih ne bi previše ohrabrivali u njihovoj sklonosti da prave gluposti.

Gradonačelnik se nakašlja u svoj akustični rog i uzme reč za šiju da je zadavi, ali ona izdrža.

— Gospodo — reče — i dragi koadjupitomci. — Neću se vraćati na dostojanstvo ovog dana, koji nije čistiji od dubina moga srca (17) , pošto i vi, kao i ja, znate da po prvi put od dolaska na vlast stabilne demokratije, nezavisne od sumnjivih političkih kombinacija i niske demagogije koje su prošle decenije ukaljale sumnjom, uf, do vraga, teško se čita, 'vaj jebeni papir, tekst se sav izbris'o. Dodajem da kad bih vam rek'o sve što znam i posebno povodom onog drugog, lažljivog skota koji se izdaje za prodavca sireva...

Gomila je bučno aplaudirala i nakon toga se diže prodavač. Poče da čita akt o dodeli izdašnog mita Opštinskom Veću, po nalogu najvećeg gradskog trgovca robljem. Orkestar udari, da bi prekrio njegov glas, a Gradonačelnikova žena, pošto je želela da nekakvom akcijom spase muža, udvostruči svoju aktivnost.

Volf se smešio odsutnim smeškom. Nije slušao ni reč. Bio je drugde.

— Sa mrzovoljnom radošću — nastavi Gradonačelnik — ponosni smo što danas možemo da pozdravimo izvanredno rešenje koje je zamislio naš veliki, ovde prisutni, koadjupitomac Volf, kako bismo u potpunosti eliminisali teškoće koje su rezultat hiperprodukcije metala za pravljenje mašina. I pošto ne mogu duže da vam pričam, jer lično, po običaju, nemam apsolutno pojma o čemu se tu radi, budući da sam zvaničnik, dajem reč orkestru koji će izvesti jedan komad sa svog repertoara.

Šef bubnjara, poluokretom u nazad, spretno izvede jedan udarac nogom u mesec i, u istoj sekundi u kojoj je dotakao tlo, tuba ispusti jednu debelu notu uvertire koja poče graciozno da leprša. Onda su se muzičari ušunjali u intervale i svi su prepoznali tradicionalnu melodiju. Pošto se gomila previše približavala, ljudi iz garde napraviše opštu pucnjavu koja obeshrabri najveći deo svetine, dok su se tela drugih rasipala u dronjcima.

Za nekoliko sekundi Kvadrat se ispraznio. Ostali su Volf, leš frulaša, nekoliko masnih papira i parče podijuma. Leđa ljudi iz garde udaljila su se strojevim korakom i nestala.

 Volf uzdahnu. Svečanost je bila završena. Iza zida Kvadrata, tamo niže, mogla se još, na mahove, naslutiti huka orkestra koji se udaljavao. Motor je pratio muziku svojim neiscrpnim brujanjem.

On u daljini vide Lazulija koji je došao po njega. Aprilujka ga je pratila. Ona ga napusti pre nego što se pridružio Volfu. Dok je hodala, naginjala je glavu, a u haljini sa žutim i crnim dezenom, izgledala je kao plavi daždevnjak.

XIII

Sada se su Volf i Lazuli našli sami kao one večeri kada je motor pušten u pogon. Volf je nosio rukavice od crvene kože i kožne čizme postavljene ovčijom kožom. Bio je ponovo obukao vatirani kombinezon i stavio traku za kosu koja mu je isticala gornji deo lica. Bio je spreman. Lazuli ga je gledao, pomalo bled. Volfove oči bile su spuštene.

— Sve je spremno? — reče — ne dižući glavu.

— Sve — reče Lazuli. — Kovčeg je prazan. Elementi su vraćeni na mesto.

— Vreme je? — upita Volf.

— Za pet ili šest minuta — reče Lazuli. — Držite se, ha?

Njegov pomalo osoran ton dimu Volfa.

— Ne boj se, reče. Držaču se dobro.

— Verujete da će uspeti? — upita Lazuli.

— Najviše do sada — reče Volf. — Ali, ne verujem u to. Opet će biti kao prethodnih

puta.

— Šta se desilo prethodnih puta? — reče Lazuli.

— Ništa — odgovori Volf. — Kada je bilo završeno, ništa od toga nije ostalo. Osim razočarenja. Konačno... ne može se sve vreme biti pri zemlji.

Lazuli mučno proguta.

— Svi imaju probleme — reče.

I on ponovo u mislima vide čoveka koji ga je gledao kako ljubi Aprilujku.

— Naravno — reče Volf.

Podiže pogled.

— Ovaj ću put — reče — izaći odatle. Ne može biti isto. ako ostaneš unutra.

— Ipak je malo rizično — prošapta Lazuli.

— Jako pazite, vetrovi su sigurno loši.

— Ići će to — reče Volf.

I, bez logike, doda:

— Ti voliš Aprilujku i ona voli tebe. Ništa vas u tome ne može sprečiti.

— Skoro ništa... — odgovori Lazuli, kao nekakav lažni odjek.

— Onda? — reče Volf.

I on bi želeo nekakvu strast. Najpre da vidi, to bi mu rasvetlilo ideje. Otvori vrata kabine, spusti nogu u unutrašnjost i njegove ruke u rukavicama se zgrčiše oko prečki. U prstima je osećao vibracije motora. Imao je utisak da je pauk u mreži koja nije po njegovoj meri.

— Vreme je — reče Lazuli.

Volf odmahnu glavom i mehanički zauze položaj. Za njim se zalupiše vrata od sivog čelika. U kućištu poče da duva vetar. Najpre blago, zatim otvrdnu poput ulja koje se stvrdnjava na hladnoći. Menjao je pravac bez najave i dok ga je vazduh udarao u lice, Volf je morao svom težinom da se nasloni na zid gde je osećao hladnoću neprozirnog čelika. Da se ne bi iscrpeo, disao je sporim ritmom. Krv u venama mu je pulsirala pravilno.

Volf se još nije usuđivao da pogleda ispod sebe. Čekao je da se dovoljno prilagodi i prisiljavao se da, svaki put kada bi ga umor primoravao da spusti glavu, drži zatvorene oči. Sa njegovih bokova spuštala su se dva remena od meke kože, na čijim krajevima su bile gvozdene kuke koje je, da bi odmorio ruke, pričvrstio za dve karike u blizini.

Teško je dahtao i kolena su počinjala da ga bole. Vazduh se proređivao. Volfov puls se ubrzavao i imao je osećaj da ne može da napuni pluća do dna.

Iznenada, duž desnog uspona primeti jedan taman, blistav trag, kao nekakav mlaz rastopljenog peščanog kamena na ispupčenim zidovima glinenog krčaga. Zaustavi se, zakači svoje remene i oprezno opipa prstom. Bilo je lepljivo. Podiže ruku i u kontra svetlu vide da je jedna tamno crvena kapljica ostala da visi na vrhu njegovog kažiprsta. Ona se skupi, izduži u oblik kruške i odjednom se otkači od njegovog prsta, cureći kao nekakvo ulje. Bilo je neprijatno, bez razloga. Kad je savladao nelagodnost, spremi se da izdrži još jedan minut duže, pre nego što ga umor u drhtavim nogama ne natera da se sasvim zaustavi.

Teško i s naporom, dosegnu najraniji period i zakači oba remena. Ovaj put, pusti se do dna, sav mlitav, na krajevima kožnih traka. Osećao je kako mu sopstvena težina gnječi struk. U uglu kućišta, pod nosem, crvena tečnost je i dalje tekla, lenja i spora i za sobom ostavljala vijugavi puteljak na čeliku. Ponekad je samo nekakvo lokalno zgušnjavanje pokazivalo njeno kretanje. Da tu i tamo nije bilo nekakvog odraza, nekakve senke, reklo bi se da je linija nepomična.

Volf sačeka. Nepravilni pokreti srca se umiriše. Njegovi mišići počeli su da se navikavaju na ubrzani tempo disanja. Bio je sam u kućištu i u nedostatku repera, nije više primećivao njegovo kretanje.

Izbroja još stotinjak sekundi. Uprkos rukavicama, njegove ruke osetile su pucketav dodir inja koje se stvaralo. Sada je bilo veoma svetlo. Bilo mu je teško da gleda, oči su mu suzile. Jednu ruku je pustio, a drugom namesti zaštitne naočare, do tog trenutka podignute na pilotsku kapu. Očni kapci prestali su da žmirkaju i da ga bole. Sve je postalo čisto, kao u nekom akvarijumu.

Stidljivo baci pogled ka stopalima. Vrtoglavi beg tla koje se videlo, preseče mu dah. Bio je u središtu neke cevi, čiji se jedan vrh gubio u nebu, a dragi izvirao iz jame.

Nasumice, zatvorenih očiju da ne bi povratio, otkači kuke i okrete se da bi se naslonio na zid. Zaveza se u novom položaju i, razdvojivši pete, odluči da podigne kapke. Stiskao je pesnice poput kamenja.

Iz gornjih predela su padali neodređeni i neuhvatljivi nizovi blistave prašine, a nestvarno nebo, izbušeno svetlošću, treptalo je u beskraj. Volfovo lice je bilo vlažno i sleđeno.

Sada su mu drhtale noge, ali ne zbog vibriranja motora. Malo po malo, s naporom, uspe ipak da se kontroliše.

U tom trenutku primeti da mu naviru sećanja. Nije se borio protiv uspomena i okupan prošlošću uspostavi još bolju kontrolu nad sobom. Pucketavo inje ukrasilo je njegovu kožnu odeću sjajnom korom, napuklom oko ručnih zglobova i kolena.

Dronjci negdašnjeg vremena tiskali su se oko njega, čas blagi poput sivih miševa, tajanstveni i pokretljivi, čas munjeviti, puni života i sunca - drugi su tekli nežni i spori, prozračni i lagani bez mekoće, slični peni talasa.

Neki su imali preciznost, čvrstinu lažnih slika detinjstva stvorenih kasnije od fotografija ili priča onih koji su se sećali. Bilo je nemoguće ponovo ih osetiti, jer je njihova srž odavno nestala.

 Drugi su oživljavali, sasvim novi, kada ih je sebi prizivao: oni iz vrtova, trave i vazduha, čije su se hiljade nijansi zelenog i žutog stapale u smaragd travnjaka, zatamnjen u svežoj senci drveta.

Volf je drhtao u bledom vazduhu i sećao se. Pred njim, njegov život se osvetljavao u gipkim talasanjima sećanja.

Sa desne i leve strane, teški mlaz je oblepljivao stranice kućišta.

XIV

Dotrčaše u neorganizovanim hordama, kao veliki požar mirisa, svetlosti i šapata.

Bilo je tu kuglo-nosača, čije naborane plodove sušimo, da bismo dobili čvrstu dlaku koja grebe kad se baci nekome za vrat. Ima ljudi koji ih nazivaju platanima. Ta reč ni u čemu ne menja njihova svojstva.

Bilo je bodljikavog tropskog lišća sa dugačkim rožnatim i braonkastim kukicama, sličnim kukicama insekata boraca.

 Bilo je kratke kose devojčice iz drugog razreda i sivosmeđe uniforme dečaka na kog je Volf bio ljubomoran.

Dva velika, crvena ćupa, sa obe strane stepeništa, koje je noć koja se spuštala pretvorila u divlje Indijance i nesigurnosti u pravopisu.

Lova na gliste dugačkom drškom metle koja se okreće.

Ogromne soba čiji se sferični svod nazirao iza ugla perine, naduvan kao ogromni trbuh diva koji je jeo ovce.

Melanholije sjajnog kestenja koje smo gledali kako pada svake godine, divljeg kestenja skrivenog među žutim lišćem, sa mekanom ljuskom i neozbiljnim bodljama, rascepljenog na dvoje, na troje, koje je služilo za igru, isečeno u maske, slično malim baucima, nanizano u ogrlice u tri-četiri reda, trulo kestenje koje crkava u gadnom soku, kestenje bačeno u prozore.

To, to je bila godina, po povratku sa raspusta, u kojoj su miševi bez oklevanja izgrizli minijaturne svece koje su juče ukrašavale uzornu prodavnicu - i još uvek se može osetiti radost otkrića, nakon otvaranja susedne ladice, što su ostavili netaknut paket malog plastelina kojim se na tanjiru moglo zabavljati i pisati ime, uveče, dok se jela čorba.

Gde su bile čiste uspomene? Gotovo u svim uspomenama se stapaju utisci iz drugih epoha, koji se slažu preko njih i daju im drugačiju stvarnost. Nema uspomena, to je drugi život koji ponovo proživljava druga ličnost, a ona delom proističe iz tih samih uspomena. Smer vremena se može obrnuti samo ako se živi zatvorenih očiju i začepljenih ušiju.

Volf zatvori oči u tišini. Uranjao je sve dublje, a pred njim se rastvarala zvučna karta, u četiri dimenzije, njegove fiktivne prošlosti.

Verovatno je išao dosta brzo, jer u tom trenutku vide kako nestaje zid kućišta naspram njega.

Otkačio je karike koje su ga još uvek zadržavale i kroči na drugu stranu.

XV

Lako jesenje sunce sijalo je među požutelim listovima kestenova.

     Pred Volfom se blago spuštala aleja. Tlo je u sredini bilo suvo i malo prašnjavo, a tamnije na obodima, gde je ostalo nekoliko oreola finog blata koje su ostavile lokve nedavnog pljuska.

Među pucketavim lišćem blistala su mahagonijska leđa divljeg kestenja, umotana ponekad u ljuske neodređenih boja, od zarđale bež do badem zelene.

Sa jedne i druge strane aleje, zapušteni travnjaci nudili su svoju neravnu površinu milovanju sunca. Požutela trava se kostrešila od sporadičnih čičaka i živahnog, samoniklog korova.

Čini se da se aleja završavala u nekim ruševinama, uokvirenim ne tako visokim kupinjakom. Na klupi od belog kamena, ispred ruševina, Volf razazna siluetu nekog starog čoveka obučenog u lan (18). Kad se približio, shvati da je ono što je smatrao odećom, u stvari bila brada, velika, srebrna brada koja se pet-šest puta obmotavala oko čovekovog tela.

     Pored njega, na klupi, nalazila se bakrena, dobro uglačana pločica koja je u sredini nosila crno, izdubljeno ime: gospodin Perl.

Volf mu priđe. Izbliza vide da je starčevo lice bilo izborano kao crveni, napola izduvani balon. Imao je veliki nos, izrezan pozamašnim nozdrvama, iz kojih se migoljila čupava dlaka, isukane obrve iznad dva iskričava oka i zacakljene jagodice, poput dve male jagode ili jagodice. Njegova bela, četkasto ošišana kosa podsećala je na greben za vunu. Šake sa velikim, pravougaonim noktima, deformisane zbog godina, počivale su u krilu. Od odela je na sebi imao samo stare kupaće gaće sa zelenim i belim prugama i sandale suviše široke za njegova rožnata stopala.

— Zovem se Volf— reče Volf.

On pokaza izgraviranu bakarnu pločicu:

— To je vaše ime?

Starac potvrdi.

— Ja sam gospodin Perl — reče. — Baš tako. Leon-Abel Perl. Gospodine Volf, sad je

na vas red. Hajde, da vidimo, o čemu biste mogli da mi pričate?

— Ne znam — reče Volf.

Starac je imao začuđen i pomalo popustljiv izraz nekoga čije se pitanje obraća njemu  samom i ne očekuje ni najmanji odgovor spolja.

— Naravno, naravno, ne znate — reče.

Dok je sebi mrmljao u bradu, on iznenada, pitaj boga odakle, izvuče jedan svežanj listova i pregleda ih.

— Da vidimo... da vidimo... — reče. — Gospodin Volf... da... rođen u... vrlo dobro, dobro...  inženjer... da...  da, sve je to vrlo dobro. Hajde, gospodine Volf, možete li mi detaljno pričati o tome kada ste prvi put pokazali nekonformizam?

Volfu se stari gospodin učinio pomalo neobičnim.

— Šta... šta bi tu moglo da bude zanimljivo za vas? — upita konačno.

Starac jezikom po zubima učini „ccc... ccc...".

— Hajde, hajde, reče, pretpostavljam da su vas naučili da odgovarate drugačije?

Upotrebljavao je ton koji se koristi pred sagovornikom koji je obojen jakom nijansom inferiornosti.

Volf slegnu ramenima.

— Ne vidim šta bi tu vas moglo da zanima — ponovi. — Pogotovo što se nikada nisam bunio. Pobeđivao sam, ako sam mislio da mogu da pobedim, a u suprotnom slučaju sam uvek ignorisao stvari za koje sam znao da će mi se odupreti.

— Niste ih, znači, ignorisali do te mere, da ne znate bar to — reče starac. — Dovoljno ste ih poznavali, da biste se pretvarali da ih ignorišete. Hajde, potrudite se da odgovorite pošteno i da se ne izgubite u generalijama, l zar je postojalo išta drugo osim stvari koje su vam se odupirale?

— Gospodine — reče Volf — ne znam ni ko ste vi, ni s kojim pravom mi postavljate ta pitanja. Pošto se u izvesnoj meri trudim da sa starijim osobama budem obziran, odgovoriću vam u dve reči. Evo. Uvek sam smatrao da objektivno mogu da se postavim u svakoj meni antagonističkoj situaciju i zbog toga nikada nisam mogao da se borim protiv onoga što mi se suprotstavljalo, jer sam shvatao daje odgovarajuća koncepcija mogla samo da uravnoteži moju, a nije postojao nikakav subjektivni razlog da prednost dam Jednoj ili drugoj. To je sve.

— To je malo nezgrapno — reče starac. — Po mojim papirima, vama se ipak dešavalo da imate subjektivne razloge, kako kažete, i da načinite izbor. Hm... gledajte... vidim ovde jednu okolnost...

— Igrao sam pismo-glava — reče Volf.

— Oh — reče starac, zgađen. — Grozni ste. Hoćete li mi konačno reći zašto se došli

ovde?

Volf pogleda levo i desno, šmrknu i odluči se:

— Da bih nešto saznao.

— E, pa dobro — reče gospodin Perl — ja vam upravo to predlažem, a vi mi podmećete klipove u točkove.

— Suviše ste zbrkani — reče Volf. — Ne mogu bilo kome da ispričam sve tako, zbrda-zdola. Nemate ni plana, ni metode. Već deset minuta me ispitujete, a niste napredovali ni za makac. Hoću precizna pitanja.

Gospodin Perl pomilova svoju veliku bradu, klimnu bradom gore-dole i malo ukoso i strogim izrazom pogleda Volfa.

— Ah! — reče — vidim da sa vama to neće ići samo od sebe. Vi ste, znači, mislili da vas ja ispitujem nasumice i bez prethodnog plana.

— To je očigledno — reče Volf.

— Znate li šta je žrvanj — reče gospodin Perl. — Znate li kako se pravi?

— Nisam ih nešto posebno proučavao —reče Volf (19).

— U žrvnju — reče gospodin Perl — ima abrazivnih zrna koja rade i veziva koje ih drži na mestu i mora da se istroši brže od njih, kako bi ih oslobodilo. Naravno, kristali su ti koji deluju, ali vezivo nije manje neophodno, bez njega ništa ne bi postojalo, osim skupa komada koji nisu lišeni sjaja i čvrtoće, ali su neorganizovani   i   beskorisni,   poput   zbirke izreka.

— Da — reče Volf— i šta onda?

— Onda — reče gospodin Perl — imam plan, naravno, i postaviću vam veoma precizna pitanja, teška i oštra, ali je sos, u koji ćete vi umočiti činjenice, za mene isto tako neophodan kao i same činjenice.

— Dobro — reče Volf. — Pričajte mi malo o tom planu.

XVI

— Plan je očigledan — reče gospodin Perl. — U osnovi imamo dva određujuća faktora: vi ste zapadnjak i katolik. Iz toga sledi da moramo kronološki usvojiti sledeći redosled:

1. Odnosi sa porodicom;

2. Školski rad i kasnije studije;

3. Prva iskustva sa religijom;

4. Pubertet, adolescentski seksualni život, eventualni brak;

5. Aktivnosti   u   svojstvu   ćelije   nekog društvenog tela;

6. Ako bude bilo mesta, kasniji metafizički nemiri, nastali iz bližeg dodira sa svetom, koji mogu da se povezu sa tačkom 3, u slučaju da, suprotno od proseka ljudi vaše vrste, niste presekli sve veze sa verom, u godinama koje su usledile nakon vašeg prvog pričešća.

Volf razmisli, odmeri, izmeri i reče:

— To je mogući plan. Naravno ...

— Svakako — preseče gospodin Perl — mogli bismo poći od druge tačke gledišta, a ne raditi kronološki, možda čak i promeniti redosled određenih brojeva. Što se mene tiče, ja sam zadužen da vam postavim pitanja iz prve tačke i samo te tačke. Odnosi sa vašom porodicom.

— To je poznato pitanje — reče Volf. — Svi roditelji su isti.

Gospodin Perl ustade i poče da hoda uzduž i popreko. Dno njegovih kupaćih gaća je visilo na njegovim mršavim butinama kao jedro usred bonace.

— Poslednji put vas molim — reče — da ne izigravate dete. Sad je ozbiljno. Svi roditelji su isti! Ma nemojte! To znači da, pošto vama vaši nisu smetali, vi njih ne uzimate u obzir.

— Moji su bili dobri, slažem se — reče Volf — ali sa lošima reagujemo silovitije i to

je, na kraju krajeva, mnogo korisnije.

— Ne — reče gospodin Perl. — Potroši se više energije, ali konačno, pošto smo krenuli od niže tačke, stižemo na istu; to je čist gubitak. Očigledno je da, kad pređemo više prepreka, padamo u iskušenje da poverujemo da smo otišli dalje. To nije tačno. Boriti se ne znači napredovati.

— Sve je to prošlost — reče Volf. — Mogu li da sednem?

— Gluposti — reče gospodin Perl — vidim da želite da budete drski sa mnom. U svakom slučaju, ako su vam moje gaće smešne, zamislite da sam mogao da dođem i bez njih. Volf se smrknu.

— Ne smejem se — reče oprezno.

— Možete da sednete — doda gospodin Perl.

— Hvala — reče Volf.

Mada se opirao, dopustio je da na njega utiče ozbiljni ton gospodina Perla. Kad je podigao oči, ugleda dobroćudno lice starca kako se ističe na lišću koje je jesen oksidovala kao tanke, bakrene skrame. Jedan kesten pade i probuši ga uz zvuk ptice koja odleće. Ljuska i plod padoše uz blagi pljesak.

Volf je sakupljao svoje uspomene. Primećivao je da je gospodin Perl bio u pravu što se nije previše brinuo za svoj plan. Slike su se vraćale u gomili, nasumice, kao brojevi koje izvlačimo iz nekog šešira. On mu to i reče.

— Sve će biti izmešano!

— Snaći ću se — reče gospodin Perl. — Hajde, recite sve. Abraziv i vezivo. I ne zaboravite da vezivo daje oblik abrazivu.

Volf sede i stavi šake na lice. Poče da priča neutralnim glasom, bez nijansi, ravnodušno.

— Bila je to velika kuća — reče. — Bela kuća. Ne sećam se dobro početka, vidim lica posluge. Ujutru sam često išao u krevet mojih roditelja, a moji su se otac i majka ponekad predamnom ljubili u usta i to mi je bilo prilično neprijatno.

— Kakvi su bili sa vama? — upita gospodin Perl.

— Nikada me nisu tukli — reče Volf. — Nisi mogao da ih naljutiš. Trebalo je to uraditi namerno. Trebalo je varati. Svaki put kada sam hteo da se naljutim, morao sam da se pretvaram i svaki put sam pronalazio razloge, toliko beznačajne i uzaludne, da ne mogu nijednog da se setim.

On uzme dah, gospodin Perl nije ništa govorio, a njegovo staro lice je bilo nabrano od pažnje.

— Uvek su se plašili za mene — reče Volf. — Nisam mogao da se naginjem kroz prozor, nisam sam prelazio ulicu, bilo je dovoljno da ima samo malo vetra, pa da me ogrnu u koziju kožu, a vuneni prsluk nisam napuštao ni zimi ni leti. Bila je to žućkasta i rastegljena trikotaža koju su nam pravili od domaće vune. Moje zdravlje je bilo zastrašujuće.

Do petnaeste godine sam imao pravo da pijem isključivo prokuvanu vodu. Ali, njihov kukavičluk je bio u tome što se sami nisu štedeli i ja sam smatrao da je ponašanje prema meni pogrešno, jer se ne primenjuje i na njih. Nužno sam se na kraju i ja sam plašio i govorio sebi da sam veoma nežan i gotovo da sam bio zadovoljan da se zimi šetam i preznojavam kroz dvanaest vunenih šalova. Tokom čitavog detinjstva, moji otac i majka su preuzeli na sebe da me poštede svega što bi me moglo povrediti. Moralno sam osećao neku neodređenu nelagodnost, ali je moja mekana koža licemerno u tome uživala.

Podsmehnu se.

— Jednog dana kad sam na ulici sreo mlade ljude koji su se šetali i nosili mantile preko ruke, dok sam se ja znojio u debelom zimskom kaputu, uhvatio me stid. Gledajući se u ogledalu, video sam kratkovratog, natrontanog i naklobučenog zvekana, nalik larvi gundelja. Dva dana kasnije, padala je kiša, skinuo sam jaknu i izašao. Nisam se žurio da bih majci pružio zadovoljstvo da pokuša da me zaustavi. Ali, rekao sam „Izlazim" i morao sam to da učinim. Uprkos strahu da se ne prehladim, koji mi je kvario radost što sam pobedio stid, izašao sam, jer sam se stideo da se bojim da ću se prehladiti.

Gospodin Perl se nakašlja.

— Hm, hm — reče. — Sve to je vrlo dobro.

— Ovo ste hteli da čujete? — reče Volf, naglo dolazeći svesti.

— To je skoro to — reče gospodin Perl.

— Vidite kako je lako kad čovek počne. Šta se desilo posle vašeg izlaska?

— Bila je to užasna scena — reče Volf. — Uprkos beznačajnosti prekršaja.

Razmisli, očiju uprtih u nebo.

— Ima tu više različitih stvari — reče. — Moja želja da pobedim mekuštvo i osećaj da to mekuštvo dugujem svojim roditeljima, a i težnja mog tela da se prepusti tom mekuštvu.

Čudno je to, vidite, moja borba protiv utvrđenog reda počela je sa taštinom. Da nisam samom sebi izgledao smešan u tom ogledalu...

Groteskno  u mom fizičkom  izgledu mi je otvorilo oči. A vidljiva grotesknost nekih porodičnih radosti mi je konačno zgadila sve. Znate, izleti na koje se nosi sopstvena trava, da bi se moglo sedeti na zemlji i izbeći insekte. U nekakvoj pustinji bih to voleo... ruska salata, krckalice za puževe, štapići za makarone...

Ali, kad bi neko prošao, svi ti ponižavajući oblici porodične civilizacije, viljuške, aluminijumske čaše, sve me je nerviralo - crveneo sam od besa. Onda bih ostavljao tanjir i udaljavao se kao da nisam sa njima - ili sam se smeštao za volan praznog automobila koji mi je davao mehaničku muževnost. A za sve to vreme, moje mekušno ja mi je šaputalo u uho... „Samo da ostane ruske salate i šunke"... onda sam se stideo samog sebe, stideo se svojih roditelja i mrzeo ih.

— Ali, vi ste ih mnogo voleli! — reče gospodin Perl.

— Svakako — reče Volf. — A ipak, pogled na ceger sa slomljenom drškom, iz kojeg vire termos i hleb, dovoljan je i dan danas da mi prevrne želudac i izazove želju za ubijanjem.

— To vam je smetalo u odnosu na moguće posmatrače — reče gospodin Perl.

— Od tog trenutka — reče Volf — moj spoljašnji život je bio vođen u funkciji tih

posmatrača. To me je spasio.

— Smatrate  da   ste   spašeni?  —   reče gospodin Perl. — Da rezimiramo, u prvoj fazi vašeg života prebacivali ste im što su kod vas ohrabrivali  težnju  ka  kukavičluku  koji   ste, zbog fizičke slabosti, bili skloni da zadovoljite, a moralno zgađeni - da podnosite. Što vas je navelo da pokušate da životu date sjaj koji mu je nedostajao, a odatle da, više nego što je trebalo, vodite računa o držanju drugih prema vama? Pošto ste bili u situaciji kojom su vladali protivrečni imperativi, nužno je došlo do razočaranja.

— A osećanja — reče Volf. — Bio sam potopljen u osećanja. Suviše su me voleli, a pošto ja sebe nisam voleo, logično sam dolazio do zaključka da su oni koji su me voleli

glupi... i čak zlobni - i malo po malo, izgradio sam svet po mojoj meri... bez šalova, bez roditelja - prazan i svetao kao severni pejzaž i lutao sam tuda, neumoran i čvrst, pravog nosa i oštrog oka... ne trepćući nikada. Uvežbavao sam to satima iza jednih vrata. Nadolazile su mi bolne suze koje sam bez oklevanja rasprostirao po oltaru junaštva; nesavitljiv, dominantan, pun prezira, živio sam intenzivno...

Nasmeja se veselo.

— Ni jednog trenutka nisam shvatio — završi on — da sam bio samo mali, debeljuškasti dečak i da mi je prezrivi nabor mojih usana,  uokviren mojim  okruglim  obrazima, upravo davao izgled nekoga ko jedva zadržava želju za piškenjem.

— Hajde, hajde — reče gospodin Perl — snovi o junaštvu su česti kod male dece. Sve to mi je dovoljno da vas ocenim.

— Čudno je to...— reče Volf. — Ta reakcija protiv nežnosti, ta briga o tuđem mišljenju, bio je to korak ka samoći. Zato što sam se uplašio, zato što sam se postideo, zato što sam se razočarao, hteo sam da igram ravnodušnog junaka. Ima li šta usamljenije od junaka?

— Ima li šta usamljenije od mrtvaca? — reče gospodin Perl naizgled nezainteresovano.

Možda ga Volf nije čuo. Nije ništa rekao.

— Dobro — zaključi gospodin Perl — zahvaljujem vam se, pođite ovamo.

Prstom pokaza na okuku aleje.

— Do viđenja? — reče Volf.

— Ne bih rekao — reče gospodin Perl. — Srećno.

— Hvala — reče Volf.

Video je gospodina Perla kako se umotava u svoju bradu i udobno leže na klupu od belog kamena. Zatim se uputi ka okuci aleje. Pitanja gospodina Perla dozvala su u njemu hiljadu lica, hiljadu dana koji su plesalu u njegovoj glavi, kao vatre nekakvog mahnitog kaleidoskopa.

A onda, odjednom, nasta mrak.

XVII

Lazuli je cvokotao. Veće je palo iznenada, kompaktno i vetrovito, a nebo ga je iskoristilo da bi se približilo tlu koje je napajalo svojom mlitavom pretnjom. Volf nije još sišao i Lazuli se pitao da li je možda trebalo da ode po njega. Volf bi se možda ljutio. Približi se motoru, da bi od njega dobio malo toplote, ali motor je jedva grejao.

Pre nekoliko sati su se zidovi Kvadrata stopili u pamučnu masu senke i videlo se kako, u blizini, žmirkaju crvene oči kuće. Volf je trebalo da obavesti Lilu da će se vratiti kasno, ali uprkos tome, Lazuli je svaki čas očekivao da ugleda mali fenjer-oluju kako se približava.

Pošto na to nije bio pripremljen, iznenadio se kad je video da Aprilujka dolazi sama po mraku. Prepozna je kad je došla tik uz njega i bi mu toplo na rukama. Ljupka i pomalo puzavica, ona pusti da je poljubi. On pomilova njen graciozni vrat, stegnu je uz sebe i prošapta, poluzatvorenih očiju, reči litanije; ali, ona oseti odjednom kako se on grči, ukrućuje.

Začaran, Lazuli vide kraj sebe čoveka bledog tena, obučenog u tamnu odeću, koji ih je gledao. Usta su mu izgledala kao crna šipka na njegovom licu, a oči su dolazile iz daleka. Lazuli je dahtao. Nije podnosio da neko sluša ono što je govorio Aprilujki. Odvoji se od nje i njegovi zglobovi pobeleše.

— Šta hoćete? — reče.

Mada nije video, oseti plavušino čuđenje i na delić sekunde okrenu glavu ka njoj. Bila je iznenađena, sa iznenađenim poluosmehom. Još uvek ne i uznemirena. Hteo je da pogleda tog čoveka, ali više nije bilo nikoga. Lazuli poče da cvokoće, hladnoća života mu je ledila srce. Ostade pored Aprilujke, iznemogao, star. Nisu ništa govorili. Osmeh je nestao sa Aprilujkinih usana. Ona je obavila svoju tanku ruku oko njegovog vrata i mazila ga kao bebu, milujući iza ušiju obrijanu granicu njegove kose.

 U tom trenutku, čuli su potmuli udar Volfovih potpetica na tlu i on svom težinom pade kraj njih. Ostade na kolenima, pogrbljen, bez snage, s glavom u rukama. Na njegovim obrazima se videla velika, crna brazda, gusta i smolasta, kao krst od mastila na loše urađenom zadatku; njegovi bolni prsti su sa mukom podnosili dugotrajni stisak.

Zaboravljajući na sopstveni košmar, Safir je na Volfovom telu otkrio tragove drugog nemira. Tkanina njegovog zaštitnog odela se sijala od mikroskopskih kapljica nalik biserima, a u podnožju mašine nalazio se opruženi leš.

Aprilujka se odvoji od Safira i priđe Volfu. Uze njegove šake u svoje mlake prste i ne pokušavajući da ih odvoji, stegnu ih prijateljski. U isto vreme je govorila čarobnim i pevajućim glasom, govorila mu da se vrati u kuću gde je bilo toplo, gde je bio veliki krug svetlosti na stolu, gde ga je čekala Lila. Safir se nagnu ka Volfu i pomognu mu da se podigne. Korak po korak, vodili su ga kroz senku. Volf je jedva hodao. Vukao je malo desnu nogu, s jednom rukom na Aprilujkinom ramenu. Safir ga je pridržavao sa druge strane. Prešli su ceo put bez reči. Iz Volfovih očiju je na krvavu travu padala nekakva neprijateljska i hladna svetlost koja je pred njima ostavljala lagani trag svojim dvostrukim snopom koji je iz sekunda u sekund slabio. Kada su stigli do vrata kuće, zbijena tama noći sklopi se nad njima.

XVIII

Obučena u lagani penjoar, Lila je sedela za toaletnim stočićem i sređivala nokte. Već tri minuta bili su potopljeni u soku ladoleža, bez krečnjaka, kako bi zanoktice omekšale i polu-mesec nokta dovela baš do faze prve četvrtine. Brižljivo je pripremala mali kavez sa pokretnim dnom, u kom su dva tvrdokrilca oštrila vilice i čekala trenutak, da se spušteni na gradilište, prihvate zadatka otklanjanja kožica. Pošto ih je ohrabrila sa nekoliko biranih reči, Lila smesti kavez na nokat svog palca i povuče uzicu. Sa zadovoljnim brujanjem, insekti se baciše na posao, pokretani bolesnim takmičenjem. Kožice se pretvoriše u finu prašinu, pod brzim udarima prvog, dok je drugi doterivao posao, obrezivao i glačao rubove koje je njegov mali drugar odsekao.

Začu se kucanje na vratima i Volf uđe. Bio je obrijan i istrugan, dobrog izgleda, ali malo bled.

— Mogu li da razgovaram sa tobom, Lila? — upita.

— Dođi — reče ona, praveći mu mesta na klupici od saten pikea.

— Ne znam o čemu — reče on.

— Nije strašno — reče Lila. — U svakom slučaju, nikada ne razgovaramo mnogo... Neće ti biti teško da nađeš nešto. Šta si video u svojoj mašini?

— Nisam došao da ti to kažem — pobuni se Volf.

— Naravno — reče Lila. — Ali, ipak više voliš da te to pitam.

— Ne mogu da ti odgovorim — reče Volf —  zato što to nije zabavno.

Lila premesti kavez sa nokta na palcu na nokat kažiprsta.

— Nećeš valjda tako tragično shvatiti tu mašinu — reče ona. — Ipak je to inicijativa

koja ne dolazi od tebe.

— Uopšteno rečeno — odgovori Volf — kada život dođe do prekretnice, nije život taj

koji je to unapred smislio.

— Ta mašina je opasna — reče Lila.

— Čovek treba da se postaviti u opasnu situaciju, ili bar malčice beznadežnu — reče

Volf. — To je odlično, pod uslovom da se ne čini sasvim namerno, što je moj slučaj.

— Zašto ne samo malo namerno? — reče Lila.

— Malčice, koliko je potrebno, da bi se odgovorilo sebi, ako se bojimo — reče Volf.

— Ja sam to tražio.

— To je detinjarija — reče Lila.

Kavez preleti od kažiprsta ka srednjem prstu. Volf je gledao tvrdokrilce.

— Sve što nije ni boja, ni miris, ni muzika — reče on prebrojavajući prstima — je detinjarija.

— A žena? — pobuni se Lila. — Sopstvena žena?

— Žena ne, posledično — reče Volf — postoje to u najmanju ruku troje (20).

Zaćutali su na trenutak.

— Tu si, u sred toga da mi kažeš neke užasno važne stvari — reče Lila — i postoji bar jedan način da te zaustavim, ali ne želim da pokvarim nokte koje sam s tolikom mukom sredila. Evo ovako, izaći ćeš sa Lazulijem. Uzećeš novac i otići ćete obojica da se razonodite, to će vam prijati.

— Posmatranje stvari iznutra — reče Volf — značajno sužava domen interesa.

— Ti si večiti malodušnik — reče Lila. — A ono što je čudno jeste što nastavljaš da radiš stvari sa tim tvojim mentalitetom. Nisi sve probao, ipak...

— Moja Lila — reče Volf.

Bila je sva mlaka u plavom penjoaru. Lepo je mirisala na sapun i parfimisane kreme zagrejane na koži. On je poljubi u vrat.

— Probao sam sve sa vama? — doda on, zadirkujući je.

— Savršeno — reče Lila — i nadam se da ćeš još probati, ali me golicaš i pokvarićeš mi nokte, te bih radije da odeš malo da izigravaš imbecila zajedno sa svojim pomoćnikom. I da te ne vidim pre večeri, ha... i nećeš mi reći sve što ste radili. I danas nema mašine. Živi malo, umesto da se ispituješ.

— Danas nema potrebe za mašinom — reče Volf. — Zaboravio sam stvari bar za tri

dana. Zašto hoćeš da izađem bez tebe?

— Ne voliš baš toliko da izlaziš sa mnom — reče Lila — a danas nisam loše volje i radije bih da odeš. Hajde, idi po Lazulija. I ostavite mi Aprilujku! Bio bi isuviše zadovoljan da imaš izgovor da izađeš sa njom i kažeš Lazuliju da ode da čeprka po tvom prljavom

motoru.

— Luda si... i makijavelista — reče Volf.

On ustade i sagnu se da poljubi jednu od njenih dojki, posebno pogodnih za ljubljenje kad on, Volf, stoji.

—    Briši! — reče Lila i čvrkne ga drugom rukom.

Volf izađe, zatvori vrata i pope se jedan sprat više. Pokuca kod Lazulija. Koji reče „uđite" i pojavi se namrgođen na krevetu.

— Da? — reče Volf. — Tužno je, ha?

— Ah! da — uzdahnu Lazuli.

— Dođi — reče Volf. — Idemo u momačku šetnju.

— Kog tipa? — reče Lazuli.

— Neozbiljno momački — reče Volf.

— Znači, da povedem Aprilujku? — reče Lazuli.

— Ne dolazi u obzir — reče Volf. — U stvari, gde je ona?

— Kod svoje kuće — reče Lazuli. — Sređuje nokte. Uf!

Siđoše niz stepenice. U trenutku kada su prolazili pored odmorišta gde je stanovao, Volf zastane.

XIX

— Nisi dobro raspoložen — reče.

— Ni vi — reče Lazuli.

— Popićemo nešto okrepljujuće — reče Volf. — Imam jedno kiselousto vino iz 1924. godine koje je posebno prikladno. Teši.

On uvuče Lazulija u trpezariju i otvori plakar. Tu se nalazila cela boca kiseloustog, dopola prazna.

— To će biti dovoljno — reče Volf. — Na iskap?

— O, da — reče Lazuli. — Kao muškarci.

— Što i jesmo — doda Volf, da bi osnažio njihovu odluku.

— Diži budžu — reče Lazuli, dok je Volf pio. — Diži budžu i baš te briga šta će svet reći. I živeli novi članovi. Dodajte meni, nemojte sve popiti.

Gornjim delom šake, Volf obrisa labrnju.

— Izgledaš malo iznervirano — reče.

— Gulp! — načini Lazuli.

I doda:

— Ja sam grozni folirant.

Prazna flaša, svesna svoje potpune beskorisnosti, skupi se i smanji, canca (21) se i nestade.

— Idemo! — reče Volf

Pošli su, obeležavajući korake masnom olovkom. To ume da razonodi.

Sa njihove leve strane nestade mašine. Prešli su preko Kvadrata. Prošli su kroz procep.

 Eto puta.

— Šta ćemo? — reče Lazuli.

— Idemo da nađemo devojke — reče Volf.

— Super! — reče Lazuli.

— Kako super? — pobuni se Volf. — To ja treba da kažem, ti si neoženjen.

— Baš tako — reče Lazuli. — Imam prava da uživam, bez grize savesti.

— Dobro — reče Volf. — Ali, nećeš pričati Aprilujki.

— Ništa češće nego inače! — promumla Lazuli.

— Neće te više hteti.

— Ne znam — reče licemerno Lazuli.

— Hoćeš da joj ja kažem, pa da vidimo?— predloži jednako licemer Volf.

— Bolje ne — prizna Lazuli. — Ali, ipak, imam prava, blagi Bože!

— Da — reče Volf.

— Sa njom — reče Lazuli — imam smetnji. Nikad nisam sam. Svaki put kad počnem

 njome da se bavim seksualno, to jest, celom svojom dušom, pojavi se neki čovek...

Zastade.

— Lud sam. To zvuči tako idiotski. Pretpostavimo da ništa nisam rekao.

— Pojavi se neki čovek? — ponovi Volf.

— To je sve — reče Lazuli. — Pojavi se neki čovek i ništa se tu ne može.

— Šta radi?

— Gleda — reče Lazuli.

— Šta?

— Ono što ja radim.

— To... — prošapta Volf— mora biti da mu to smeta.

— Ne... — reče Lazuli. — Zato što zbog njega ne mogu da uradim ništa što bi smetalo.

— Dobra šala — reče Volf. — Kad ti je to palo na pamet? Zar ne bi bilo jednostavnije da kažeš Aprilujki da je ne želiš?

— Ali, želim je!... — zacvile Lazuli. — Strašno je želim!...

Grad im se približavao. Male kuće u pupoljcima, polu-kuće, a skoro već velike, sa jednim prozorom još uvek zakopanim do pola i snažni naleti različitih boja i mirisa. Išli su glavnom ulicom i skrenuli u četvrt ljubavnica (22). Prošli su kroz zlatnu ogradu i sve je postalo luksuzno. Fasade kuća bile su obložene tirkizom ili ružičastom lavom, a na zemlji je bilo gusto, bujno, limun žuto krzno. Iznad ulica su se nazirale kupole od tankog kristala i stakla sa gravirama ljubičaste boje i boje vode. Kandelabri na mirišljavi gas osvetljavali su brojeve kuća, ispred kojih se, na malom ekranu televidovnjaka u boji, mogla kontrolisati aktivnost domaćica u budoarima, postavljenim crnom kadifom i osvetljenim bledosivom svetlošću. Vrlo blaga i lascivna muzika vezivala vam je u čvor šest poslednjih pršljenova. One koje nisu radile, nalazile su se ispred vrata, u kristalnim nišama u kojima su tekli vodoskoci sa nizinom vodom za opuštanje i odmaranje.

Jedan veo crvene magle iznad njihovih glava na mahove je skrivao i otkrivao neobične crteže sa stakla kupola.

Na ulici je bilo nekoliko pomalo omamljenih muškaraca koji su išli nesigurnim korakom. Drugi su sanjali opruženi pred kućama i prikupljali snagu. Ivica trotoara, ispod limun žutog krzna, bila je od elastične pene, pogodne za osećanja, a potoci crvene pare tekli su duž kuća i pratili silazne cevi u debelom staklu, kroz koje se lako mogla proveriti aktivnost u kupatilima.

Prodavačice bibera i španskih muva kružile su obučene u široku, cvetnu traku u kosi i nosile sendviče na malim poslužavnicima od mat metala.

Volf i Lazuli su seli na trotoar. Kraj njih prođe dugačka, smeđa i vitka prodavačica koja je pevušila neki spori valcer i čija glatka butina ovlaš dodirnu Volfov obraz. Mirisala je na pesak sa Ostrva. Volf je zadrža, pružajući ruku i pomilova joj kožu prateći konture zategnutih mišića. Ona sede između njih. Svo troje počeše da jedu sendviče sa biberom.

Kod četvrog zalogaja, vazduh oko njihovih glava poče da vibrira i Volf se opruzi u udobni potok. Prodavačica leže pored njega. Volf je ležao na leđima, a ona mu je ispružena potrbuške, nalakćena, ubacivala s vremena na vreme novi sendvič među zube. Lazuli ustade i potraži očima neku koja služi pića. Kad je stigla, popili su nekoliko čaša zapaprenog i vrelog alkohola od ananasa.

— Šta ćemo? — prošapta slasno Volf.

— Ovde nam je dobro — reče Lazuli — ali bi nam bilo još bolje u jednoj od ovih lepih kuća.

—    Niste više gladni? — upita prodavačica bibera.

— Ni žedni? — dopuni njena koleginica.

— Sa vama — reče Volf— možemo li sa vama ući u ove kuće?

— Ne — rekoše dve prodavačice. — Mi, mi smo, manje-više, vestalke.

— Može da se pipne? — reče Volf.

— Da — rekoše dve devojke. — Da se pipkulji, ljubkulji, lizkulji, ali ništa više.

— Oh, do vraga! — reče Volf. — Čemu pokrenuti apetit, a onda biti primoran da se zaustaviš u najboljem trenutku!...

— Mi imamo svoje funkcije — objasni nosačica pića. — U našem poslu se o tome

mora voditi računa. Osim toga, one iz kuća dobro zapinju na poslu...

Ustale su i pokazale elastične bokove. Volf sede i prođe nesigurnom rukom kroz kosu. Ne pomerajući se sa mesta, obujmi noge prodavačice sendviča i spusti svoje usne na put koju je priželjkivao. Zatim ustade i povuče za sobom Lazulija.

— Dođi — reče. — Pustimo ih da rade.

One su se već udaljavale mašući za pozdrav.

— Brojimo pet kuća — reče Lazuli — i ulazimo.

— U redu — reče Volf. — Zašto pet?

— Zato što smo dvojica — reče Lazuli.

Brojao je:

— ...četiri... pet. Prođite.

Bila su to mala vrata od ahata, optočena sjajnom bronzom. Na ekranu se videlo da one spavaju. Volf gurnu vrata. U prostoriji je sijala svetlost bež boje, a tri devojke su bile ispružene na velikom, kožnom krevetu.

— Dobro je — reče Volf. — Svucimo odeću, ali da ih ne probudimo. Ova u sredini

će služiti da nas razdvoji.

— To će nam vratiti misli na mesto — reče Lazuli, radostan.

Volf pusti da mu odeća padne kraj nogu. Lazuli se borio sa pertlom cipele i rastrgnu sve. Obojica su bili goli.

— A šta ako se ova u sredini probudi? — reče Volf.

— Ne treba se brinuti. Već će se naći neko rešenje. Trebalo bi da znaju da se snađu u takvim slučajevima.

— Volim ih — reče Volf. — Mirišu lepo na ženu.

Opruži se tik uz riđokosu. Bila je topla od sna i nije otvarala oči. Noge su joj se probudile do trbuha. Gornji deo nastavi da spava dok je Volf, ljuljuškan (23), ponovo postajao mlad. l niko nije gledao Lazulija.

XX

Dok je dolazio svesti, Volf se protegli i oslobodi tela svoje ljubavnice koja je ponovo cela zaspala. Ustade, razmrda mišiće i nagnu se ka njoj, da je podigne. Ona mu se okači oko vrata, a on je odnese do kade, u koju je curila mutna i mirišljava voda. On je položi udobno i vrati se da se obuče. Lazuli ga je, već spreman, čekao i milovao druge dve devojke koje su se rado prepuštale. Kada su izašli, one ih poljubiše i odoše da se pridruže drugarici.

Gazili su žuto tlo, s rukama u džepovima i punim plućima udisali mlečni vazduh. Drugi muškarci su ih presretali, puni vedrine. S vremena na vreme, neki su sedali na zemlju, skidali cipele i udobno se smeštali na trotoaru, da prilegnu pre nego što ponovo počnu. Neki od njih su čitav život provodili u četvrti ljubavnica, hranjeni biberom i alkoholom od ananasa. Bili su mršavi i čvrsti, sa platnenim očima, oblim pokretima i smirenog duha.

Na uglu jedne ulice, Volf i Lazuli naleteli su na dva mornara koja su izlazila iz nekakve plave kuće.

— Odavde ste? — upita veći.

Bio je velik, tamnokos i kovrdžav, mišićavog tela sa glavom rimske statue.

— Da — reče Lazuli.

— Hoćete li nam pokazati gde bismo mogli da igramo društvene igre? — upita drugi

mornar, srednje veličine i neutralan.

— Koja vas igra zanima? — reče Volf.

— Krvavac ili zasukača — odgovori prvi mornar.

— Četvrt igara je onuda... — reče Lazuli, pokazujući u pravcu pred njima. — Idemo

tamo.

— Pratimo vas — rekoše dva mornara u glas.

Nastavili su uz razgovor.

— Kad ste se iskrcali? — upita Lazuli.

— Pre dve godine — odgovori veliki mornar.

— Kako se zovete? — upita Volf.

— Zovem Sander — reče veliki mornar — a moj drug se zove Berzeng.

— U četvrti ste već dve godine? — upita Lazuli.

— Da — reče Sander. — Ovde nam je dobro. Mnogo volimo da se igramo.

— Krvavac? — precizira Volf koji je čitao priče o mornarima.

— Krvavac i zasukaču — reče Berzeng koji je izgleda malo pričao.

— Dođite da igrate sa nama — predloži Sander.

— Krvavac? — reče Lazuli.

— Da — reče Sander.

— Sigurno ste suviše dobri za nas — reče Volf.

— To je dobra igra — reče Sander. — Nema gubitnika. Ima onih koji dobijaju manje

ili više, a u onome što dobiju drugi, uživa se kao u onome što ste dobili i sami.

— Skoro da ću se prepustiti iskušenju — reče Volf. — Vrlo važno koliko je sati. Treba

sve probali.

— Vreme nije važno — reče Berzeng. — Žedan sam.

On pozva jednu nosačicu pića koja dotrča. Na tacni je u srebrnim čašama ključao zapapreni alkohol od ananasa. Pila je sa njima i oni joj živahno izljubiše usta.

Još su, potpuno opušteni, gazili gustu, žutu vunu, na trenutke opkoljenu maglama, do vrhova nožnih prstiju puni života.

— Mnogo ste plovili do sada? — reče Lazuli.

— Ni..., ni..., nikada — rekoše dvojica mornara.

Zatim Berzeng doda:

— Lažemo.

— Da — reče Sander. — U stvari, nikada nismo ni stali. Govorili smo „ni, ni, nikada", jer po našem mišljenju, sa time že-mo kvazi-flautno praviti-na jednu smu-pe (24).

— Što nam ne kaže ništa o tome gde ste bili — reče Lazuli.

— Videli smo Valovita Ostrva (25) — reče Sander — i ostali smo na njima tri dana.

Volf i Lazuli ih pogledaše sa poštovanjem.

— Kakva su? — reče Volf.

— Valovita — reče Berzeng.

— Vid' vraga! — reče Lazuli.

Skroz je pobledeo.

— Ne treba misliti na to — reče Sander.

— Sad je prošlo. Uostalom, u tom trenutku nismo ni shvatali šta se dešava.

Zaustavi se.

— To je to — reče. — To je mesto. Bili ste u pravu, ipak je ovuda. Već dve godine kako smo ovde, a ne uspevamo da se snađemo.

— Kako se snalazite na moru? — upita Volf.

— Na moru je — reče Sander — sve različito. Nema dva ista talasa. Ovde je sve uvek isto. Kuće i kuće. Nemoguće je.

On gurnu vrata i ona prihvatiše taj argument.

Unutra je sve bilo veliko i popločano, lako za pranje. Na strani igrača se sedelo u kožnim foteljama, a sa druge su stajali goli i vezani ljudi, žene ili muškarci, u zavisnosti od ukusa. Sander i Berzeng su već imali kod sebe pljuce za krvavac sa njihovim inicijalima, a Lazuli uze dve sa poslužavnika, za Volfa i njega, zajedno sa kutijom za igle.

Sander sede, prinese pljucu ustima i dunu. Tamo, pred njim, nalazila se devojka od petnaest ili šesnaest godina. Igla se zabode u meso njene leve dojke i stvori se velika kaplja krvi koja poteče i skliznu duž tela.

— Sander je pokvaren — reče Berzeng. — Cilja grudi.

— A vi? — upita Lazuli.

— Ja to najpre — reče Berzeng — radim muškarcima. Volim žene.

Sander je bio kod treće igle. Ona stiže tako blizu prvim dvema, da se mogao čuti slabi zveket čelika.

— Hoćeš da igraš? — upita Volf Lazulija.

— Zašto da ne? — reče Lazuli.

— Ja — reče Volf— više uopšte nemam želju.

— Neku staricu? — predloži Lazuli. — To ti ne može škoditi, neku staricu... ispod oka.

— Ne — reče Volf, — Ne sviđa mi se. Nije smešno.

Berzeng je odabrao svoju metu, nekog dečaka izrešetanog čelikom koji je gledao svoja stopala, ravnodušnog izraza (26). On udahnu i dunu iz sve snage. Šiljak ga pogodi u sred mesa i nestade u preponi dečaka koji poskoči. Jedan čuvar priđe.

— Suviše jako igrate — reče on Berzengu.

— Kako mislite da je izvadimo, ako vi tako jako igrate?

On se nagnu nad tačkom koja je krvarila, izvadi iz džepa hvataljku od hromiranog čelika i poče nežno da rovari po mesu. Ispusti na pločnik sjajnu, crvenu iglu.

Lazuli je oklevao.

— Jako želim da probam — reče Volfu.

— Ali, nisam siguran da mi se to toliko dopada kao njima.

Sander je bacio svojih deset igala. Njegove ruke su se tresle, a usta su blago gutala. Mogle su mu se videti još samo beonjače. Uhvati ga neka vrsta grča i on se spusti unazad u svoju kožnu fotelju.

Lazuli je pokretao polugu koja je pred njim menjala metu. Naglo se ukoči.

Pred njim se nalazio neki čovek, obučen u tamnu odeću, tužnog izraza, koji ga je gledao. On pređe rukom preko kapaka.

— Volf! — uzdahnu. — Vidite li ga?

— Koga? — reče Volf.

— Čoveka!... naspram mene.

Volf pogleda. Dosađivao se. Hteo je da ide.

— Poludeo si — reče Lazuliju.

Nešto se čulo pored njih. Berzeng je još jednom suviše jako dunuo i za kaznu je dobijao pedeset igala u lice. Ono je bilo samo crvena mrlja i dok su ga dva čuvara odvodila ispuštao je jauke.

Lazuli je, potresen tom predstavom, skrenuo pogled. Usmeri ga pred sebe. Meta je bila prazna. On ustade.

— Pratim vas... — prošapta u pravcu Volfa.

Izašli su. Sav njihov polet splasnu.

— Zašto smo sreli te mornare? — reče Lazuli.

Volf uzdahnu.

— Toliko vode ima svuda — reče. — A tako malo ostrva.

Udaljavali su se krupnim koracima iz četvrti igara, a pred njima se uzdizala crna kapija grada. Prešli su prepreku i našli se u tami ispletenoj mračnim nitima. Imali su još sat hoda do kuće.

XXI

Išli su rebro uz rebro, kao da hoće da naprave Evu, i nisu vodili brigu o putu. Lazuli je malo vukao nogu i njegov kombinezon od sirove svile je pravio nabore. Volf je hodao spuštene glave i brojao korake. U jednom trenutku reče sa nekom vrstom nade:

— A da prođemo kroz pećine?

— Da — reče Lazuli. — Ovde ima puno sveta.

Već treći put u deset minuta susretali su nekog, ne baš tako svežeg, starca. Volf ispruži ruku na levo, da bi pokazao da će skrenuti i oni uđoše u prvu kuću. Bila je to neka tek jedva izrasla kuća, sa otprilike jednim spratom, jer su se približavali predgrađima. Sišli su niz stepenice podruma, zelene od mahovine i došli do glavnog hodnika koji je opsluživao taj nivo. Odatle se, bez napora, dolazilo do pećina (27). Trebalo je samo ubiti čuvara, što je bilo lako, jer mu je ostao samo jedan zub.

Iza čuvara su se otvarala uska vrata, sa svodom u polukružnom luku i novo stepenište, svo blistavo od minijaturnih kristala. Lampe su, s jednog do drugog mesta, vodile Volfove i Lazulijeve korake koji su pod đonovima izazivali škrgut blještavih kamičaka. Na dnu stepenica se širio podzemni prolaz, vazduh je postajao topao i pulsirao kao u arteriji.

Prešli su dvesta-trista metara, pre nego što su progovorili. Na nekim mestima se zid, račvanjem centralnog prolaza, prekidao nižim otvorima i svaki put bi se boje kristala menjale. Bilo ih je svetloljubičastih, jarko zelenih, nekih poput opala, sa odbljescima čas mlečno plavim, čas narandžastim. Hodnici su imali šareni izgled mačjih očiju. U drugima je svetlost blago drhtala i središte kristala je treperilo poput malog srca minerala. Nije bilo nikakve opasnosti da će se izgubiti, jer je samo trebalo pratiti centralni hodnik da bi se stiglo do izlaza iz grada. Zaustavljali su se ponekad, da prate pogledom igru svetlosti u jednom od račvanja. Na priključenjima je bilo klupa od belog kamena.

Volf je mislio da ga je mašina i dalje čekla u mraku i pitao se kada će se ponovo u nju vratiti.

— Neka tečnost curi po stubovima kućišta — reče Volf.

— To ste imali na licu kada ste sišli? — upita Lazuli. — Nešto crno i lepljivo?

— Postalo je crno kada sam sišao — reče Volf. — Unutra je bio crveno. Crveno i smolasto, kao gusta krv.

— Nije to krv — reče Lazuli — verovatno kondenzacija...

— To znači  zameniti  misteriju jednom rečju (28) — reče Volf. — Da bi se stvorila druga misterija, to je sve. Tako se počinje, a završava se bavljenjem magijom.

— l onda? — reče Lazuli. — Ta priča o kućištu nije magija? To je ostatak starog, galskog sujeverja.

— Kog? —reče Volf.

— Vi ste kao i svi ostali Gali — reče Lazuli. — Bojite se da vam nebo ne padne na

glavu, tako da ga predupređujete. Zatvarate se.

— Bože blagi — reče Volf — upravo je suprotno. Hoću da vidim šta ima iza.

— Kako to da curi crveno — reče Lazuli — pošto dolazi iz ničega. Mora daje u pitanju kondenzacija. Ali, vi za to ne marite. Šta ste videli tamo unutra? Čak se niste ni potrudili da mi kažete — pobuni se Lazuli — a ja sa vama ipak radim od početka. I vi dobro znate, da vas uopšte nije briga za to što...

Volf ne odgovori. Lazuli je oklevao. Odluči se.

— U vodopadu — reče — ono što se računa je pad, a ne voda.

Volf podiže glavu.

— Odande se — reče — vide stvari onakve kakve su bile. To je sve.

— I to u vama izaziva želju da se tamo vratite? — reče Lazuli, sa sarkastismevačkim podsmehom.

— To je nešto drugo, a ne želja — reče Volf. — Neizbežno je.

— Ha! — nasmeja se Lazuli. — Zasmejavate me.

— Zašto ti izgledaš kao idiot kada si sa Aprilujkom? — reče Volf u kontranapadu. —

Hoćeš li mi, možda, reći?

— Uopšte ne — reče Lazuli. — Nemam ništa da vam kažem o tome, jer se ne dešava

ništa nenormalno.

— Dolaziš k sebi — reče Volf. — Zato što si to uradio sa ljubavnicom iz kvarta? I misliš da će to onda ići i sa Aprilujkom? Dobro, možeš mirno da spavaš. Čim ponovo budeš sa njom, imaćeš svog tipa koji će opet doći da te gnjavi.

— Ne — reče Lazuli. — Ne, nakon onoga što sam uradio.

—    A malo pre, na krvavcu, nisi video tipa? — reče Volf.

— Ne — reče Lazuli drsko lažući.

— Lažeš — reče Volf.

I doda:

— Drsko.

— Hoćemo li uskoro stići? — reče Lazuli menjajući ton, jer je postajalo mučno.

— Ne — reče Volf. — Još dobrih pola sata.

— Hoću da vidim crnca koji igra — reče Lazuli.

     —  To je na sledećem raskršću — reče Volf. — Za dva minuta. Neće nam škoditi,

imaš pravo. Onaj krvavac je idiotska igra.

— Sledeći put — reče Lazuli — igraćemo zasukaču.

XXII

U tom trenutku su stigli do mesta odakle se mogao videti crnac koji igra. Crnci više ne igraju napolju. Uvek ima gomila imbecila koja dolazi da ih gleda i crnci veruju daje to zbog toga što žele da im se rugaju. Crnci su vrlo osetljivi i imaju pravo. Uostalom, biti beo je pre odsustvo pigmenta, nego neki poseban kvalitet, i zaista se ne zna razlog zašto bi tipovi koji su izmislili barut sebe smatrali superiornijim u odnosu na čitav svet i zašto bi bili ovlašćeni da ometaju druge zanimljive aktivnosti kao što su igra i muzika. Ovo govorim da bih objasnio da crnac nije mogao da nađe drugo ćoše osim tog, kako bi bio miran; pećinu je čuvao jedan čuvar; trebalo se osloboditi čuvara da bi se video crnac, a taj je gest, u očima crnca, predstavljao neku vrstu potvrde: ako su ljudi bili spremni da unište čuvara da bi ga videli, sticali su pravo da to i učine, jer su dokazivali dosta veliko odsustvo predrasuda.

On se sasvim udobno smestio, a jedna specijalna cev mu je slala pravo sunce i spoljašnji vazduh. Raskršće koje je odabrao, u lepim kristalima sa narandžastim hromom, bilo je dovoljno prostrano i sa prilično visokim plafonom. U njemu su rasle tropske trave i kolibriji, i uopšte neophodni začini. Crnac je proizvodio muziku na nekoj usavršenoj mašini koja je dugo svirala. Ujutro je po delovima vežbao igre koje je uveče izvodio u celosti i sa svim detaljima.

Kada su se Volf i Lazuli pojavili, upravo je započinjao zmijski ples koji se izvodi od bokova do nožnih prstiju, bez pomoći ostaka tela. On uljudno sačeka da mu se približe, a zatim poče. Njegova muzička mašina izvodila je divnu pratnju, u kojoj se mogao prepoznati ozbiljni zvuk sirene parobroda (29) koji je, bez pripreme, zamenjivao bariton saksofon u orkestru kada je ploča snimana.

Volf i Lazuli su ćutali i gledali. Crnac je bio veoma vešt, imao je bar petnaest načina da pomera čašice na kolenu, što je znatan broj čak i za jednog crnca. Malo po malo, to učini da se zaborave sve muke, mašina, Opštinsko Veće, Aprilujka i krvavac.

— Nije mi žao što smo se vratili kroz pećinu — reče Lazuli.

— Naravno — odgovori Volf. — A pogotovo što je u ovo doba napolju mrak. A on još uvek ima sunca.

— Trebali bi da se preselimo kod njega — predloži Lazuli.

— A posao? — reče Volf neubedljivo.

— Oh, posao! Da! Ah! — reče Lazuli. — Ali, ne, vi hoćete da se vratite u vaše prokleto kućište. To je dobar izgovor, posao. A ja hoću da vidim da li će se čovek vratiti.

— Ćuti! — reče Volf. — Gledaj ga i ostavi me na miru. On vas sprečava da mislite na to.

— Naravno — reče Lazuli — ali, imao sam ostatak profesionalne savesti.

— Jebi se sa svojom profesionalnom savešću — reče Volf.

Crnac im uputi široki osmeh i zaustavi se. Zmijski ples je bio završen. Na njegovom licu su se caklile velike kaplje znoja i on ih obrisa pozamašnom kariranom maramicom. Zatim, ne čekajući više, poče da izvodi nojev ples. Nijedan put nije pogrešio i u svakom trenutku je izmišljao nove ritmove tapkajući stopalima.

Na kraju tog novog plesa, on im uputi veliki osmeh.

— Već ste dva sata ovde — reče on vrlo objektivno.

Volf pogleda svoj sat. Bio je u pravu.

— Ne treba da se ljutite — reče. — Ostali smo zadivljeni.

— To tome i služi — konstatova crnac.

Ali, Volf oseti po ne znam čemu – vrlo brzo se može osetiti kad crnac postaje osetljiv  da su već predugo ostali. Uz šapat žaljenja, oni odoše.

— Do viđenja — reče crnac.

I, iznova, zaplete korak ćopavog lava. Pre nego što će kročiti u glavni pothodnik, Volf i Lazuli se okrenuše poslednji put, u trenutku u kom je imitirao napad na gazele iz ravnice. Zatim su skrenuli i nisu ga više videli.

— Do đavola! — reče Volf. — Kakva šteta što ne možemo da ostanemo duže!

— Već ćemo dobrano zakasniti — reče Lazuli, ipak se ne žureći ni najmanje na svetu.

— Sve su to razočaranja — reče Volf. — Jer to ne traje.

— Čovek se oseća frustrirano — reče Lazuli.

— Ali, i kad bi trajalo — reče Volf— kraj bi bio isti.

— Nikada ne traje — reče Lazuli.

— Da, da — reče Volf.

— Ne — reče Lazuli.

Bilo je teško izaći iz ovoga i Volf odluči da promeni temu.

— Čeka nas dobar radni dan — reče.

Razmisli i doda:

— Rad traje.

— Ne — reče Lazuli.

— Da — reče Volf.

Zatim beše red na Lazulija.

— Jedva čekam da vidim Aprilujku.

— To neće trajati — reče Volf.

— Hoće — reče Lazuli.

— Neće — reče Volf.

Ovog puta bili su primorani da zaćute. Hodali su brzo, a tlo je počinjalo da se penje. Iznenada, naleteše na stepenište. U stražarnici, sa desne strane, nalazio se u položaju „mirno", stari čuvar.

— Šta tu tražite? — upita ih. — Razbili ste mog kolegu s drugog kraja?

— Ne, zbilja — potvrdi Lazuli. — Sutra će moći da hoda.

— Tim gore — reče stari čuvar. — Priznajem da mi nije mrsko da viđam svet. Srećno,ortaci.

— Ako se vratimo — reče Lazuli — pustićete nas da siđemo?

— Ne dolazi u obzir — reče stari čuvar.

— Takav je propis. Treba preći preko mog tela.

— Razume se — obeća Lazuli. — Do skora.

Napolju je bilo sivih i bledih podočnjaka. Duvao je vetar. Uskoro će se razdaniti.

Dok je prolazio pored mašine, Volf se zaustavi.

— Vrati se sam — reče Lazuliju — ulazim u nju.

Lazuli se udalji u tišini. Volf otvori orman i poče da se sprema. Nerazgovetno je micao usnama. Povuče ručku koja je otvarala vrata i prodre u kućište. Uz jasan tresak, za njim su se zatvorila siva vrata.

XXIII

Ovog puta je stavio kažiprst na maksimalnu brzinu, te nije osetio proticanje vremena. Kad mu se duh razbistrio, nalazio se na vrhu velike aleje, na istom mestu na kom je napustio gospodina Perla.

Bilo je to isto sivo-žuto tlo, sa kestenjem, opalim lišćem i travnjacima. Ali, ruševine i kupinjak su bili pusti. Primeti okuku koju je trebalo preći. Krenu bez oklevanja.

Skoro istovremeno, postade svestan promene dekora. Uprkos tome, nije imao utisak prekida, bilo kakvog razrešenja kontinuiteta.

Sada se ispred njega nalazila kaldrmisana ulica, dosta prava, tužna, s desne strane, duž široke i sive zgrade oivičena oblim lipama, a s leve strogim zidom sa krunom od razbijenih parčića stakla. Svuda je vladala potpuna tišina. Volf je sporim koracima išao duž zida. Posle nekoliko desetina metara nađe se pred odškrinutim šalterskim vratima. Bez oklevanja ih gurne i uđe. U tom trenutku odjeknu kratka zvonjava, a onda prestade. Nalazio se u velikom, četvrtastom dvorištu koje ga je podsećalo na gimnazijsko dvorište. Raspored mesta mu je izgledao poznat. Počelo je da se smrkava. Tamo gde je nekada bila kancelarija glavnog nastojnika (30), sijala je žuta svetlost. Pod je bio čist, dosta dobro održavan. Vetrokaz je škripao na velikom krovu od škriljca.

Volf je hodao prema svetlosti. Kada je bio dovoljno blizu, kroz zastakljena vrata ugleda čoveka kako sedi za malim stolom i izgleda kao da čeka. Pokuca i uđe.

Čovek pogleda na sat, okrugli sat od čelika koji je izvukao iz džepa sivog prsluka.

— Kasnite pet minuta — reče.

— Izvinjavam se — reče Volf.

Kancelarija je bila tužna, klasična, osećala se na boju i dezinfekciona sredstva. Pored čoveka, na maloj, pravouganoj ploči u udubljenju, ispisano crnim slovima, moglo se pročitati jedno ime: gospodin Bril.

— Sedite — reče čovek.

Volf sede i pogleda ga. Gospodin Bril je pred sobom držao otvorenu fasciklu od kartona žućkaste boje, u kojoj su bili različiti papiri. Imao je otprilike četrdeset pet godina, bio je mršav, vilične kosti su mu virile ispod žutih obraza, a špicasti nos davao mu je tužan izraz. Imao je sumnjičave oči pod proređenim obrvama, a jedno kružno udubljenje na sedoj kosi obeležavalo je mesto često nošenog šešira.

— Već ste bili kod mog mog kolege Perla — reče gospodin Bril.

— Da, gospodine — reče Volf — Leona-Abela Perla.

— Da bismo se pridržavali plana — reče gospodin Bril — trebalo bi sad da vas ispitujem o vašem školskom radu i studijama.

— Da, gospodine — reče Volf.

— To me iritira — reče gospodin Bril jer će moj kolega Opat Grij biti primoran da se vrati unazad. U stvari, odnosi sa religijom su trajali vrlo kratko, dok ste se studijama bavili do posle dvadesete godine. Volf potvrdi.

— Otići ćete odavde — reče gospodin Bril — i pratiti unutrašnji hodnik, do trećeg račvanja. Tamo ćete lako naći Opata Grija i daćete mu ovu cedulju. Zatim ćete se vratiti kod mene.

— Da, gospodine — reče Volf.

Gospodin Bril ispuni neki obrazac i dade ga Volfu.

— Tako ćemo — reče — imati vremena da se upoznamo. Pratite hodnik do trećeg ukrštanja.

Volf ustade, otpozdravi i izađe.

Osećao se malo potišten. Dugački hodnik, zvučan i zasvođen, dobijao je svetlost iz unutrašnjeg dvorišta sa tužnim vrtom i šljunkovitim alejama, oivičenim patuljastim šimširom. Mrtvi ružičnjaci virili su iz naslaga suve zemlje, na kojima su tavorile jadne travke. Volfovi koraci su odzvanjali hodnikom i želeo je da potrči kao što je trčao kada je kasnio, nekada, kada je prolazio pored lože domara, nakon zatvaranja velike ograde obložene tamnim limom. Pločnik od istačkanog cementa je pod stubovima koji su pridržavali svod bio ispresecan trakama belog kamena, istrošenijim od ostatka poda, na kojima su se razaznavali tragovi fosilnih školjki. S druge strane dvorišta vrata su zjapila na prazne učionice sa klupama. S vremena na vreme, Volf je primećivao jedan ugao crne table i pravu i ozbiljnu katedru na ishabanom podijumu.

Na trećem račvanju, Volf odmah primeti pločicu od belog emajla: Veronauka. Pokuca stidljivo i uđe. Bila je to sala koja je ličila na učionicu bez stolova, sa izbrazdanim i izgraviranim klupama i lampama na kraju dugačkih redova sa emajliranim abažurima; zidovi braon boje metar i po od poda prelazili su u prljavo sivu iznad te visine. Debeli sloj prašine je prekrivao stvari. Vitak i dostojanstven, Opat Grij je za svojim stolom delovao nestrpljivo. Imao je zašiljenu bradicu i lepo krojenu mantiju; laka tašna od crne kože počivala je na stolu, kraj njega. Volf se nije začudio što je u njegovim rukama opazio dosije koji je nekoliko časaka ranije držao gospodin Bril.

On pruži svoju cedulju.

— Dobar dan, dete moje — reče Opat Grij.

— Dobar dan, gospodine Opate — reče Volf. — Gospodin Bril je...

— Znam, znam — reče Opat Grij.

— Žuri vam se? — upita Volf. — Mogu ja i da odem.

— Nikako, nikako — reče Opat Grij — imam puno vremena.

Njegov uvežban i dostojanstven glas pogađao je Volfa kao nepodesna staklarija.

— Da vidimo... — prošapta Opat Grij. — Što se mene tiče... uh... vi ne verujete više u bog zna šta, zar ne? Dakle... da vidimo... recite mi kada ste prestali da verujete? To je bar lako pitanje, zar ne?

— Aha... —reče Volf.

— Sedite, sedite — reče Opat. — Evo, imate tamo stolicu... Ne žurite se, ne uzbuđujte se...

— Ne znam zašto bih se uzbuđivao... — reče Volf, pomalo umoran.

— Da li vas to muči? — upita Opat Grij.

— Oh, ne! — reče Volf... — to je malo, previše jednostavno, to je sve.

— Nije to baš tako jednostavno... pokušajte ipak...

— Suviše rano se namame klinci — reče Volf. — Namame se u dobu u kom još veruju u čuda; žele da vide jedno; ne dobiju ga i za njih je to gotova stvar.

— Vi niste bili takvi — reče Opat Grij. — Vaš odgovor možda važi za neko dete... vi mi ga dajete da ne biste morali dublje da objašnjavate, ja vas razumem... razumem vas, ali, zar nema, u vašem slučaju, nečeg drugog... nečeg drugog.

— Oh — reče Volf ljutilo — ako ste tako dobro obavešteni o meni, onda već znate čitavu priču.

— Zaista — reče Opat Grij — ali, ja nemam potrebe za objašnjenjima kada ste vi u

pitanju. To se vas tiče... vas...

Volf privuče k sebi stolicu i sede.

— Imao sam jednog opata poput vas, na veronauci — reče. — Zvao se Vulpian de Nolenkur de la Roš-Bizon.

— Grij nije moje puno ime — reče Opat,smešeći se zadovoljno. — Imam i ja partikulu...

— U njegovim očima sva deca nisu bila ista — reče Volf. — Ona koja su nosila lepa

odela su ga više zanimala, kao i njihove majke.

— Ništa od svega toga ne može biti odlučujući razlog za neverovanje — reče pomirljivo Opat Grij.

— Jako sam verovao na dan svog prvog pričešća — reče Volf. — Umalo se nisam onesvestio u crkvi. Stavio sam to na Isusov račun. A u stvari, čekali smo tri sata u zatvorenoj prostoriji i crkavao sam od gladi.

Opat Grij poče da se smeje.

— Vi ste kivni na religiju, kao malo dete — reče.

— Vaša religija je za malu decu — reče Volf.

— Vi nemate kvalifikacija da o tome sudite — reče Opat Grij.

— Ne verujem u Boga — reče Volf.

Ostade nem nekoliko trenutaka.

— Bog je neprijatelj produktivnosti — reče.

— Produktivnost je neprijatelj čoveka — reče Opat Grij.

— Čovekovog tela... — odgovori Volf.

Opat Grij se nasmeši.

— Ne sluti na dobro — reče. — Gubimo se, a vi ne odgovarate na moje pitanje... ne odgovarate...

— Bio sam razočaran oblicima vaše religije — reče Volf. — Suviše je to jednostavno.

Prenemaganje, pesmice, lepa odela ... katoličanstvo i mjuzikhol, dođe mu jedno te isto (31).

— Stavite se u vaše duhovno stanje od pre dvadeset godina — reče Opat Grij. — Hajde, tu sam da vam pomognem... sveštenik ili ne sveštenik...mjuzikhol je isto tako veoma bitan.

— Ne postoje argumenti za ili protiv — prošapta Volf. — Ili verujemo ili ne. Uvek mi je smetalo da uđem u crkvu.  Uvek mi je smetalo da vidim ljude, koji su imali godina koliko moj otac, kako spuštaju koleno na zemlju u prolazu pored nekog ormarića.  Stideo sam se svog oca. Nisam bio u kontaktu sa lošim sveštenicima, onima o čijim se sramotnim delima čita u knjigama pederasta, nisam prisustvovao nepravdi jedva da bih mogao i daje prepoznam, ali su mi smetali sveštenici. Možda mantija.

— Kada ste rekli „Odričem se Satane, njegove pompe i njegovih dela"? — reče Opat

Grij.

Pokušavao je da pomogne Volfu.

— Mislio sam na pumpu — reče Volf... — tačno je, ne sećam se više... na neku pumpu sa ručkom, obojenu u zeleno, koja se nalazila u komšijskom vrtu. Znate, jedva da me je i očešala veronauka... nisam mogao da se uzdignem zbog načina na koji su me podizali. Bila je to formalnost, da bi se dobio zlatni ručni sat i da ne bih imao prepreka prilikom venčanja.

— Ko vas je terao da se venčate u crkvi? — reče Opat Grij.

— To zabavlja prijatelje, reče Volf. — Haljina za ženu i... oh, dosadno mi je sve to... ne zanima me. Nikada me nije ni zanimalo.

— Hoćete li da vidite fotografiju Dobrog Boga? — predloži Opat Grij. — Jednu fotografiju?

Volf ga pogleda. Ovaj se nije šalio. Bio je tu, pažljiv, užurban, nestrpljiv.

— Ne verujem da je imate  - reče.

Opat Grij uroni ruku u jedan unutrašnji džep mantije i izvuče iz nje lepi novčanik od smeđe krokodilske kože.

— Imam ovde čitavu seriju odličnih fotografija... — reče. Uzme tri i pruži ih Volfu. Ovaj ih ispita nehajno.

— Tako sam i mislio — reče. — To je moj drug Ganar. Uvek je on bio Dobri Bog, kada smo u školi igrali nekakav komad ili kada smo bili na odmoru.

— To je upravo to — reče Opat Grij. — Ganar, ko bi poverovao, zar ne? Bio je tikvan.

Tikvan. Ganar. Dobri Bog. Ko bi poverovao? Evo, pogledajte ovu, iz profila. Jasnija je. Sećate se?

— Da — reče Volf. — Imao je veliki mladež u blizini nosa. Ponekad bi, na času, stavljao na njega krila i nožice da bismo pomislili     da je muva. Ganar... siroti stari.

— Ne treba ga žaliti — reče Opat Grij. — Lepo se snašao. Lepo se snašao.

— Da — reče Volf. — Lepo se snašao.        

Opat Grij vrati fotografije u svoj novčanik. U drugom pregratku nađe mali kartonski pravougaonik koji pruži Volfu.

— Držite, mali moj — reče mu. — Sve u svemu, niste loše odgovarali. Evo jednog dobrog boda. Kada budete imali deset, daću vam sliku. Jednu lepu sliku.

Volf ga pogleda sa zaprepašćenjem i odmahnu glavom.

— Nije tačno — reče. — Vi niste takvi. Vi niste tako tolerantni. To je kamuflaža. Nameštaljka. Propaganda. Vetar.

— Ali, da... ali, da — reče Opat — to je ono što vas prevari. Mi smo veoma tolerantni.

— Hajde, hajde — reče Volf — šta ima tolerantnije od ateiste?

— Mrtvac — reče nehajno Opat Grij koji vrati novčanik u džep. — Hajde, zahvaljujem vam se, zahvaljujem. Sledeći!

— Do viđenja — reče Volf.

— Pronaći ćete put? — reče Opat Grij, ne čekajući odgovor.

XXIV

Volf je već bio izašao. Sada je mislio na sve to. Na sve to što mu je sam Opat Grij zabranjivao da misli... Klečanje u mračnoj kapeli koje mu je zadavalo toliko muka, ali kojeg se, ipak, sećao, ne bez zadovoljstva. Sama kapela bila je sveža, pomalo tajanstvena. S desne strane, kod ulaza, nalazila se ispovedaonica, sećao se prve ispovesti, maglovite i uopštene - kao i one koje su joj sledile - a sveštenikov glas iza rešetke mu se činio mnogo drugačiji nego inače - mutan, pomalo prigušen, smireniji, kao da ga je zaista služba ispovednika izdizala iznad njegovog stanja — ili tačnije otimala iz njegovog stanja, kako bi mu pružila suptilnu sposobnost praštanja, široko razumevanje i sposobnost da razazna dobro od zla sa potpunom sigurnošću. Najzabavnije je bilo povečerje pre prvog pričešća; naoružan drvenom čegrtaljkom, sveštenik ih je učio koracima, kao male vojnike, da bi sve teklo glatko na dan ceremonije. Zbog toga je kapela gubila svoju moć, postajala prisnije mesto, neka vrsta sporazuma se sklapala između starog kamena i školaraca koji su, grupisani s desne i leve strane centralnog prolaza, vežbali da naprave dva reda koji se spajaju u širu kolonu od prolaza do stepenica i ponovo se deli u dva simetrična reda, da primi hostiju iz ruku Opata i vikara koji će mu tog dana asistirati. Hoće li mi on ili vikar pružiti hostiju? pitao se Volf, i razmatrao je složene manevre kako bi se zamenio sa nekim svojim drugom u ključnom trenutku, da bi je primio od onog od kog je trebalo, jer ukoliko bi to bio onaj drugi, bili biste u opasnosti da vas udari grom ili da vas Satana uzme zauvek. A zatim su naučili i crkvene pesme. Kapela je tako odjekivala nežnim Jagnjadima, slavom, nadom i podrškom (32)... i Volf se sada čudio do koje mere su te reči ljubavi i obožavanja mogle ostati lišene značenja, kako su se mogle ograničiti na svoju zvučnu funkciju u ustima dece koja su ga okružavala kao i u njegovim sopstvenim.

U tom trenutku je bilo zanimljivo prvi put se pričestiti; u odnosu na mlade - najmlađe - sticao se utisak da se napredovalo za jednu stepenicu na društvenoj lestivici, da se dobio „čin", a u odnosu na starije, utisak da se dostizalo njihovo stanje, da se s njima izjednačavalo. A zatim flor, plavi komplet, uštirkani okovratnik, lakovane cipele - i ipak, bez obzira na sve, osećanje velikog dana, ukrašena kapela, puna sveta, miris tamjana i hiljade plamičaka sveca, blagi osećaj da ste na nastupu i da se približavate velikoj misteriji, želja da se uzdignete kroz pobožnost, strah da „Njega" sažvaćete, ,,šta ako je ipak istina" ili „istina je"... i po povratku kući, pun stomak i gorak utisak da ste nasamareni. Ostale su pozlaćene slike razmenjene sa drugovima, komplet koji će se ishabati, uštirkani okovratnik koji nikad ničemu neće poslužiti i jedan zlatni, ručni sat koji će se dobro prodati kasnije, jednog bednog dana, bez žaljenja. I misal takođe, poklon neke pobožne rođake, koji se nećemo nikada usuditi da bacimo zbog njegovog lepog poveza i s kojim nikada nećemo znati šta da radimo... Razočaranje bez širine... smešna sprdnja... i malo žaljenja što nikada nećemo znati da li smo nazreli Isusa ili nam je bilo loše zbog vrućine, mirisa, ranog buđenja ili okovratnika koji nas je prejako stezao...

Praznina. Mera za ništavilo.

Onda se Volf nađe pred vratima gospodina Brila i pred samim gospodinom Brilom. Pređe rukom preko čela i sede.

— Obavljeno... — reče gospodin Bril.

— Obavljeno — reče Volf. — Bez rezultata.

— Kako? — reče gospodin Bril.

— Nije išlo sa njim — reče Volf. — Nismo ništa rekli osim šala.

— Ali, zatim? — upita gospodin Bril. — Sve ste sami sebi ispričali. To je suština.

— Ah? — reče Volf. — Da. Dobro. Pa ipak, tu scenu ste mogli izbaciti iz plana. Prazno je, bez suštine.

— To je razlog — reče gospodin Bril — zbog kog sam vas zamolio da prvo odete kod njega. Da na brzinu likvidiramo nešto što je lišeno značaja.

— Potpuno lišeno značaja — reče Volf. — To me nikada nije mučilo.

— Naravno, naravno — promrlja gospodin Bril — ali, ovako je kompletnije.

— Dobri Bog — objasni Volf — bio je Ganar, jedan od mojih drugova iz razreda. Video sam njegovu fotografiju. To stvari daje njene prave razmere. U suštini, taj razgovor nije bio beskoristan.

— Sad — reče gospodin Bril — da razgovaramo ozbiljno.

— To se razvlači na mnogo godina... — reče Volf. — Sve je pomešano. Treba uneti reda u sve to.

XXV

— Važna tačka je — reče gospodin Bril, pažljivo razdvajajući reči — da se odredi kako su vaše studije doprinele da vam se zgadi život. Jer upravo je to razlog koji vas je doveo ovamo.

— To je manje-više to — reče Volf. — Zašto sam i sa te strane bio razočaran?

— Ali, najpre da čujemo — reče gospodin Bril — koji je deo vaše odgovornosti za te studije?

Volf se dobro sećao da je želeo da ide na časove. Reče to gospodinu Brilu.

— Ali — dodade — verujem da bi bilo pošteno dodati, da bih, čak i da nisam želeo,

ipak išao na te časove.

— Je li tako? — upita gospodin Bril.

— Brzo sam učio — reče Volf — i hteo sam da imam udžbenike, pera, torbu i sveske, tačno je. Ali, u svakom slučaju me moji roditelji ne bi ostavili kod kuće.

— Može se raditi i nešto drugo — reče gospodin Bril. — Muzika. Crtanje.

— Ne — reče Volf.

 Pogleda rasejano prostoriju. Na prašnjavoj polici šepurila se stara, gipsana bista kojoj je neka nevešta ruka dodala brkove.

— Moj otac je — objasni Volf — prekinuo studije dosta mlad, jer mu je materijalni

položaj omogućavao da ih se liši. Zato je držao do toga da ja završim studije. I, sledstveno tome, da ih započnem.

— Ukratko — reče gospodin Bril — stavili su vas u gimnaziju.

— Želeo sam da imam drugove mog godišta — reče Volf. — l to je bilo u igri.

— I sve je dobro prošlo — reče gospodin Bril.

— U izvesnoj meri, da... — reče Volf. — Ali, težnje koje su već vladale mojim detinjim životom su se lepo razvile. Da se dobro razumemo. S jedne strane me je gimnazija oslobodila, jer mi je dozvolila da vidim ljudska bića čije navike i manije, potekle iz navika njihovog okruženja, nisu bile iste kao navike mog okruženja, što me je zauzvrat dovelo do toga da posumnjam u sve njih zajedno i da od svih odaberem one koje mi najviše mogu pružiti i od mene stvoriti ličnost.

— Bez sumnje — reče gospodin Bril.

— S  druge strane — nastavi Volf — gimnazija je  doprinela jačanju distinktivnih

karakteristika o kojima sam govorio Gospodinu Perlu; želja za junaštvom s jedne strane, fizička nemoć sa druge i posledično razočaranje, uslovljeno mojom nesposobnošću da se u potpunosti prepustim jednom ili drugom.

— Sklonost ka junaštvu vas je terala da priželjkujete prvo mesto — reče Gospodin

Bril.

— Ali, moja lenjost mi je zabranjivala da na njemu stalno budem — reče Volf.

— Što daje jedan uravnotežen život — reče gospodin Bril. — Šta je tu loše?

— To je nestabilna ravnoteža — potvrdi Volf. — Iscrpljujuća ravnoteža. Više bi mi odgovarao sistem u kom su sve delujuće snage ništavne.

— Šta je stabilnije od... — poče gospodin Bril... zatim čudno pogleda Volfa i ne reče ništa.

— Moje licemerje je samo raslo — reče Volf ne trepnuvši — nisam bio licemer kao

neko ko je dvoličan, sve se ograničavalo na moj posao. Imao sam sreće da budem nadaren, i pretvarao sam se da radim, dok sam u stvari uspevao    da   budem    iznad   proseka, bez najmanjeg napora. Ali, ljudi ne vole nadarene.

— Želite da vas vole? — reče gospodin Bril, kao uzgred.

Volf preblede i njegovo lice kao da se zatvori.

— Ostavimo to po strani — reče. — Pričamo o studijama.

— Onda da pričamo o studijama — reče gospodin Bril.

— Postavite mi pitanja — reče Volf— i ja ću odgovoriti.

— U kom smislu su vas — upita odmah gospodin Bril — vaše studije formirale? I molim vas da se ne zadovoljite samo pričom o vašem detinjstvu. Koji je bio rezultat svog tog rada - jer bilo je s vaše strane rada i sasvim izvesne revnosti, možda spoljašnje. Ipak, redovnost navika ne može a da ne deluje na pojedinca, ukoliko on istraje dosta dugo u tome.

— Dosta dugo... — ponovi Volf. — Kakvo mučenje! Šesnaest godina... šesnaest godina sa dupetom na tvrdim klupama... šesnaest godina smenjivanja trikova i poštenja, šesnaest godina dosade - šta ostade od toga? Beznačajne, usamljene slike... miris novih knjiga prvog oktobra, lišće koje smo crtali, odvratni trbuh žabe koji smo secirali na vežbama, sa mirisom formalina i poslednji dani godine kada primetimo da su i profesori ljudi, jer će otići na godišnji odmor i da nas je manje. I svi ti veliki strahovi čije uzroke više ne znamo, noći uoči ispita... Redovnost navika... svodilo se na to...Ali, znate li, gospodine Bril, da je gnusno nametnuti deci redovnost navika koja traje šesnaest godina? Vreme je krivotvoreno, gospodine Bril. Pravo vreme nije mehaničko, nije podeljeno na potpuno jednake sate... pravo vreme je subjektivno... nosimo ga u sebi... Ustanite svako jutro u sedam sati... Ručajte u podne, ležite u devet... i nikada nećete imati jednu noć samo za sebe... nikada nećete znati da postoji trenutak, kao kada more prestane da se spušta i ostane neko vreme nepomično, pre nego što se uzdigne, u kom se noć i dan mešaju i stapaju i prave grozničavu rampu, sličnu onoj koju prave reke kad se ulivaju u okean. Ukrali su mi šesnaest godina noći, gospodine Bril. To su mi ukrali... između ostalog... Ukrali su mi moj cilj, gospodine Bril. U šestom osnovne su me naterali da verujem da prelazak u sedmi treba da bude moj jedini cilj... u osmom, da mi treba matura... a zatim, diploma... Da, verovao sam da imam cilj, gospodi ne Bril... a nisam imao ništa... Kretao sam se hodnikom' koji nije imao ni početak ni kraj, vukao se za imbecilima, vodeći za sobom druge imbecile. Život se umotava u magareću kožu, kao što se u slatki omotač stavljaju gorki prahovi kako biste ih bezbolno progutali... ali, vidite, gospodine Bril, sada znam da bih više voleo pravi ukus života.

Gospodin Bril protrlja ruke, ne govoreći ništa, zatim istegli prste i krepko ih krenu. „Zaista neprijatna stvar", pomisli Volf.

— Eto zašto sam varao — zaključi Volf.

— Varao sam... da ne bih bio samo onaj koji razmišlja u svom kavezu, jer sam tu ipak bio sa onima koji su ostajali inertni... i nisam odatle izašao ni sekundu ranije. Naravno, oni su mogli pomisliti da sam se potčinjavao, da sam radio kao i oni, i to je zadovoljavalo moju brigu o tuđem mišljenju.

Međutim, sve to vreme, živeo sam drugde... bio sam lenj i mislio na nešto drugo.

— Slušajte — reče gospodin Bril —ja u tome ne vidim nikakvu prevaru. Lenj ili ne,

stigli ste do kraja vaših studija, i to sa pristojnim uspehom. To što ste mislili na druge stvari, ni u čemu ne uključuje vašu krivicu.

— To me je potrošilo — gospodine Bril — reče Volf. — Mrzim godine studija, jer su

me potrošile. A ja mrzim trošnost.

On udari dlanom o sto.

— Gledajte — reče. — Ovaj stari sto. Sve što okružuje studije je kao on. Stare, prljave, prašnjave stvari. Boja koja otpada u nezdravim krastama. Lampe pune prašine i muvljeg izmeta. Svuda mastilo. Rupe u stolovima isečenim bricama. Vitrine sa prepariranim pticama, punim crva. Smrdljive učionice za hemiju, bedne i loše provetrene sale za fizičko, šljaka u dvorištima. I stari profesori idioti. Izlapetisi. Škola izlapelosti. Nastava... A sve to rđavo stari. Pretvara se u kugu. Haba se na površini, pa se vidi šta se nalazi ispod. Gadna materija.

Gospodin Bril kao da se blago mrštio i njegov nos se nabra sa trunkom negodovanja.

— Svi se habamo... — reče.

— Da, svakako — odgovori Volf — ne baš na taj način. Ljuštimo se... naše habanje

dolazi iz središta. To je manje ružno.

— Habanje nije mana — reče gospodin Bril.

— Jeste — primeti Volf. — Trebalo bi da se stidimo habanja.

— Ali — primeti gospodin Bril — svi su u tome.

— Kakve veze ima — reče Volf — ukoliko se živelo. Ali, početi sa tim, eto protiv čega sam se digao. Vidite, gospodine Bril, moje gledište je jednostavno: koliko god dugo postoji neko mesto gde ima vazduha, sunca i trave, treba da žalimo što nismo na njemu. Pogotovo kad smo mladi.

— Vratimo se našoj temi — reče gospodin Bril.

— U sred smo naše teme — reče Volf.

— Zar nema ništa u vama što biste mogli da stavite u pozitivni bilans vaših studija?

— Ah... — reče Volf— gospodine Bril, grešite što me to pitate...

— Zašto? — upita gospodin Bril. — Meni je, znate, potpuno svejedno.

Volf ga pogleda i senka još jednog razočaranja mu pređe preko očiju.

— Da — reče — izvinite.

— Pa, ipak — reče gospodin Bril — moram da znam.

Volf klimnu glavom i ugrize se za donju usnu, pre nego što će početi.

— Ne živimo nekažnjeno — reče — u pravilno raspoređenom vremenu, a da iz toga ne izvlačimo blagi osećaj izvesnog prividnog reda. I ima li, zatim, šta prirodnije od toga da ga razvučete na ono što vas okružuje...

— Ništa prirodnije — reče gospodin Bril — mada su vaše dve tvrdnje zapravo karakteristika vašeg sopstvenog duha, a ne i duha svih ostalih, ali idemo dalje.

— Optužujem svoje učitelje — reče Volf — što su me, svojim tonom i tonom knjiga,

naterali da poverujem u jednu moguću nepokretnost sveta. Što su zamrzli moje misli u jednom određenom stadijumu (koji, između ostalog, uopšte nije bio određen bez protivrečnosti), i što su me naterali da mislim da bi jednog dana, negde, mogao postojati idealni red.

— Pa, dobro — reče gospodin Bril — to je verovanje koje vas može ohrabriti, zar ne mislite tako?

— Kada primetite da do toga nikada nećete stići — reče Volf — da to uživanje treba prepustiti generacijama toliko dalekim, kao što su daleke nebeske nebuloze, to ohrabrenje se onda pretvara u razočaranje i tera vas na dno vas samih, kao što sumporna kiselina taloži barijumske soli. Tek da bismo ostali u školskom tonu. S tim što je u slučaju barijuma talog beo.

     —  Znam, znam — reče gospodin Bril. — Ne gubite se u beznačajnim komentarima.

— Dovoljno je — reče. — Dosta sam vam rekao. Snađite se s tim što imate.

Gospodin Bril podignu obrvu i prstima lupnu po stolu.

— Šesnaest godina vašeg života — reče — dosta ste o tome rekli. Znači, to je sve što vam je od njih ostalo. Sa prezrenjem govorite o tome.

— Gospodine Bril — reče Volf naglašavajući reci — slušajte šta ću vam odgovoriti.

Slušajte dobro. Vaše studije su šala. To je nešto najlakše na svetu. Već genaracijama se pokušavaju ubediti ljudi da je inženjer, naučnik, čovek elite. E, pa dobro, smešno mi je; i niko se nije upecao, osim samih tobožnjih ljudi elite. Gospodine Bril, teže je naučiti boks, nego matematiku. Inače bi u školama bilo više časova boksa, nego časova računa. Teže je biti dobar plivač, nego znati pisati na francuskom. Inače bi. bilo više nastavnika plivanja, nego profesora francuskog. Svi mogu da budu maturanti,  gospodine  Bril...   i  između  ostalog, ima mnogo maturanata, ali prebrojte koliko ima onih koji su kadri da se takmiče u desetoboju. Gospodine Bril, ja mrzim svoje studije, zato što ima previše imbecila koji znaju da čitaju; i ti imbecili se ne varaju i otimaju se za sportske žurnale i slave ljude sa stadiona, l više bi vredelo naučiti ispravno voditi ljubav, nego otupaviti nad knjigom iz istorije.

Gospodin Bril podiže stidljivo ruku.

— Ne treba ja da vas ispitujem o tome — reče. — Nemojte još jednom da zaobilazite temu.

— Ljubav je fizička aktivnost, zanemarena kao i druge — reče Volf.

— Moguće je — odgovori gospodin Bril — ali njoj uglavnom posvećujemo posebno

poglavlje.

— Dobro — reče Volf — nećemo više o tome. Znate li šta sada mislim o vašim studijama. O vašoj izlapelosti. O vašoj propagandi. O vašim knjigama. O vašim smrdljivim časovima i izmasturbiranim tikvanima. O vašim kabinetima punim govana i o podmuklim galamdžijama,  o vašim pozelenelim, cvikeraškim normalcima,  vašim pozerskim politehničarima, centralcima ukiseljenim u buržoaziju (33), o vašim lopovskim lekarima i trulim sudijama... blagi bože... pričajte mi o nekom dobrom boks meču... i to je namešteno, takođe, ali bar donosi olakšanje.

— Donosi olakšanje samo zbog kontrasta — reče gospodin Bril. — Kad bi bilo boksera koliko studenata, slavili bismo prvog na listi kandidata za upis na fakultet.

— Možda — reče Volf— ali mi smo odabrali da širimo intelektualnu kulturu. Tim bolje za fiziku...A sad, ako biste mogli da me pustite na miru, to bi mi posebno odgovaralo.

Spusti glavu u šake i prestade na nekoliko trenutaka da gleda gospodina Brila. Kada je podigao pogled, gospodin Bril je bio nestao, a on je sedeo u sred neke zlatne, peščane pustinje; svetlost kao da je navirala sa svih strana i neki nejasan šum talasa dopirao je iza njega. Kad se okrenuo, na sto metara razdaljine ugleda, plavo, mlako, suštinsko, more i oseti kako mu se srce rascvetava. Izu se, ostavi tamo čizme, kožnu jaknu i kacigu i potrča u susret sjajnoj resi pene koja je obrubljivala azurni prostirač. l odjednom se sve pomuti, rasplinu. I opet započe kovitlac, praznina i ledena hladnoća kućišta.

XXVI

Volf je opet bio u radnoj sobi i osluškivao. Iznad sebe je čuo nestrpljive Lazulijeve korake po sobi. Lila se, nedaleko odavde, sigurno bavila kućnim poslovima. Volf se osećao nasamarenim, iscrpeo je gomilu razonoda za tako malo vremena da je ostao bez ideja, bez ičega drugog sem velikog umora i čeličnog kućišta, a ishod pokušaja borbe protiv uspomena je sada izgledao sumnjiv.

Ustao je, osećao se loše u sopstvenoj koži, potraži Lilu od sobe do sobe. Klečala je u kuhinji, pred Senatorovom kutijom. Gledala ga je, a oči su joj plivale u suzama.

— Šta je? — upita Volf.

Među Senatorovim šapama je spavao uapiti. Senator je slinavio, staklenomutnog oka, i pevušio odlomke neartikulisanih pesama.

— Senator — reče Lila, i njen glas se prelomi.

— Šta mu je? — reče Volf.

— Ne znam — reče Lila. — Ne zna više šta govori i ne odgovara kad mu se obratiš.

— Ali, deluje zadovoljno — reče Volf. — Peva.

— Reklo bi se da je slabouman — prošapta Lila.

Senator mahnu repom i privid razumevanja mu u deliću sekunde osvetli oči.

— Baš tako! — primeti. — Slabouman sam i mislim takav i da ostanem.

Zatim se vrati svojoj jezivoj muzici.

— Sve je u redu — reče Volf. — Znaš, star je.

— Činilo se da je jako zadovoljan što ima uapitija — odgovori Lila, puna suza.

— Biti zadovoljan ili slabouman — reče Volf— isto je. Kad čovek više nema želja, bolje mu je da postane slabouman.

— Oh — reče Lila. — jadni moj Senator.

— Zapamti — reče Volf — da ima dva načina da više ništa ne želimo: imati ono što

smo želeli ili biti obeshrabren zato što to nemamo.

— Ali, neće valjda ostati takav! — reče Lila.

— Rekao ti je da hoće — reče Volf. — To je blaženstvo. Njemu se to desilo zato što ima ono što je želeo. Verujem da se stvar u oba slučaja završava nesvesnošću.

— To me ubija — reče Lila.

Senator uloži poslednji napor.

— Slušajte — reče — poslednji put ću biti jasan. Zadovoljan sam. Razumete? Dobro. Radi se o potpunom zadovoljstvu koje je znači vegetativno i to će biti moje poslednje reči. Ponovo uspostavljam kontakt... vraćam se izvorima. .. pošto živim i više ništa ne želim, nemam više potrebe da budem inteligentan. Dodajem da je trebalo da počnem odatle.

Halapljivo obliza njušku i ispusti neki prostački zvuk.

— Funkcionišem — reče. — Ostalo je smejurija. A sad se vraćam na mesto. Dragi ste mi, možda ću nastaviti da vas slušam, ali neću više ništa reći. Imam mog uapitija. Vi sebi nađite svog.

Lila obrisa nos i pomilova Senatora koji mahnu repom, smesti njušku na uapitijev vrat i zaspa.

— A ako nema uapitija za sve nas? — reče Volf.

Pomogao je Lili da ustane.

— Oh — reče ona — ne mogu da se naviknem na to.

— Lila — reče Volf. — Toliko te volim. Zašto me to ne čini tako srećnim kao Senatora?

— Zato što sam ja suviše mala — reče Lila, zbijajući se uz njega. — Ili ti pogrešno vidiš stvari. Misliš da su nešto drugo.

Otišli su iz kuhinje i smestili se na veliki kauč.

— Gotovo sve sam probao — reče Volf— i nema ničega što bih ponovo uradio.

— Čak ni da me poljubiš? — reče Lila.

— To da — reče Volf, ljubeći je.

— A tvoja grozna, stara mašina? — reče Lila.

— Plaši me — prošapta Volf. — Način na koji ponovo razmišljamo  o stvarima,  tamo unutra... .

Nešto neprijatno mu se zgrči u predelu vrata.

— To je napravljeno za zaborav, ali najpre se o svemu ponovo razmišlja — nastavi.    — Ne izostavljaš ništa. I sa još više detalja. A i ne osećaš ono što si nekada osećao.

— Tako je mučno? — reče Lila.

— Ubistveno je vući sa sobom ono što smo ranije bili — reče Volf.

— Nećeš da me povedeš? — reče Lila, umiljavajući mu se.

— Lepa si — reče Volf. — Draga si. Volim te. I razočaran sam.

— Razočaran si? — ponovi Lila.

— Nije moguće da je to samo to — reče Volf, s nekim neodređenim pokretom — golfačenje, mašina, ljubavnice, posao, muzika, život, drugi ljudi...

— A ja? — reče Lila.

— Da — reče Volf. — I ti bi bila tamo, ali ne može se biti u tuđoj koži. To su onda dvoje. Ti si kompletna. Cela, to je suviše. I sve vredi sačuvati, a onda bi morala da budeš drugačija.

— Stavi sebe u moju kožu, sa mnom — reče Lila. — Ja bih bila srećna, ništa osim nas dvoje.

— Nemoguće je — reče Volf. — Ne možemo da uđemo u tuđu kožu, osim ako ne ubijemo tuđina i ne oderemo mu kožu, da bismo je uzeli za sebe.

— Oderi mi kožu — reče Lila.

— Posle te — reče Volf — ne bih više imao; uvek bih to bio ja, u nekoj dragoj koži.

— Oh! — reče Lila, sva tužna.

— Tako ti je to kad je čovek razočaran — reče Volf. — A može da ga razočara bilo šta. To je nepopravljivo. Uvek tako funkcioniše.

— Uopšte više nemaš nade? — reče Lila.

— Ta mašina... — reče Volf. — Imam tu mašinu. Na kraju krajeva, nisam u njoj bio toliko dugo.

— Kad ćeš se u nju vratiti? — reče Lila. — Toliko se bojim kućišta. A ti mi ništa ne

govoriš.

— Sutra — reče Volf. — Sad treba da radim. Što se tiče objašnjenja, ne mogu ništa da ti kažem.

— Zašto? — upita Lila.

Volfovo lice se zatvori.

— Zato što se ničega ne sećam — reče. — Znam da se uspomene vraćaju kad si unutra, ali mašina je tu da bi ih odmah zatim uništila.

— To te ne plaši — upita Lila — da uništiš sve svoje uspomene?

— Oh — reče Volf neodređeno — još uvek nisam uništio ništa značajno.

On oslušnu. Vrata iznad njih, kod Lazulija, zalupila su se, što je proizvelo veliku buku koraka na stepeništu. Ustali su i pogledali kroz prozor. Lazuli se udaljavao, gotovo trčeći u pravcu Kvadrata. Pre nego što je stigao do njega, baci se na crvenu travu i pokri glavu rukama.

— Popni se kod Aprilujke — reče Volf.

— Šta mu je? Mora da je preopterećen.

— Nećeš ga tešiti? — reče Lila.

— Muškarac se teši sam — reče Volf dok se vraćao u radnu sobu.

Lagao je prirodno i iskreno. Muškarac se teši baš kao i žena.

XXVII

Lili je bilo malo neprijatno da hrabri Aprilujku, jer to nije diskretno, ali, s druge strane, Lazuli obično nije tako odlazio, a dok je trčao, imao je hod više prestravljenog nego besnog čoveka.

Lila izađe na odmorište i pope se uz osamnaest stepenika. Pokuca kod Aprilujke. Aprilujkin korak dođe da joj otvori i Aprilujka joj reče dobar dan.

— Šta se dešava? — upita Lila. — Da li se Lazuli plaši ili je bolestan?

— Ne znam — reče Aprilujka, uvek blaga i zatvorena. — Izašao je iznenada.

— Neću da budem indiskretna — reče Lila. — Ali, izgledao je nekako drugačiji.

— Ljubio me je — objasni Aprilujka — a onda je opet video nekoga i ovaj put nije mogao da izdrži. Otišao je.

— A nije bilo nikoga? — reče Lila.

— Meni je svejedno — reče Aprilujka. — Ali, on je sigurno nekoga video.

— Šta da radimo? — reče Lila.

— Mislim da me se stidi — reče Aprilujka.

— Ne — reče Lila — mora da se stidi što je zaljubljen.

— Ali, ja nikada ništa loše nisam rekla o njegovoj majci — pobuni se Aprilujka.

— Verujem vam — reče Lila. — Ali, šta da radimo?

— Oklevam da ga potražim — reče Aprilujka. — Imam utisak da sam uzrok neke muke za njega, a neću da ga mučim.

— Šta da radimo... — ponovi Lila. —

Mogu ja da ga potražim, ako hoćete.

— Ne znam — reče Aprilujka. — Kad je pored mene, toliko želi da me dotakne, da me poljubi, da me uzme, osećam to, i ja bih volela da to učini, ali se ne usuđuje, boji se da se taj čovek ne vrati, međutim, to nije ništa, meni je svejedno, pošto ga ja ne vidim, ali on, njega to parališe, a sad se, što je najgore, boji.

— Da — reče Lila.

— I uskoro će — reče Aprilujka — pobesneti zbog toga što me sve više i više želi. A i ja njega.

— Oboje ste suviše mladi za to — reče Lila.

Aprilujka poče da se smeje, lepim, laganim i kratkim smehom.

— l vi ste suviše mladi za taj ton — primeti ona.

Lila se nasmeši, ali ne radosno.

— Neću da budem baba — reče — ali, nekoliko godina sam udata za Volfa.

— Lazuli nije isto — reče Aprilujka. — Neću da kažem da je bolji; njega tišti nešto

drugo nego Volfa; ali i Volfa nešto tišti, nemojte mi reći suprotno.

— Da — reče Lila.

Aprilujka joj je otprilike ispričala ono što joj je Volf malopre rekao i to joj se činilo neobičnim.

— Sve bi bilo tako jednostavno — uzdahnu ona.

— Da — reče Aprilujka — ima toliko jednostavnih stvari, ali celina postaje komplikovana i gubimo je iz vida. Bilo bi dobro kad bismo mogli da sve to gledamo sa velike visine.

— A onda bismo — reče Lila — bili prestravljeni da vidimo da je sve veoma jednostavno, ali da nema leka i da ne možemo odmah da razbijemo iluzija.

— Verovatno — reče Aprilujka.

— Šta radi čovek kad je prestravljen? — reče Lila.

— Isto što i Lazuli — reče Aprilujka. —

Boji se i beži.

— Ili se, ipak, neki drugi put razbesni — prošapta Lila.

— To je rizik — reče Aprilujka.

Zaćutaše.

— Ali, šta bismo mogle da učinimo da ih ponovo za nešto zainteresujemo? — reče Lila.

— Trudim se najviše što mogu — reče Aprilujka. — Vi takođe. Lepe smo, pokušavamo da im ostavimo slobodu, pokušavamo da budemo toliko glupe koliko treba, pošto žena treba da bude glupa - to je tradicija - i to je isto tako teško kao i bilo šta drugo, ali nije beščasno. Volimo ih, prepuštamo im naše telo i uzimamo njihovo; to je, bar, pošteno, a oni odlaze jer se boje.

— A čak se i ne boje nas — reče Lila.

— To bi bilo suviše lepo — reče Aprilujka. — Čak i njihov strah mora da dođe iz njih.

Sunce je lutalo oko prozora i na trenutke bacalo veliki, beli zrak na uglačani parket.

— Zašto smo mi otpornije? — upita Lila.

— Zato što imamo predrasuda prema sebi — reče Aprilujka — i to svakoj od nas daje snagu celine. A oni veruju da smo komplikovane, zbog te celine. To sam vam rekla.

— Onda su oni glupi — reče Lila.

— Nemojte sad vi njih uopštavati — reče Aprilujka. — To će i njih učiniti komplikovanim. A nijedan od njih to ne zaslužuje. Ne treba nikada misliti „muškarci".  Treba misliti „Lazuli" ili „Volf. Oni uvek misle „žene", a to je pogubno.

— Gde ste sve to pokupili? — upita Lila, začuđena.

— Ne znam — reče Aprilujka. — Slušam ih. Osim roga, ovo što ja pričam mora da je jako glupo.

— Možda — reče Lila — ali je u svakom slučaju jasno.

Prišle su prozoru. Tamo, na skerletnoj travi, bež mrlja Lazulijevog tela pravila je ispupčenu rupu. Grbu, rekli bi neki. Bio je tu i Volf, na kolenima, s jednom rukom na njegovom ramenu. Naginjao se prema njemu i verovatno mu nešto govorio.

XXVIII

Bilo je to nekog drugog dana. U Lazulijevoj sobi koja je lepo mirisala na drvo sa severa i smolu, Aprilujka je sanjarila. Lazuli je trebalo da se vrati.

Po plafonu su trčali gotovo paralelni žljebovi, nit drveta umrljana tamnim i glatkim čvorovima, navoštena metalom testere.

Vetar se napolju vukao po prašini puta i kružio oko žive ograde. Borao je skerletnu travu u gipkim talasima, čiji se vrh penio novim, malim cvetovima. Pod Aprilujkinim telom je bio svež Lazulijev krevet. Okrenula je pokrivač kako bi njen vrat bio u dodiru sa lanenim platnom jastuka.

Lazuli će doći. Leći će kraj nje i staviti svoju ruku iza njene plave kose. Lazulijeva desna ruka će držati rame koje ona blago opipa.

Bio je stidljiv.

Snovi su trčali pred Aprilujkom; u prolazu ih je zakačila pogledom, lenja kakva je bila, nikada ih nije pratila do kraja. Čemu sanjanje kada će Lazuli doći, a on nije bio san. Aprilujka je stvarno živela. Njena krv je tukla, osećala ju je pod prstom, duž slepoočnice, volela je da sklapa i rastvara svoje ruke, kako bi opustila mišiće. U tom trenutku nije više bila svesna svoje leve, zaspale noge i odlagala je trenutak u kom će je pomeriti, jer je znala kakav će biti taj osećaj u tom trenutku i užitak je bio dvostruk, zato što gaje osećala unapred.

Sunce je materijalizovalo vazduh u hiljade zlatnih čestica, među kojima je plesala poneka krilata životinjica. Ponekad bi iznenada nestale u nekom praznom zraku senke, kao progutane, i Aprilujka bi svaki put osetila sitni ubod u srce. A onda bi se vratila svom snu i prestala da obraća pažnju na igru sjajnih šljokica. Slušala je poznate zvuke kuće: donja vrata koja su se zatvarala, vodu koju uzimaju kako peva u cevima, a kroz zatvorena vrata je čula neravnomerne udarce kanapa za otvaranje krovnog prozora, u zvučnom hodniku, uznemirenom promajom koja se menjala.

U vrtu je neko zviždao. Aprilujka pomeri nogu i noga se ponovo sastavi, ćelija po ćelija. U jednom trenutku je vreva ćelija bila skoro nepodnošljiva. Bilo je divno. Ona se istegli uz sitno, zadovoljno stenjanje.

Lazuli se bez žurbe penjao stepeništem i Aprilujka oseti kako joj se srce budi. Nije više tuklo brzo - naprotiv, hvatalo je stabilan, čvrst i moćan ritam. Ona oseti kako joj obrazi crvene i uzdahnu od zadovoljstva. To je bio život.

Lazuli kucnu na vrata i uđe. Ocrtavao se u praznini dovratka sa peščanom kosom, širokim ramenima i vitkim strukom. Nosio je kombinezon od platna boje duvana i raskopčanu košulju. Njegove oči su bile sive, poput metal sive boje nekih glazura, lepo iscrtana usta, sa malom senkom ispod donje usne, i linije mišićavog vrata davale su okovratniku njegove košulje romantičan pokret.

On podiže jednu ruku i osloni se na okvir vrata. Gledao je Aprilujku, opruženu na krevetu. Smešila se, poluspuštenih kapaka. Od njenih očiju video je samo jednu sjajnu tačku pod uvijenim trepavicama. Leva noga, savijena pod uglom, podizala joj je laganu haljinu, a Lazuli je uzbuđen pratio liniju druge noge, od male, otvorene cipele, do senke iznad kolena.

— Dobar dan... — reče Lazuli, ne načinivši nijedan korak.

— Dobar dan tebi — reče Aprilujka.

Nije se micao. Aprilujkine ruke uputile su se ka ogrlici od žutih cvetova i nežno je skinule. Naslonjena na ruke, ne puštajući Lazulija iz vida, ona ispusti tešku nit na pod. Sada je skidala jednu cipelu, bez žurbe, pipkajući pomalo oko Kromirane kopče.

Zaustavi se i štikla blago lupnu na pod, a ona otkopča drugu kopču.

Lazuli je jače disao. Zadivljen, pratio je Aprilujkine pokrete. Njene usne su bile sočne i skerletne, kao senke u unutrašnjosti nekog toplog cveta.

Sada je uvrtala do članka jednu čarapu sa neopipljivim petljama koja se zgusnu u malu sivu pahulju. Druga pahulja je sledila za njom i obe se pridružiše cipelama.

Nokti na Aprilujkinim nogama bili su lakirani u sedefno plavo.

Nosila je svilenu haljinu koja se zakopčavala sa obe strane, od ramena do listova. Ona poče od ramena i otkopča dva dugmeta. Zatim ode na drugi kraj, oslobađajući tri dugmeta - jedno gore, jedno dole, dva sa obe strane. Ostalo je samo jedno, na kaišu. Rubovi haljine padaše sa obe strane njenih glatkih kolena, a na nogama na koje je padalo sunce, moglo se videti kako drhti pozlaćeno paperje.

Dvostruki trougao crne čipke zakači se za noćnu lampu - i ostade samo poslednje dugme da se otkopča, jer je lagana, mahovinasta odeća koju je Aprilujka još nosila oko svog ravnog trbuha, činila sastavni deo njene ličnosti.

Aprilujkin osmeh iznenada privuče svo sunce u sobu. Zadivljen, Lazuli priđe, gegajući se, nesiguran. U tom trenutku, Aprilujka se u potpunosti oslobodi svoje haljine i, kao iscrpljena, ostade nepomična, skrštenih ruku. Dok se Lazuli svlačio, ona ne načini nijedan pokret, ali su njene čvrste grudi, rascvetane u položaju mirovanja, neumoljivo uzdizale svoje ružičaste vrhove.

XXIX

On se ispruži pored nje i zagrli je. Okrećući se na stranu, Aprilujka mu uzvrati poljupce. Milovala mu je obraze svojim tananim rukama, a njene usne su pratile Lazulijeve trepavice, jedva ih dotičući. Dok je podrhtavao, Lazuli oseti kako mu neka velika toplota obuzima bokove i dobija stabilni oblik želje. Nije hteo da žuri, nije hteo da pusti svoju želju za mesom samu, a bilo je tu i nešto drugo, jedan stari nemir koji mu je rovario iza čela i sprečavao ga da se prepusti. Zatvarao je oči, nežni šapat Aprilujkinog glasa ga je uspavljivao lažnim, čulnim snom. Ležao je na desnom boku, a ona je bila okrenuta ka njemu. Podigao je levu ruku, sreo je nadlakticu njene bele ruke i pratio je sve do plavog pazuha, jedva obučenog u bokor tankih i gipkih malja. Kad je otvorio oči, vide kako se prozirni, tečni biser znoja kotrlja duž Aprilujkine dojke i nagnu se da ga okusi. Imao je ukus slane lavande. On spusti usne na napetu kožu, a zagolicana Aprilujka, uz smeh, zalepi svoju ruku na bok. Lazuli kliznu svojom desnom rukom pod njenu dugačku kosu i uhvati je za vrat. Naherene Aprilujkine dojke su se ugnjezdile na njegovim grudima. Nije se više smejala, usta su joj bila poluotvorena i izgledala je još mlađe nego inače, kao beba koja će se probuditi.

Iznad Aprilujkinog ramena, nalazio se neki čovek, tužnog izgleda i gledao Lazulija.

Nije se pomerio. Njegova ruka blago potraži nešto iza njega. Krevet je bio nizak i mogao je da dohvati svoje pantalone koje su pale pored njega. Pronađe kratki nož zakačen za kaiš čija je oštrica bila ukrašena, njegov nož iz izviđačkih dana.

Nije spuštao pogled sa čoveka. Nepomična Aprilujka je uzdisala, a zubi su joj blistali među usnama koje su se nudile. Lazuli oslobodi desnu ruku. Čovek se nije micao. Stajao je pored kreveta, s druge strane Aprilujke. Lagano, ne gubeći ga iz vida, Lazuli kleknu i prebaci nož u pravu ruku. Preznojavao se, kapljice se pojaviše na njegovim slepoočnicama i gornjoj usni. Oči su ga pekle od znoja. Živahnim pokretom leve ruke dohvati čovekov vrat i položi ga na krevet. Osećao je u sebi neograničenu snagu. Čovek je bio nepokretan, kao leš, i po nekim predznacima, Lazuli oseti da će se rasplinuti u vazduhu, onesvestiti. Onda ga, divljački, ubode u srce preko tela Aprilujke koja je šaputala reći smirenja. Njegov pokret načini mukli zvuk, poput udara bureta punog peska, i oštrica prodre do drške, utiskujući tkaninu u ranu. Lazuli izvuče oružje - na oštrici se već stvrdnjavala lepljiva krv. Lazuli je obrisa o čovekov sako.

Pošto je odložio nož na dohvat ruke, gurnu nepokretno telo na drugi kraj kreveta. Leš nečujno skliznu na tepih. Lazuli pređe podlakticom preko svog oznojanog čela. U svim mišićima je osećao divlju snagu, spremnu da proključa. Podiže ruku ispred očiju, da bi video da li je drhtala. Bila je čvrsta i mirna, kao da je od čelika.

Napolju se počeo dizati vetar. Vrtlozi prašine su se koso podizali sa tla i trčali po travama. Vetar se kačio za grede i uglove krova i na svakom mestu ostavljao u životu malu huktavu žalopojku, zvučni čuperak. Ispred Volfove radne sobe se njihalo drvo i bez prestanka hučalo.

U Lazulijevoj sobi je sve bilo mirno. Sunce se, malo po malo, okretalo i počinjalo da oslobađa boje slike iznad komode. Lepa slika, presek motora aviona sa zelenom bojom za vodu, crvenom za benzin, žutom za izduvni gas i plavom za dovod vazduha. Na mestu sagorevanja, preklapanje crvene i plave davalo je jednu lepu purpurnu boju sirove jetre.

Lazulijeve oči su počivale na Aprilujki. Prestala je da se smeši. Izgledala je kao dete, uplašeno bez razloga.

Razlog je ležao u prostoru između postelje i zida i ispuštao gustu krv kroz jedan crni usek u visini srca. Rasterećen, konačno slobodan, Lazuli se nagnu nad Aprilujku. Spusti jedan neprimetni poljubac na profil njenog vrata i usne mu se spustiše duž ponuđenog ramena, dođoše do boka tek zatalasanog rebrima, uroniše u udubljenje struka i popeše se na kuk. Ispružena na levom boku, Aprilujka se odjednom prevrnu na leđa i Lazulijeva usta se osloniše na liniju prepona. Pod prozirnom kožom jedna vena je pravila tanku, plavu, osenčenu liniju. Aprilujkine ruke su zgrabile Lazulijevu glavu i vodile je - ali je Lazuli već prekinuo dodir i divlje se uspravio.

U podnožju kreveta, stajao je pred njim jedan čovek, obučen u tamno, tužnog izgleda i gledao ga.

Bacivši se na nož, Lazuli poskoči i udari. Pod prvim udarcem čovek sklopi oči. Njegovi kapci odmah su pali, kao metalni poklopci. Ostao je da stoji. Lazuli je morao da mu još jednom zarije oštricu među rebra, da bi se telo zateturalo i stropoštalo u podnožje kreveta, kao pokidano uže.

Nag, sa nožem u ruci, Lazuli je posmatrao zloslutni leš s grimasom mržnje i gneva. Nije se usuđivao da ga šutne.

Aprilujka je sedela na krevetu i uznemireno gledala Safira. Njena plava kosa, prebačena na jednu stranu, skrivala joj je polovinu lica, dok je glavu naginjala na drugu, da bi bolje videla.

— Dođi — reče Lazuliju, pružajući mu ruku — dođi, ostavi to, povredićeš se.

— To su bar dvojica manje — reče Lazuli.

Njegov glas je bio ravan, kao u snovima.

— Smiri se — reče Aprilujka. — Nema ničega. Tvrdim ti. Nema više ničega. Opusti

se. Dođi kod mene.

Lazuli obeshrabreno spusti čelo. Sede pored Aprilujke.

— Zatvori oči — reče ona. — Zatvori oči i misli na mene... i uzmi me, sada, uzmi me, molim te... suviše te želim... Safire, mili moj.

Lazuli je u ruci još držao nož. Spusti ga iza jastuka i, prevrćući Aprilujku, kliznu na nju. Vezivala se za njega kao nekakva plava biljka i šaputala nešto da ga smiri.

 U sobi se čuo samo zvuk disanja i žalopojka vetra koji je napolju jecao i šamarao drveće velikim, oštrim udarcima. Sunce su sada na trenutke skrivali brzi oblaci, gonjeni jedni za drugima kao štrajkači koje goni policija.

Lazulijeve ruke čvrsto su stezale nervozni Aprilujkin torzo. Kad je otvorio oči, uz svoje telo vide Aprilujkine dojke, nabrekle od zagrljaja i senovitu liniju koju su pravile između sebe, liniju oblu i vlažnu.

Jedna druga senka ga natera da zadrhti. Sunce koje se iznenada vratilo, ocrtavalo je u crnom, na prozoru, siluetu jednog čoveka obučenog u tamno, tužnog izgleda, koji ga je gledao.

Lazuli blago jeknu i stisnu jače pozlaćenu devojku. Hteo je da zatvori kapke, ali ga oni nisu slušali. Čovek se nije pomerao. Ravnodušan, uz malo prekora, čekao je.

Lazuli pusti Aprilujku. Opipa iza jastuka i pronađe svoj nož. Brižljivo nacilja i baci ga.

Oružje se u jednom potezu zabi u bledi čovekov vrat. Drška je virila i krv poče da teče. Neosetljiv, čovekje i dalje bio tu. Kada je krv stigla do parketa, on se zanjiha i stropošta. U trenutku kada je dotakao tlo, vetar jače zastenja i prekri svojim šumom pad, ali Lazuli oseti kako parket vibrira. Istrgnu se iz Aprilujkinih ruku koje su želele da ga zadrže i teturajući se, krenu ka čoveku. Naglim pokretom, izvuče nož iz rane.

Kada se okrenuo, škrgućući zubima, ugleda sa svoje leve strane jednog tamnog čoveka istog kao i ona trojica. Podignutog noža, baci se na njega. Ovaj put ga udari odgore, zabijajući mu oštricu između ramena. U tom trenutku, jedan čovek iskrsnu sa njegove desne strane, zatim još jedan ispred njega.

Aprilujka je sedela na krevetu, očiju razrogačenih od užasa, rukom je prekrivala usta kako bi ostala mirna. Kada ugleda Lazulija kako okreće oružje ka sebi i kopa sopstveno srce, ona poče da viče. Safir se sruši na kolena. S naporom je pokušavao da podigne glavu, a njegova do zgloba crvena ruka ostavi otisak na golom parketu. Krkljao je kao životinja, a njegovo disanje se čulo kao daje voda. Hteo je nešto da kaže i poče da kašlje. Krv je prskala po podu, u hiljadama skarletnih tačkica, sa svakim napadom kašlja. Neka vrsta jecaja mu razvuče uglove usana na dole i njegova ruka popusti. Sruši se. Drška noža udari u pod, a plava oštrica izađe na njegovim nagim leđima, podižući kožu pre nego što je podera. Nije se više pomerao.

Tada, najednom, svi leševi postadoše vidljivi za Aprilujku. Prvi, opružen duž praga, drugi koji je spavao u podnožju, onaj sa prozora sa odvratnom ranom na vratu... i svaki put je na Lazulijevom telu videla istu ranu. Poslednjeg je ubio jednim ubodom u oko i kada se bacila na svog prijatelja da bi ga oživela, vide da je njegovo desno oko sada bilo samo jedna crna rupa.

Napolju se čula velika, nejasna buka jednog bledog dana pre oluje.

Aprilujka je ćutala. Usta su joj se tresla kao da joj je bilo hladno. Ustala je i mahinalno se obukla. Oči nije odvajala od leševa u prostoriji, koji su bili potpuno isti. Pogleda bolje.

Jedan od tamnih muškaraca, ispružen potrbuške, nalazio se u gotovo istom položaju kao i Lazuli, a njihova dva profila su bila iznenađujuće slična. Isto ćelo, isti nos. Njegov šešir se skotrljao na pod i otkrivao istu kosu. Aprilujka je osećala kako gubi prisebnost. Plakala je beščujno, kao kiša, i nije se usuđivala da se pomeri. Svi muškarci su bili kao Lazuli. Zatim, telo prvog čoveka postade manje jasno. Njegove konture smekšale su u tamnoj izmaglici. Preobražaj se ubrza. Telo poče da se rasplinjava pred njom. Crno odelo se rasparčalo u brazde senke. Pre nego što je nestao, imala je vremena da vidi kako je telo muškarca bilo isto kao Lazulijevo, ali se topilo, a sivi dim je bežao duž poda, bežao kroz okna prozora. Transformacija drugog leša već beše započela. Aprilujka je, ophrvana strahom, nepomično čekala. Usudi se da pogleda Lazulija. Na njegovoj upaljenoj koži rane su nestajale, jedna po jedna, kako su se ljudi, jedan po jedan, pretvarali u maglu.

Kada su u sobi ostali samo Aprilujka i Lazuli, njegovo telo postade opet mlado i lepo u smrti, kao što je bilo za života. Lice mu bese opušteno, netaknuto. Desno oko je sjalo, zamućeno, pod dugačkim, spuštenim trepavicama. Samo je jedan mali trougao od plavog čelika obeležavao snažna leđa neobičnom mrljom.

Aprilujka načini korak ka vratima. Ništa se nije pomerilo. Poslednji trag sive pare spretno kliznu na sims prozora. Tada ona potrča ka vratima, otvori ih i zatvori u jednom trenu, i pohita kroz hodnik ka stepeništu. U tom trenutku, napolju vetar pomahnita uz udar jezivog groma i tešku, surovu kišu koja je odzvanjala po crepovima. Sevnu, zatim opet udari grom. Aprilujka je silazila trkom niz stepenice, stigla do Liline sobe i ušla. Tamo, zatvori oči. Upravo je bljesnula svetlost, jača nego prethodne, koju je u stopu pratio skoro nepodnošljivi tresak. Kuća zadrhta iz temelja, kao da se veličanstvena pesnica srušila na krov. I najednom zavlada potpuna tišina, dok joj je u ušima zujalo kao kada zaronimo u suviše duboku vodu.

XXX

Aprilujka je sada ležala na krevetu svoje prijateljice. Lila je sedela pored nje i gledala je s nežnim sažaljenjem. Aprilujka je još malo plakala, šmrcala kroz velike jecaje koji su joj otežavali disanje i držala Lilinu ruku.

— Šta to bi? — reče Lila. — To je samo oluja, Lujko, ne treba to shvatati tragično.

— Lazuli je mrtav... — reče Aprilujka.

Njene suze se zaustaviše. Uspravi se u krevetu. Oči su joj bile pomućene kao da ništa ne shvata.

— Ma, hajde — reče Lila. — Nije moguće.

Osećala je opšte usporavanje svih svojih refleksa. Lazuli nije bio mrtav. Aprilujka se sigurno prevarila.

— Mrtav je, tamo gore — reče Aprilujka.

— Ispružen na podu, go, sa oštricom koja mu viri iz leđa. A svi drugi su otišli.

— Koji drugi? — reče Lila.

Da li je Aprilujka buncala ili ne. Ruka joj nije bila previše vruća.

— Ljudi u crnom — reče Aprilujka. — Pokušao je da ih sve ubije, a kad je video da ne može, ubio je sebe. U tom trenutku sam ih i ja videla. A moj Lazuli, mislila sam da je lud... ali, videla sam ih, videla sam ih kad je pao.

— Kakvi su bili? — upita Lila.

Nije se usuđivala da priča o Lazuliju. Lazuli ispružen gore sa tom oštricom. Mrtav. Ustade, ne čekajući odgovor.

— Treba otići tamo... — reče.

— Ne smem... — reče Aprilujka. — Oni su se rasplinuli... kao dim, i svi su bili isti kao Lazuli. Svi isti.

Lila slegnu ramenima.

— To je detinjarija — reče. — Šta se desilo? Vi ga niste hteli i onda se on ubio... Je l' tako?

Aprilujka je pogleda zaprepašćeno.

— Oh!  Lila!  — reče, briznuvši opet  u plač.

Lila ustade.

— Ne možemo ga ostaviti samog, tamo gore - prošapta. — Treba da ga spustimo.

Ustade i Aprilujka.

-  Idem sa vama.

Lila je bila preneražena i izgubljena.

— Lazuli nije mrtav — prošapta. — Ne umire se tek tako.

— Ubio se... — reče Aprilujka. — A toliko sam volela kad me je ljubio.

— Siroto dete — reče Lila.

— Suviše su komplikovani — reče Aprilujka. — Oh, Lila, toliko bih želela da se to

nije desilo, da je juče... ili nešto ranije, dok me nije držao... Oh... Lila...

Išla je za Lilom koja otvori vrata i izađe. Oslušnu, zatim se odlučno popnu uz stepenice. Gore, sa leve strane, bila je Apnlujkina, a sa desne Lazulijeva soba. Aprilujkina soba... Tamo levo... nalazila se...

— Aprilujko — reče Lila — šta se dogodilo?

— Ne znam — reče Aprilujka — hvatajući se za nju.

Na mestu na kom se nalazila Lazulijeva soba, sada je ostao samo krov kuće, trenutno ispod hodnika koji je ličio na nekakvu lođu.

— Lazulijeva soba? — upita Lila.

— Ne znam — reče Aprilujka. — Lila, ne znam. Hoću da odem. Lila, bojim se.

Lila otvori vrata Aprilujkinog stana. Ništa nije bilo pomereno: toaletni stočić, krevet, plakar. Red i blagi miris jasmina. Izašle su. Iz hodnika su se sada mogli videti crepovi polovine krova, u šestom redu je bio jedan malo polomljeni crep.

— Grom... — reče Lila. — Grom je pretvorio u paru Lazulija i njegovu sobu.

— Ne — reče Aprilujka.

Njene su oči sada bile suve. Ona se ukruti.

— Uvek je to bilo tako... — natera se da kaže. — Nije bilo sobe i Lazuli nije postojao.

A ja ne volim nikoga. I hoću da odem. Lila, treba da pođete sa mnom.

— Lazuli... — prošapta Lila preneraženo.

Zaprepašćena,   ona   siđe   niz   stepenice.

Otvarajući vrata svoje sobe jedva se usudila da pritisne kvaku, iz straha da se sve ne svede na senku. Dok je prolazila ispred prozora, zadrhta.

— Ova crvena trava je zlokobna — reče.

XXXI

Kad je stigao do vode, Volf duboko udahnu slani vazduh i protegli se. U nedogled se prostirao pokretljiv, miran okean i ravni pesak. Volf završi sa svlačenjem i uđe u more. Bilo je toplo i opuštajuće, kao baršun sivo-bež boje, pod njegovim golim stopalima. Uđe. Žal se neosetno spuštao blagom padinom i trebalo je dugo da hoda da bi mu voda došla do ramena. Bila je čista i prozirna; video je svoja bela stopala veća nego što su bila u stvarnosti i male peščane oblake koji su se dizali pod koracima. A onda poče da pliva, poluotvorenih usta kako bi okusio ljutu so, zaranjao s vremena na vreme kako bi osetio celog sebe pod vodom. Dugo se bućkao, a zatim se vrati na obalu. Pored njegove odeće su se sada nalazile dve nepomične, crne prilike na sićušnim stolicama na rasklapanje, sa žutim nogarama. Pošto su mu bile okrenute leđima, nije ga bilo stid da izađe nag i približi im se da bi se obukao. Kada se upristojio, dve stare dame, kao upozorene nekim tajnim instinktom, okrenuše se. Nosile su bezoblične, slamnate, crne šešire i izbledele šalove kao što ih inače nose stare dame na obali mora. Svaka je držala torbu za knjige, pletenu u krstiće, sa zatvaračem od svetle, veštačke kornjačevine. Starija je imala bele pamučne hulahopke u iskrivljenim, kožnim, prljavo sivim nazuvačama, u stilu Šarla IX. Druga je bila obuvena u stare espadrile, a pod njenim čarapama od crnog konca, videli su se tragovi obloga za proširene vene. Između njih dve, Volf primeti izgraviranu, bakarnu pločicu. Ova u ravnim cipelama se zvala gospođica Eloiza, a druga gospođica Aglaja (34). Imale su cvikere od plavog čelika.

      — Vi ste gospodin Volf? — reče gospođica Eloiza.

— Mi smo zadužene da vas ispitamo.

— Da — potvrdi gospođica Aglaja — da vas ispitamo.

Volf napregnu sećanje, kako bi se setio plana koji mu je pomalo nestajao iz glave, i zadrhta od užasa.

— Da... da me ispitate o ljubavi?

— Savršeno — reče gospođica Eloiza — mi smo stručnjaci.

— Stručnjaci — zaključi gospođica Aglaja.

Ona na vreme opazi da su joj se članci malo previše videli i navuče stidljivo svoju haljinu.

— Ne mogu ništa da vam kažem... — prošapta Volf... — nikada se ne bih usudio...

— Oh! — reče Eloiza — mi možemo sve da čujemo.

— Sve! — uveri ga Aglaja.

Volf pogleda pesak, more i sunce.

— Nećemo o tome pričati na ovoj plaži — reče.

Pa ipak je to bilo na plaži kada je osetio jedno od svojih prvih iznenađenja. Prolazio je sa stricem ispred kabina i jedna mlada žena je izašla. Volfu nije bilo normalno da gleda ženu od najmanje dvadeset i pet godina, ali se njegov stric okrenuo sa užitkom i komentarisao lepotu nogu te osobe.

— Po čemu to vidiš? — upitao je Volf.

— To se vidi — rekao je stric.

— Nisam u stanju da to primetim — rekao je Volf.

— Videćeš — rekao je stric — kasnije ćeš moći.

Bilo je uznemirujuće. Možda ćemo jednog dana probudivši se umeti da kažemo: ova ovde ima lepe noge, ona ne. A šta oseća čovek na prelazu iz kategorije onih koji ne znaju, u kategoriju onih koji znaju?

— Da vidimo — reče glas gospođice Aglaje, vraćajući ga u sadašnjost — uvek ste voleli male devojčice kada ste i vi bili njihove dobi.

— Uzbuđivale su me — reče Volf. — Voleo sam da im dodirujem kosu i vrat. Nisam se usuđivao da idem dalje. Svi moji prijatelji su me ubeđivali da su od desete ili dvanaeste godine znali šta je to devojčica; mora da sam bio posebno nazadan, ili, pak, nisam imao prilike. Ali, verujem da bih se čak i da sam imao želje vrlo rado uzdržao.

— A zašto? — upita gospođica Eloiza.

Volf malo razmisli.

— Slušajte — reče — bojim se da ću se izgubiti u svemu tome. Ako biste htele, razmislio bih nekoliko trenutaka.

One strpljivo sačekaše. Gospođica Eloiza izvuče iz svoje torbe kutiju sa zelenim bombonama i ponudi jednu Aglaji koja je uze. Volf se približavao kraju.

— Sve u svemu — reče Volf — evo kako su se razvijali moji odnosi sa njima, dok se nisam oženio. U početku sam uvek imao želju...naravno, ne sećam se kad sam prvi put bio zaljubljen... sigurno je bilo davno... imao sam pet ili šest godina i ne sećam se više ko je to bio... neka dama u večernjoj haljini koju sam opazio na prijemu kod mojih roditelja.

Nasmeja se.

— Nisam se izjasnio to veče — reče. — Kao ni drugih puta. Ali, kasnije sam ih mnogo puta želeo... bio sam težak, verujem, ali su me neki detalji fascinirali. Glas, koža, kosa... Žena je veoma lepa.

Gospođica Eloiza se nakašlja, a i gospođica Aglaja namesti skroman izraz.

— Grudi su me takođe jako privlačile — reče Volf. — Što se ostalog tiče. moje... seksualno buđenje, recimo, desilo se tek oko četrnaeste-petnaeste godine. Uprkos sirovim razgovorima sa drugarima iz gimnazije, moja su znanja ostajala prilično maglovita... ja... znate li da mi je neprijatno, gospođice...

Eloiza odmahnu ohrabrujući ga.

— Zaista možemo sve da čujemo      reče — ponavljam vam.

— Bile smo bolničarke... -   doda Aglaja.

— Onda da nastavim — reče Volf. — Imao sam pre svega želju da se očešem o njih, da dodirnem njihova prsa, njihovu stražnjicu. Ne toliko njihov polni organ. Sanjao sam o jako debelim ženama, na kojima bih bio kao na kakvom jorganu. Sanjao sam veoma čvrste žene, crnkinje. Oh, verujem da svi dečaci prođu kroz to. Ali, poljubac je u mojim imaginarnim orgijama igrao važniju ulogu nego sam čin... dodajem da sam za poljubac zamišljao izuzetno široko polje delovanja.

— Dobro, dobro — reče brzo Aglaja — evo jednog osvojenog boda, voleli ste žene.

Kako se to ispoljilo?

— Nemojmo ići tako brzo — pobuni se Volf. — Da bih se obuzdao... toliko stvari...

— Toliko toga? — reče Eloiza.

— Blesavo je to — uzdahnu Volf. — I same idiotarije... prave stvari... i izgovori. Najpre ovo. Moje studije, na primer... govorio sam sebi da su one bile važnije.

— Verujete li još uvek u to? — reče Aglaja

— Ne — odgovori Volf — ali nemam iluzija. Da sam zanemario svoje studije, žalio bih za njihovim odsustvom, kao što sada žalim što sam im posvetio suviše svog vremena. Zatim gordost.

— Gordost?      upita Eloiza.

— Kad vidim neku ženu koja mi se sviđa — reče Volf — nikad mi ne padne na pamet da joj to kažem. Jer smatram da ako je ja želim, neko drugi ju je sigurno pre mene želeo...a užasavam se da uzmem mesto nekoga ko je bez sumnje isto toliko prijatan kao i ja.

— Gde vi tu vidite gordost? — reče Aglaja. — Dragi moj mladiću, u tome ima samo

skromnosti.

— Razumem Šta hoće da kaže — objasni Eloiza. — Kakva ideja da kažete sebi, ako je vi smatrate dobrom, da je i drugi takođe smatraju dobrom... to znači uzdići vaš sud u univerzalni zakon i dati vašem ukusu diplomu savršenosti.

— Govorio sam to sebi — prizna Volf— i mislio, uprkos svemu, da je moj sud isto toliko dobar kao i tuđ.

— l uživali ste u tome — reče Eloiza.

— To sam vam i rekao — reče Volf.

— Kakav čudan postupak — nastavi Eloiza. — Zar vam nije bilo jednostavnije da ženi koja vam se dopadala to iskreno kažete?

— Sad smo dotakli treći od mojih razloga — do izgovora za uzdržanost — reče Volf. — Ako upoznam neku ženu koja me privlači, moj prvi refleks me, zapravo, tera da sa njom govorim iskreno. Ali, pretpostavite da joj kažem: „Hoćete li da vodite ljubav sa mnom". Koliko puta će ona odgovoriti sa istom iskrenošću. Nek njen odgovor bude „Ja takođe" ili „Ja ne", to bi bilo jednostavno - ali, one odgovaraju nekim izgovorom... glupošću... ili se pak prave čedne... ili se smeju.

— Ako neka žena pita istu stvar nekog muškarca — pobuni se Aglaja — da li je on

pošteniji?

— Muškarac uvek prihvata — reče Volf.

— Dobro — reče Eloiza — ali ne mešajte iskrenost sa surovošću... vaš način izražavanja je pomalo... kavaljerski, u vašem primeru.

— Tvrdim vam — reče Volf — da na isto pitanje, postavljeno sa istom jasnoćom, ali na uljudniji način koji, kako se vama čini, ovde nedostaje, odgovor nikada nije jasan.

— Treba biti galantan!... — reče Aglaja prenemažući se.

— Slušajte — reče Volf — nikada nisam prišao nekoj neznanki - imala ona želju ili ne — zato što smatram da je, s jedne strane, ona kao i ja imala pravo na izbor i zato što sam se uvek užasavao da se udvaram nekoj osobi po dokazanim metodama koje se sastoje iz toga da joj pričam o mesečini, tajnovitosti njenog pogleda i dubini njenog osmeha. Šta da radim kad sam ja mislio na njene grudi, na njenu kožu - ili sam se pitao da li je bez odeće bila prava plavuša. Što se tiče galantnosti... ukoliko prihvatimo jednakost muškarca i žene, onda je dovoljna učtivost i nema potrebe ophoditi se ljubaznije prema ženi nego prema muškarcu. Ne, one nisu iskrene.

— Kako bi i bile tako direktne u jednom društvu koje ih ugnjetava? — reče Eloiza.

— Vi ste ludi — doda Aglaja. — Hteli biste da se ophodite prema njima, kao što bi se prema njima i trebalo ophoditi, da nisu bile formirane vekovima ropstva (35).

— Moguće je da su one iste kad muškarci — reče Volf — i u to sam verovao dok sam želeo da one izaberu kao ja, ali su one naviknute, avaj, na druge metode, i nikada neće izaći iz tog ropstva, ukoliko ne počnu drugačije da se ponašaju.

— Onaj koji nešto započinje uvek ima teškoća — reče Aglaja poučno — vi ste to proverili, pokušavajući da se ophodite prema njima onako kako ste to činili - i bili ste u pravu.

— Da — reče Volf— ali proroci su uvek u krivu zato što su u pravu; dokaz je u tome što ih razapinjemo.

— Priznajte — reče Eloiza — da su, uprkos možda stvarnom, ali oprostivom pretvaranju, ponavljam vam, sve žene dovoljno iskrene da vam pokažu da im se sviđate, ukoliko je to slučaj...

— A kako to? — reče Volf.

— Njihovim čežnjivim pogledima — reče Eloiza.

Volf se suvo isceri.

— Izvinite — odgovori — ali ja čitav svoj život nisam mogao da pročitam bilo šta u pogledu.

Aglaja ga strogo pogleda.

— Recite da niste smeli — odgovori ona prezrivo. — Ili da ste se bojali.

Volf je uznemireno pogleda. Stara devojka odjednom dobi pomalo preteći izgled.

— Naravno — reče s naporom. — Stigao bih i do toga.

Uzdahnu.

— Još jedna stvar koju dugujem svojim roditeljima — reče — jeste strah od bolesti.

Da, moj užas od toga da ću navući neku kugu, bio je jednak samo želji da spavam sa svim devojkama koje su mi se sviđale. Svakako, ja sam se uspavljivao i zaslepljivao onim razlozima-izgovorima o kojima sam vam pričao: želja da ne zanemarim svoj posao, strah od nametanja, odbojnost da se prezrenim metodama udvaram ženama, prema kojima sam želeo da budem iskren - ali, prava suština svega toga je bio duboki strah koji dugujem legendama kojima su me uljuljkivali, pod plastom širokog duha, i od adolescentskog doba me učili o svim opasnostima koje me čekaju.

— Što je dovelo do...? — reče Eloiza.

— Što je dovelo do toga da sam ostajao nevin, uprkos svojim željama — reče Volf— i da je u suštini, kao i kad sam imao sedam godina, moje slabašno telo bilo zadovoljno zabranama kojima se prilagođavalo i protiv kojih se moj duh pretvarao da se bori.

— U svemu ste bili isti... — reče Aglaja.

— U osnovi — reče Volf— fizička tela su manje-više slična, sa identičnim refleksima i potrebama - tu se dodaje jedan zbir shvatanja koja su rezultat okruženja i koja se manje ili više slažu sa datim potrebama i refleksima. Mi, naravno, možemo pokušati da modifikujemo ta stečena shvatanja. Ponekad u tome i uspevamo, ali postoji jedno doba u kojem i moralni kostur prestaje da bude savitljiv.

— Hajde, hajde — reče Eloiza — postajete ozbiljniji. Ispričajte nam vašu prvu strast...

— Glupo je to što od mene tražite — primeti Volf. — Shvatate da u tim uslovima nisam mogao da doživim strast. Igrom mojih zabrana i pogrešnih ideja, najpre sam napravio manje-više svesnu selekciju flertova u „odgovarajućem" okruženju - čiji su vaspitni uslovi manje - više odgovarali mojima - te sam tako skoro sigurno nailazio na neku zdravu, možda nevinu devojku, za koju sam mogao da kažem da ju je moguće oženiti u slučaju gluposti (36)...Uvek ta stara potreba za sigurnošću koju su mi utuvili moji roditelji: jedan pulover viška, ne može da škodi. Vidite, da bi postojala strast, odnosno eksplozivna reakcija, sjedinjenje mora da bude silovito, jedno telo mora jako da žudi za onim čega je lišeno, a drugo mora to da poseduje u velikim količinama.

— Dragi moj mladiću — reče Aglaja smešeći se — bila sam profesor hemije i mogu

vam kazati da ima lančanih reakcija koje počinju veoma blago, hrane se same od sebe i mogu da se završe nasilno.

     —  Moja načela su sačinjavala čvrst skup antikatalizatora — reče sad Volf smešeći se.

— Nikakve lančane reakcije nije bilo ni u tom slučaju.

— Znači, ništa od strasti? — reče Eloiza, vidljivo razočarana.

— Sreo sam žene — reče Volf — prema kojima sam je mogao osetiti; pre mog braka važan je bio refleks straha. Posle se radilo o čistom mekuštvu... imao sam jedan razlog više... strah od povređivanja. Lepo je to, ha? To je žrtvovanje. Kome? Za koga? Ko je od toga imao koristi? Niko. U stvari, nije to bilo žrtvovanje, već lako rešenje.

— To je tačno — reče Aglaja. — Vaša žena... Pričajte.

— Oh, oh, slušajte — reče Volf — posle ovoga što sam vam rekao, lako je odrediti uslove mog braka i njegova svojstva...

— Lako je — reče Aglaja — ali mi bismo volele da vi to sami učinite. Ovde smo zbog vas.

— Dabro — reče Volf. — Evo. Uzroci? Oženio sam se zato što sam fizički imao potrebu za ženom; zato što me je moja odbojnost prema laganju i udvaranju obavezivala da se oženim dosta mlad, kako bih se fizički dopao, zato što sam našao ženu koju sam mislio da volim i čije su društvena sredina, mišljenje i karakteristike najviše odgovarale. Oženio sam se gotovo i ne poznajući žene. Rezultat svega toga? Ništa od strasti, spora inicijacija jedne suviše nevine žene, zamor s moje strane... U trenutku kada je ona počela da se zanima, ja sam bio suviše umoran da bih je usrećio; suviše umoran od čekanja silovitih osećanja kojima sam se nadao, uz prezir svake logike. Bila je lepa. Sviđala mi se, bila mi je draga. To nije dovoljno. A sad neću reći više ništa.

— Oh! — pobuni se Eloiza. — Tako je lepo pričati o ljubavi.

— Da, možda — reče Volf. — Suviše ste ljubazne, u svakom slučaju, ali pošto sam razmislio, smatram da je šokantno sve to pričati gospođicama.  Idem da se kupam. Klanjam vam se.

l on se okrenu i vrati se moru. Zaroni duboko ka pučini, otvarajući oči u vodi zamućenoj peskom.

Kada je došao k sebi, bio je sam, usred crvene trave Kvadrata. Iza njega su zjapila zlokobna vrata kućišta.

Podiže se teško, skide svoju opremu i poslaga je u plakar pored kućišta. Ništa od onoga što je video nije ostalo u njegovoj glavi. Bio je opijen, kao bez ravnoteže. Prvi put se upitao da li je bilo moguće nastaviti živeti, pošto što su sve uspomene uništene. Bio je to samo blesak ideje koja mu je, u jednom trenutku, prošla kroz glavu. Koliko mu još seansi treba?

XXXII

Bio je maglovito svestan meteža oko kuće, kad se krov uzdigao, da bi pao još malo niže. Koračao je ne misleći ništa, ne videći ništa. Imao je samo utisak da nešto čeka. Nešto će se uskoro dogoditi.

Kad je stigao u blizinu kuće, opazi njen neobičan izgled i to da je nedostajala polovina drugog sprata.

Uđe. Lila je bila tu, bavila se nevažnim stvarima. Upravo je bila sišla.

— Šta se dešava? — upita Volf.

— Video si... — reče Lila tiho.

— Gde je Lazuli?

— Nema više ničega — reče Lila. — Njegova soba je nestala sa njim, to je sve.

— A Aprilujka?

— Odmara se u našoj sobi. Nemoj je uznemiravati, u šoku je.

— Lila, o čemu se radi? — reče Volf.

— Oh, ne znam — reče Lila. — Pitaćeš Aprilujku kada bude u stanju da ti odgovori.

— Ali, zar ti nije ništa rekla? — navaljivao je Volf.

— Jeste — reče Lila — ali ništa nisam razumela. Verovatno sam glupa.

— Ma nisi — reče ljubazno Volf.

Ćutali su nekoliko trenutaka.

— Opet ga je gledao njegov čovečuljak — reče. — Zatim se iznervirao i posvađao  sa njom?

— Ne — reče Lila. — Tukao se sa njim, i na kraju je povredio samog sebe, kad je pao na svoj nož. Aprilujka tvrdi da je sebi namerno zadavao udarce, ali sigurno se radi o nesrećnom slučaju. Izgleda da je bila gomila ljudi, i to svi isti kao on, i da su nestali kad je umro.

Od ovakve priče možeš stojećki zaspati.

— Svi stojimo — reče Volf—- treba to nekako iskoristiti. Na primer, spavajući.

— A i grom je udario u njegovu sobu — reče Lila — i sve je nestalo zajedno sa njim.

— Dakle, Aprilujka nije bila u njoj?

— Bila je sišla, da potraži pomoć — reče Lila.

Volf razmisli, grom je imao neobične efekte.

— Grom ima neobične efekte — reče.

— Da — reče Lila.

— Sećam se — reče Volf— kad sam jednog dana lovio lisicu, da je bila oluja i da se lisica pretvorila u crva.

— Ah... — reče Lila nezainteresovano.

— I jedan drugi put — reče Volf— na nekakvoj stazi, čovek je bio potpuno razodeven i obojen u plavo. I uz to je njegov oblik bio izmenjen. Moglo se pomisliti da je automobil. A kad bi se popeli u njega, hodao je.

— Da — reče Lila.

Volf ućuta. Nema više Lazulija. Trebalo se ipak popeti, to nije ništa menjalo. Lila je raširila stolnjak preko stola, otvorila bife da uzme posuđe. Uze tanjire i čaše i rasporedi ih.

— Dodaj mi veliku, kristalnu činiju za salatu — reče.

Bila je to posuda koja je Lili jako značila. Jedna velika, svetla i fina stvar, dosta teška.

Volf se sagnu i uze činiju za salatu. Lila je završavala sa postavljanjem čaša. On podiže činiju između svojih očiju i prozora da bi video šarene utvare. A onda mu to dosadi i on je ispusti. Činija pade na pod proizvodeći visok i oštar ton i pretvori se u škriputavu, belu prašinu.

Skamenjena, Lila pogleda Volfa.

— Svejedno mi je — reče on. — Uradio sam to namerno, i vidim da mi je svejedno.

Čak i ako ti to smeta. Znam da ti to mnogo smeta. I uprkos tome, ne osećam ništa. Odlazim. Vreme je.

Izađe, ne osvrnuvši se. Gornji deo njegove biste prođe ispred prozora.

Lila, obamrle duše, ne načini nijedan pokret kako bi ga zadržala. U njoj se odjednom kristalisalo lucidno razumevanje. Napustiće kuću sa Aprilujkom. One će otići bez ikoga.

— U stvari — reče ona naglas — oni nisu stvoreni za nas. Stvoreni su za sebe. A mi ni za šta.

Ostaviće Margaritu, služavku, da se brine o Volfu.

Ako se on vrati.

XXXIII

Čim su se vrata kućišta zatvorila za njim, Volf oseti kako ga steže užasan strah; dahtao je; stvrdnuti vazduh mu je jedva prodirao u gladna pluća, a gvozdeni obruč mu je stezao slepoočnice. Lagana vlakna su mu prelazila preko lica i, najednom, našao se u vodi punoj peska sa plaže. Iznad sebe ugleda plavu membranu vazduha, zapliva očajnički, jedna silueta umotana u belu svilu očeša se o njega. Refleksno prođe rukom kroz kosu, pre nego što će izroniti. Ispliva, mokar, bez daha, i ugleda pred sobom osmeh i kovrdžavu kosu neke brinete, tamno zlatnog tena od sunca. Plivala je, brzim zamasima ka obali — on napravi poluokret i krene za njom. Tada primeti da dve stare dame nisu više bile tamo. Međutim, malo podalje, u sred plaže, izdizala se neka mala stražarnica koju ranije nije bio primetio. Razmišljaće o tome kasnije. Uspravi se na žutom tlu i priđe devojci. Klečala je na pesku i odvezivala na leđima bretele kupaćeg kostima, kako bi se što više osunčala. Volf se spusti kraj nje.

— Gde je vaša bakarna pločica? — upita on.

Ona ispruži levu ruku.

— Nosim je oko ruke — reče. — Manje je zvanično. Zovem se Karla.

— Vi dolazite za kraj intervjua? — upita Volf pomalo ogorčeno.

— Da — reče Karla. — Možda ćete mi reći nešto što niste hteli da kažete mojim tetkama.

— One dve dame su vaše tetke? — upita Volf.

— Izgledaju tako — reče Karla. — Zar ne?

— One su grozne stenice — reče Volf.

— Hajde, hajde — reče Karla — nekada ste bili osećajniji.

— To su matore prasice — reče Volf.

— Oh! — reče Karla — preterujete. Nisu vas pitale ništa bludno...

— Izgarale su od želje — reče Volf.

— Ko je dostojan vaših osećanja? — upita Karla.

— Ne znam više — reče Volf. — Bila je neka ptica na ruži puzavici, na mom prozoru, budila me je ujutro sitno lupkajući o staklo svojim kljunom. Bio je neki sivi miš koji je noću dolazio da se prošeta kraj mene i pojede šećer koji sam mu ostavljao na noćnom stočiću. Bila je jedna crno-bela mačka koja me nije napuštala i koja je upozoravala moje roditelje, ako bih se uspentrao na neko suviše visoko drvo...

— Samo životinje — konstatova Karla.

— Zbog toga sam pokušao da udovoljim Senatoru — objasni Volf. — Zbog ptice, miša i mačke.

— Recite — upita Karla — da li ste patili kada ste bili zaljubljeni u neku devojku, mislim, kada ste strastveno voleli.... a niste je imali?

— Dešavalo se — reče Volf — a onda je prestalo, jer sam smatrao da je bedno osećati bol, a ne umreti od njega i bio sam umoran od toga da budem bedan.

— Odolevali ste svojim željama — reče Karla. — Čudno je to... zašto im se niste prepuštali?

— Moje su želje uvek uvodile nekog drugog u igru — reče Volf.

— A vi, naravno, nikada niste umeli da čitate iz pogleda — dopuni Karla.

Gledao ju je tu, sasvim blizu njega, svežu, pozlaćenu, uvijenih trepavica koje su pravile senku nad njenim žutim očima. Očima u kojima je sada čitao bolje nego iz kakve otvorene knjige.

— Knjiga — reče on, da bi se oslobodio privlačnosti kojoj je bio izložen — nije obavezno napisana na jeziku koji razumemo (37).

Karla se nasmeja, ne okrenuvši glavu; njen se izraz promenio. Sada je bilo suviše kasno. Očigledno.

— Uvek ste mogli da odolite vašim željama — reče ona. — I još uvek možete. Zbog

toga umirete razočarani (38).

Ona ustade, protegli se i uđe u vodu. Volf ju je pratio pogledom, sve dok njena smeđa glava nije nestala pod plavim stropom mora. Nije shvatao. Čekao je malo. Ništa se nije pojavilo.

Onda i on ustade, otupljen. Mislio je na Lilu, svoju ženu. Šta je on bio za nju nego

stranac? Već mrtav čovek? Volf je mlitavo hodao po mekanom pesku. Razočaran, ispražnjen - samim sobom. Hodao je sa rukama koje su visile i znojio se pod krvoločnim suncem. Jedna sanka se iscrta pred njim. Senka stražarnice. Skloni se u nju. Imala je jedan šalter, iza kog raspozna nekog isluženog službenika, sa žutim, slamnatim šeširom, čvrstim okovratnikom i malom crnom kravatom.

— Šta tu radite? — upita starac.

— Čekam da me ispitate — reče Volf — mahinalno se naslanjajući na šalter.

— Morate da mi platite taksu — reče službenik.

— Kakvu taksu? — upita Volf.

— Kupali ste se, treba da platite taksu.

— Čime? — reče Volf. — Nemam novca.

— Morate da mi platite taksu — ponovi ovaj.

Volf se potrudi da razmisli. Prijala mu je senka stražarnice. Verovatno je to bilo poslednje ispitivanje. Ili pretposlednje. Do đavola s planom.

— Kako se zovete? — upita.

— Taksa... — ponovi.

Volf poče da se smeje.

— Nema takse — reče. — Treba samo da odem, a da ne platim.

— Ne — reče ovaj. — Niste sami. Svi plaćaju taksu, treba raditi kao što radi sav svet.

— Čemu vi služite? — upita Volf.

     —  Prikupljanju taksi — reče starčić. — Radim svoj posao. Da li ste vi uradili svoj?

Čemu ste vi služili?

— Dovoljno je postojati... — reče Volf.

— Uopšte nije... — odgovori starac. — Treba raditi svoj posao.

Volf lagano gurnu stražarnicu. Nije se dobro držala.

— Slušajte — reče Volf — pre nego što odem. Poslednja poglavlja plana dobro napreduju. Poklanjam ih vam. Idem da nešto malo promenim.

— Raditi svoj posao — ponavljao je starac.— Neophodno je.

--  Nema posla, nema nezaposlenosti — reče Volf. — Je l' to tačno ili nije tačno?

— Taksa — reče starac. — Platite taksu.

Nema tumačenja.

Volf se isceri.

— Podleći ću svojim instinktima — reče patetično. — Prvi put. Ne, tačnije, drugi. Već sam razbio kristalnu činiju za salatu. Videćete kako se raspaljuje strast koja dominira mojim postojanjem: mržnja prema beskorisnom.

On se nasloni, načini silovit napor i stražarnica pade. Starčić sa slamnatim šeširom je ostao da sedi na stolici.

— Moja stražarnica — reče.

— Vaša stražarnica je na zemlji — odgovori Volf.

— Imaćete nevolje zbog toga — reče starac. — Napisaću izveštaj.

Volfova šaka se stušti u podnožje starčevog vrata i on zastenja. Volf ga natera da ustane.

— Dođite — reče. — Zajedno ćemo napraviti izveštaj.

— Pustite me — bunio se starac dok se otimao. — Smesta me ostavite na miru ili ću zvati pomoć.

— Koga? — upita Volf. — Dođite sa mnom. Da hodamo malo. Treba raditi svoj posao. Moj je da vas odvedem.

Koračali su po pesku, Volfova šaka bila je zgrčena poput klješta, oko vrata pognutog, starog čoveka čije su žute čizme često posrtale. Olovno sunce je padalo kao malj na Volfa i njegovog pratioca.

— Najpre da vas odvedem — ponovi Volf. — Zatim... da vas bacim na zemlju.

To i učini. Starac je cvileo od straha.

— Zato što ste beskorisni — reče Volf. — I smetate mi. A sada ću se osloboditi svega što mi  smeta.   Svih  uspomena.   Svih  prepreka. Umesto da im se pokorim, da se savladam, da otupim... da se potrošim... užasavam se pomisli da me sve to troši... trošim se, da li me čujete! — urlao je Volf. — Već sam stariji od vas.

Kleknu pored starog gospodina koji ga je gledao užasnutim očima i otvarao vilicu kao riba na suvom. A onda uze šaku peska i nabi mu je u bezuba usta.

— Jedna za detinjstvo — reče.

Starac pijunu, zaslini i poče da se guši.

Volf uze još jednu šaku.

— Jedna za religiju.

Kod treće, starac pomodri.

— Jedna za studije — reče Volf. — I jedna za ljubav. I progutajte sve to, majku mu božiju.

Levom rukom prikova za zemlju mizerni otpadak koji se davio pred njim i ispuštao prigušene krike.

— Još jedna — reče parodirajući gospodina Perla — za vaše delovanje kao ćelije društvenog tela...

Desnom rukom, skupljenom u pesnicu, nabi pesak među desni svoje žrtve.

— Što se tiče poslednje — zaključi Volf — čuvam je za vaše eventualne metafizičke

nemire.

Čovek se nije micao. Poslednja šaka peska se rasu po njegovom crnkastom licu i skupi se u upalim očnim dupljama, prekrivajući zakrvavljene oči, izbijene iz svojih šupljina. Volf ga je gledao.

— Šta je usamljenije od mrtvaca...  — prošapta. — Ali, šta je tolerantnije? Šta je stabilnije... hm, gospodine Bril, šta je ljubaznije? Šta je  bolje  prilagođeno  svojoj   funkciji... oslobođenije od svakog nemira?

Zaustavi se, ustane.

— Oslobađate se onoga što vam smeta, prva tačka — reče — i pravite od toga leš. Dakle, nešto savršeno, jer ništa nije savršenije, potpunije od leša.  To je plodna operacija.

Dvostruki pogodak.

Volf je hodao, a sunca je nestalo. Spora izmaglica dolazila je iz tla i vukla se u sivim mlazevima. Uskoro nije više mogao da vidi svoja stopala

Oseti da se tlo stvrdnjavalo i nagazi na oštri kamen.

— Mrtvac je — nastavi Volf — dobar.

Potpun. Nema sećanje. Završen je. Nismo potpuni, ukoliko nismo mrtvi.

Osećao je da se tlo strmo penje. Digao se vetar koji rastera izmaglicu. Volf se, povijen, borio i puzao, pomažući se rukama da bi napredovao. Bilo je mračno, ali iznad sebe razazna gotovo okomite, stenovite zidine, na koje se kačila vegetacija puzavica.

     —  Naravno, bilo bi dovoljno sačekati, da bi se zaboravilo — reče Volf. — I tada bi se stiglo do toga. Ali, i tu kao i u svemu ostalom... ima ljudi kojima je teško da čekaju.

Bio je gotovo zalepljen za vertikalni zid i penjao se sporo. Jedan nokat mu se zakači u pukotini kamena. Naglim pokretom povuče šaku. Prst poče da krvari, a krv je unutra ubrzano tukla.

— A kada vam je teško da čekate — reče Volf— i kada smetate sami sebi, imate razlog i izgovor — i ako se onda ratosiljate onoga što vam smeta... samog sebe... dostižete savršenstvo. Krug se zatvara.

Mišići su mu se grčili u luđačkim naporima i još uvek se penjao, zalepljen za zid kao muva. Biljke oštrih kandži cepale su mu telo na hiljadu mesta. Kratkog daha, iscrpljen, Volf se približavao vrhu.

— Vatra od smreke... u dimnjaku od izbledelih cigli... — još reče.

U tom trenutku stiže do vrha stenovitog zida i kao u snu, oseti pod prstima hladnoću čeličnog kućišta, i na licu šamar vetra. Drhtao je i cvokotao, nag, na ledenom vazduhu. Pod jednim silovitijim naletom, umalo izgubi oslonac.

— Kad budem hteo... — mrmljao je stisnutih zuba. — Uvek sam mogao da odolim

svojim željama....

Otvori šake, njegovo lice prestade da se grči, mišići se opustiše.

— Ali, umirem jer sam ih iscrpeo...

Vetar ga otrgnu iz kućišta i telo se zakovitla u vazduhu.

XXXIV

— Onda — reče Lila — pakujemo kofere?

— Pakujemo — odgovori Aprilujka.

Sedele su na krevetu u Lilinoj sobi. Umornih lica. Obe.

— I nema više ozbiljnih muškaraca — reče Aprilujka.

— Ne — reče Lila. — Samo groznih ženskaroša. Onih koji igraju, koji se dobro oblače, koji su dobro obrijani i nose čarape od ružičaste svile.

— Ili zelene svile, za mene — reče Aprilujka.

— I kola dugačka dvadeset pet metara (39) — reče Lila.

— Da — reče Aprilujka. — I nateraćemo ih da puze.

— Na kolenima. I potrbuške. Plaćaće nam vizone, čipke, nakit i kućne pomoćnice.

— I kecelje od organdina.

— I nećemo ih voleti — reče Lila. — Pokazaćemo im. Nikada ih nećemo pitati odakle

im novac.

— A ako su pametni — reče Aprilujka — šutnućemo ih.

— Biće divno — divila se Lila.

Ustade i izađe na nekoliko trenutaka. Zatim se vrati, vukući dva velika kofera.

— Evo — reče. — Za svaku po jedan.

— Nikada neću uspeti da ga napunim — primeti Aprilujka.

— Ni ja — prizna Lila — ali ovako bolje izgleda, l manje je teško za nošenje.

— A Volf? — upita odjednom Aprilujka.

— Već dva dana kako je otišao — reče Lila veoma mirno. — Neće se vratiti. Osim toga, ne treba nam više.

— Moj san — reče Aprilujka razmišljajući — moj san bi bio da se udam za nekog pedera s puno novca.

XXXV

Sunce je već bilo visoko, kada su Lila i Aprilujka izašle iz kuće. Obe su bile veoma lepo obučene. Možda pomalo upadljivo, ali sa ukusom. Ipak su ostavile preteške kofere u Lilinoj sobi. Poslaće po njih.

Lila je nosila haljinu od zimzelene vune koja se usko pripijala uz telo i kukove; dugi prorez se otvarao sa strane i puštao da se nazru čarape boje dima. Plave cipelice s velikim mašnama od vrpci, velika torba od jelenske kože odgovarajuće boje i niz bisera upleten u plavu kosu koji je upotpunjavao toaletu. Aprilujka je nosila veoma strog, crni kostim i bluzu s penušavim žaboom na prsima, dugačke crne rukavice i crno-beli šešir. Teško je bilo ne primetiti ih, ali u Kvadratu nije bilo nikoga osim jezive mašine na praznom nebu.

Prošle su pored nje, s poslednjom trunkom radoznalosti. Rupa koja je primila uspomene je zjapila, mračna, a kad su se nagnule, videle su neku tamnu tečnost koja ju je sada skoro ispunjavala. Na metalu potpornih zidova, mogli su se razaznati neobično duboki tragovi korozije. Crvena trava je počela da raste svugde gde su Volf i Lazuli očistili teren kako bi namestili aparate.

— Neće dugo izdržati — reče Aprilujka.

— Ne — reče Lila. — Još jedna stvar koja ne bi uspela.

— Možda je stigao do onoga što je želeo — odsutno primeti Aprilujka.

— Da — reče rasejano Lila. — Možda.

Hajdemo.

Nastavile su put.

— Idemo u pozorište, čim stignemo — reče Lila. — Nisam izašala mesecima.

— Oh, da! — reče Aprilujka. — Toliko sam ga se zaželela. A onda ćemo naći neki lep stan.

— Bože! — reče Lila. — Kako smo mogle toliko dugo da živimo sa muškarcima.

— To je ludilo — potvrdi Aprilujka.

Male potpetice su lupkale po putu dok su prolazile pored zidina Kvadrata. Prostrani četvorougao je ostao pust, a velika čelična mašina se pod naletima oluje lagano raspadala. Na nekoliko stotina koraka, ka zapadu, Volfovo telo, golo, skoro netaknuto, počivalo je licem okrenutim ka suncu (40). Glava, nagnuta na rame, pod malo verovatnim uglom, izgledala je kao nezavisna od tela.

Ništa nije moglo da ostane u širom otvorenim očima. Bile su prazne.

  (1) Ova fiktivna teritorija je nekakvo poetsko i mitsko raskršće na kojem se ukrštaju mnogobrojne reference. Možemo pomisliti na stari običaj Rimljana da najpre iscrtaju kvadrat prostora na nebu (templum), zatim na zemlji, kako bi omeđili neki novi grad ili vojni logor. Kvadratni prostor je očigledno stalna referenca verske, urbane ili industrijske arhitekture; na primer, Zolini čitaoci poznaju „kocku rudnika" u Žerminalu, iz koje rudari uranjaju u podzemne galerije. Najzad, termin može da spoji dva su parnika „hladnog rata", SAD i SSSR (1948-1990), upućujući na dva slavna skvera (kvadrata), French Quarter (Francuska četvrt) u Nju Orleansu, početna tačka francuske kolonizacije u Luizijani (1718) i mesto nastanka džeza, i Crveni trg (Red Sguare, na engleskom), u srcu Moskve. Boja koja se ovom trgu pripisuje se očigledno nalazi i u „crvenoj travi" koja, kao što sam naznačio u komentaru, vodi poreklo iz romana H.G. Velsa, Rat svetova.

 (2) Reč „scooter" nije upotrebljavana u književnom jeziku 1950. godine; Vijan je verovatno jedan od prvih - možda i prvi - koji ju je upotrebio.

 (3) Očigledno se radi o komičnoj i muzikalnoj deformaciji reci Eldorado, imena slavnog pariškog mjuzik hola.

  (4) Prva od budućih čestih pojava „dvojnika" Safira Lazulija koja, čini mi se, upućuje na književne uzore - Alfred de Mise (Alfred de Musset) i Decembarska noć (La nuit de decembre) : „[...] jedan stranac obučen u crno/ Koji je ličio na mene poput brata" (stihovi 29-30) i Lorencaćo (Lorenzaccio, II, 4) - i najavljuje temu čestu u američkoj trivijalnoj književnosti, dvojnik u romanima Van Vota (Van Vogt) koje je Vijan preveo 1953. i 1957. godine: Le Monde des A (LeMonde du Non-A) i Les Aventures de A (Les Joueurs du Non-A), sa junakom Žilberom Gosenom.

 (5) „Pozajmi mi svoje pero [...], krave će biti obrubljene metrom: taj niz citata i utvrđenih fraza, upotpunjen jednom očigledno apsurdnom rečenicom, veoma podseća na serije šifrovanih poruka pripadnika francuskog Pokreta otpora tokom nemačke okupacije (1940-1944), emitovanih preko londonskog BBC radija koji se pomno i sa strahom slušao, uprkos smetnjama okupatora, (vidi Gilbert Pestureau, Boris Vian, les Amerlauds et les Godons, p. 109).

(6) Ovaj glagol je kovanica (grebati + golicati /na francuskom gratter + chatouiller), i sigurno je pozajmljen iz komedije Žila Romena (Jules Romain) Nok ili Trijumf medicine (Knock on le Triomphe de la medecine, 1924), koja je bila popularna od dvadesetih do pedesetih godina, a doživela je i tri filmske adaptacije, od kojih dve sa Lujem Žuveom (Louis Jouvet) 1933. i 1950. godine. Glagol ,,grattouiller" se smanjuje sa „chatouiller" u sceni burlesknog lekarskog pregleda (II, l).

       (7) Vijan parodira tipičnu situaciju kod psihoanalitičara kada pacijent leže na krevet, da oslobodi svoje nesvesno.

(8) Pravi botanički asfodel, a ne imaginarni, je ljiljan sa cvastima velikih, veoma dekorativnih i mirisnih cvetova; Boris Vijan. kao dobar učenik koji je uvek imao peticu iz recitovanja. seća se možda aleksandrinca Viktora Igoa: „Svež miris je izlazio iz bokora asfodela", iz poeme Zaspali Boz (Booz endormi). (stih 67), iz zbirke Legenda vukova (La Legende des siecles, 1859). U toj poemi se nalazi unekoliko slična situacija kao u ovom pasažu Crvene trave: u jednom idiličnom pejzažu, stariji čovek spava pored mlade devojke, a nebo je puno zvezda (vidi beleške 14 i 18).

(9) Ovo poređenje se, verovatno, manje odnosi na elegantnu, vunenu tkaninu zvanu serž, a više na jedan slavni snimak Djuka Elingtona, Vijanovog muzičkog idola. Blue Serge. Ta pesma, koju je komponovao njegov sin Merser, upućuje na ime muzičara Rahmanjinova - Serž (Sergej); tako da naziv te melodije možemo prevesti „Tužni Rahmanjinov" (engl. blue - tužan). Tu muziku za klavir Elington je snimio sa svojim orkestrom u Holivudu 15. februara 1941. godine. Misteriozna je, čudnovata i tužna i razvija se do tragične atmosfere u finalu koje slušaoce ostavlja u uznemirujućoj napetosti.

    (10)  U ovoj rečenici se čuje kao neka vrsta japanske haiku pesme:

„ jedan sa otvorenim i

jedan sa mrtvim uglom

te jedan kojim nikad se

ne služi ali koji blista

sjajem jakim".

    (11) Od zubače (na fr. chiendent - chien - pas, dent -zub), pravi se diuretički čaj, a Litre (Littre) kaže „tako nazvana zbog sklonosti koju bolesni psi imaju ka toj biljci" (Le Petil Littre, Paris, Le Livre de Poche, ,,Classiques modernes", 1990; članak „Chiendent", str. 274). S druge strane, mogli bismo se zapitati ne radi li se ovde o prijateljskom namigivanju Rejmonu Kenou (Raymond Queneau) čiji se prvi roman zove Zubača (Le Chiendent, 1933), a autobiografski roman u stihovima iz 1937. godine, Chene et chien, dok u delu Un rude hiver (1939), jednog od svojih likova naziva „Senator'.

(12) Sve igre „ceduljica" se sastoje u tome da igrači, jedan drugom, dodaju list na kom su napisali nekoliko reči, pre nego što saviju papir. Krajnji rezultat je komičan, poetičan ili razotkrivajući. Nadrealisti su ovu igru koristili kao automatsko pisanje ili grafičko stvaranje, pod imenom ,,izuzetni leš", (vidi C. Aveline. Le Code des jeux, Pariz, Le Uvre de Poche, 1970, str. 321-323).

 (13) U ovom „uapitiju", čiji je smisao očigledno potpuno obnovljen fonetskom transpozicijom na francuski (u originalnom tekstu ouopiti), nalazimo sećanje na avanturističke romane čija je radnja smeštena na velikom američkom Severu, sa lovom na vapitije (wapiti - reč iz govora Algonkena). Ta egzotična referenca se zatim meša — „Milost, Gospodaru! [...] vratiću dijamante." (str. 55) - sa drugim referencama iz knjiga čitanih u detinjstvu: istorijski romani Aleksandra Dime Tri musketara ili Le Mouron rouge - još jedna crvena trava! - baronice Orsi (Orczy) koju Vijan evocira u Peni dana (L'Ecume des jours, poglavlje XXVIII), (vidi Boris Vijan „L'Herbe rouge", Le Livre de Poche, 1993, Paris - beleške Gilbert Pesturcau).

(14) Komična referenca na zbirku poezije Viktora Igoa Sve pesme moje lire (Toute la lyre, 1888-1893).

(15) Kalevala je narodna finska epopeja, sa više od 22.000 stihova narodnih pesama, koje je početkom XIX veka sakupio Elias Lonnrot. Boris Vijan je svojoj ženi, Mišel, poklonio francusko izdanje koje je priredio Šari Gijo (Charles Guyot), po prevodu Luezona Le Dika (Louezon le Duc,1868), a objavio izdavač H. Pjaca (Piazza, 1926). Za Mišel i Borisa je to delo postalo kultna knjiga; voleli su da, polu ozbiljno, polu ironično, citiraju odlomke u svojim svakodnevnim razgovorima. Mišel Legliz - Vijan ima još uvek u svojoj biblioteci taj primerak, na kom je Borisovom rukom napisan datum .,5. oktobar 1943".

U Vadisrcu (L ' Arrache-Coeui''). poslednjem Vijanovom romanu, nalazimo potkivača koji je očigledno veoma nadahnut mitskim kovačem iz Kalevale. (vidi Boris Vijan, Romans, nouvelles... op. cit., str. 1313, fusnota 7 i L'Arrache-Coeur koje je predstavio G. Pesturau, Le Livre de Poche, 1992).

    (16) Eho jedne poznate pesme s kraja četrdesetih, „Tiko tiko ovde, tiko tiko onde..."

    (17) Komična imitacija jednog od najčuvenijih Rasinovih stihova iz Fedre (IV, 2, 1112), na šta je ukazao Anri Bremon (Hcnri Bremond) u svojim analizama poetske jednostavnosti i čiste poezije (v. „Racin simple", u Racine et Valery, Paris, Grasset, 1930, str. 105). Kako bi se opravdao pred svojim ocem, Tezejem, od optužbi da je napastvovao maćehu Fedoru, Hipolit izjavljuje:

,,Le jour n'est pas plus pur que le fond de mon coeur" (Dan nije čist kao dno moga srca). U pitanju je aleksandrinac čija je posebnost u tome što je sastavljen samo od jednosložnih reči, a ipak fluidan i melodičan.

    (18) Već sam zabeležio verovatnu referencu na Igoovu poemu „Zaspali Boz" (fusnota 8); Igo definiše Boza kao „obučenog u nevinu čestitost i beli lan" (stih 14).

    (19) Opravdana je pretpostavka da se ovde Vijan - inženjer zabavlja dok citira jedno pitanje sa časa tehnike koje mu služi za psihološko i književno poređenje.

    (20) Ovaj odlomak očigledno podseća na jednu od najčuvenijih pesama Šarla Bodlera, „Korespondencije" iz Cveća zla, u kojoj su sinestezije - saglasja čula - upravo vezana za osećanje ljubavi.

    (21) Ovaj aorist izmišljenog glagola „cancati se" (fr. Se tsantser) je u stvari egzotična reč: „canca" kod Hivaroa (Centralna Amerika), označava mumificiranu i smanjenu ljudsku glavu. Vijan je sigurno, dok je 1947. godine prevodio Velikog časovničara; policijski roman amerikanca Keneta Firinga (Kenneth Fearing), naišao na „cancu"; ovaj roman opisuje „lični muzej" Žila, barmena iz Treće avenije u Njujorku: „[...] cance, francuske novčanice, marke, konfederacijske novčanice, bajonete, zastave, komad totema [...]" (K. Fearing, Le Grand Horloger, Geneve, E.S., 1973., str. 53). Zahvaljujući pseudoglagolskom nastavku, Vijan može da se igra ovom rečju, nepoznatom u francuskim rečnicima.

(22) Ova „Rezervisna četvrt" podseća istovremeno na dekor naučne fantastike {drago kamenje, mirišljavi gas, ,,televidovnjaci"...) i jednu utopističku urbanu arhitekturu, poput arhitekture Kloda-Nikole Ledua (Claude-Nicolas Ledoux, 1736-1806) za Saline d'ark an Senan (Salines d'Arc-en-Senans), sa planom četvrti zadovoljstva u obliku polnog organa.

(23) U ovom pridevu vidim ekvivalent za rock and roll koji može imati svoje prvo značenje (njihati i kotrljati), a istovremeno i jedno neosporno seksualno značenje koje je Vijan, igrajući se fonetikom preveo braise et brande, asocirajući verovatno na reci baiser i bander - voditi ljubav i imati erekcjju (citat iz dela N. Arnaud, Les Vies paralleles dt; Boris Vian, op. cit., str. 397. Upotrebljavajući ovde „ljuljuškan", Vijan dodaje uobičajenom smislu (blagi pokret pogodan za uspavljivanje beba), erotsko značenje i daje kraju ovog poglavlja tonalitet jedne nežne požude, prirodne fizičke sreće, punoće uživanja povezane sa nevinošću dečjeg raja.

(24) Šaljivi spoj poznate pesme ,,I1 etait un petit navire/qui n'avait ja, ja, jamais navigue" (Beše jedan mali brod koji ni, ni, nikad nije plovio) i dečije ili šatrovačke igre reči, na ,javanskom" (v. P. Guiraud, Lesjeux de mots, Paris, PUF, Que sais-je?, 1979, str. 63).

(25) Reference na Žila Verna su dosta česte kod Vijana i njegova Valovita ostrva (Iles Creuses) zvuče kao uspomena na Tajnovito ostrvo (L Ile mysterieuse, 1874).

(26) Ova slika je parodija slike Svetog Sebastijana, iz bašćanske mitologije, probodenog strelama. Taj oficir rimskog imperatora Dioklecijana bio je mučen 300. godine, a religiozne slike iz doba Renesanse su bogato obnovile sećanje na taj događaj. [talijanski pisac Danuncio (1863 1938) - kojeg Vijan između ostalog citira u Jeseni u Pekingu (L 'Automne a Pekin, v. B. Vijan, Romans, Nou-velles, Oeuvres diverses, op.cit., str. 329) - napisao je na francuskom delo Muke Svetog Sebastijana (Le Martyre de San Sebastien) za koje je Debisi napisao muziku i koje je postavljeno na scenu u pariškom Šatleu 1911. godine, sa Idom Rubenštajn. Autor tumači ovaj lik mešajući misticizam, paganizam i seksualnost. Orgazam Sandera koji probada žrtvu očigledno se vezuje za blisko psihoanalitičko tumačenje.

Pored toga, ovde možemo videti i košmarnu transpoziciju zabave koja je veoma rasprostranjena u Sjedinjenim Državama, igra strelicama koja postoji u svim barovima, pa čak i u kancelarijama policije.

(27) Podzemni svet crnog plesača transponuje u fikciju čuvene džez podrume iz kvarta Sen-Žermen-de-Pre, svet „troglodita", ljubitelja džeza. Prvi je bio podrum Tabu iz 1947. godine, u ulici Dofin, u kom je, između ostalih, svirao i Vijanov orkestar (v. B. Vijan, Manuel de Sainl-Ger-main-des-Pres, op.cit., str. 128).

(28) Dok je pisao Crvenu travu, Vijan strastveno čita američkog filozofa, antiaristotelovca i semantičara, Alfre-da Korzibskog (Alfred Korzybski), autora dela Nauka / duševno zdravlje (Science and Sanity, 1948), koga i Van Vot (Van Vogt) obilno citira u poglavljima svojih romana. Čuvene su formule Korzibskog, koji uvek razdvaja reč od imenovane stvari: „Karta nije teritorija" i „Reč 'pas' ne ujeda" (v. G. Pastureau, Boris Vijan..., op.cit., str. 160-165).

(29) U priči o crnačkoj muzici, ovo je sigurno komična referenca na parobrode koji su po Misisipiju prenosili džez ka severu, od Nju Orleansa do Memfisa, Senl Luisa i Devenporta.

(30) Glavni nastojnik je nekada - do kraja šezdesetih godina - bio ključna osoba u gimnazijama i koledžima, zadužena za administraciju i disciplinu.

(31) Vijan ovde uvodi glavnu temu svog kasnijeg romana Vadisrce, luksuznu versku predstavu koja insistira na spektakularnoj i zavodljivoj strani nekadašnjeg katoličkog obreda, pre liturgijske reforme drugog Vatikanskog koncila (1962-1965).

(32) Montaža dve čuvene crkvene pesme: „Ja sam hrišćanin, evo moje slave/ moje nade i moje podrške!" i „Evo nežnog Jagnjeta/ pravog hleba anđela...". Nastavak teksta evocira klasično odelo za prvo pričešće sve do sredine veka: flor, tamno odelo, muška košulja.

(33) Normalci, politehničari i centralci, proizvodi su najprestižnijih visokih škola iz Vijanove epohe: Ecoles normales superieures de Lettres et Sciences, Ecole polytechnique i Ecole centrale des Arts et Manufactures. U ovoj poslednjoj je Vijan proveo tri godine, da bi postao inženjer.

(34) Upotreba dva imena Eloiza i Aglaja je očigledno humoristična; prvo evocira parišku junakinju iz XII veka, devojku iz dobre porodice i veoma pametnu koja je postala ljubavnica svog profesora filozofije, Abelara - tako je pevao F. Vijon (F.Villon) u Baladi damama iz negdašnjih vremena (Ballade aux Dames dit temps jadis): „ Gde je mudra Eloiza, zbog koje beše uškopljen, a zatim zamonašen Pjer Abelar u Sen-Deniju?", stihovi 9-11). Drugo je ime jedne od tri Gracije grčkog Panteona, Zevsovih kćeri i Apolonovih sledbenica, Aglaje, što znači „ona koja zrači od lepote'.

(35) Odjek jedne značajne feminističke teme iz dela S. De Bovuar (S. de Beauvoir) koja je u to vreme objavila Drugi pol (Le Deuxieme Sexe, 1948., u Le.i Temps modernes}.

(36) Ovaj deo u romanesknoj formi najavljuje jedan autobiografski tekst iz 1951. godine o adolescenciji koji je objavio N. Arno (N. Amaud, Les Vies paralleles... op. cit., pp 25-33).

(37) Slika knjige nerazumljive ljudskom čitaocu se nalazi kod Voltera (Zadig, poglavlje „Isposnik" („L1 Hermite") i Mikromegas (Micromegas, poglavlje 7)). Radi se o

metafizičkoj vrednosti koja je ovde svedena na narcističku blokadu i psihološko odbijanje.

(38) Tema susreta sa čudnom, „preplanulom" ili „žutom", zavodljivom, prijateljskom, ali najzad nepristupačnom ženom je preuzeta iz novele Le Rappel; u toj knjizi otkrivamo formulu „Suviše je kasno".

(39) Jedan od Vijanovih snova bila je „Američka lepotica", za Francuze Čudesni automobil četrdesetih godina, posle okupacije. U jednom članku, u časopisu „Constellalion" (br. 132, april 1959), on ga još više mitologizuje i preuveličava: „Američka kola, široka jedanaest metara i trideset santimentara. Dugačka, ne zna se koliko, gube se u noći" (str. 82).

kraj