Za razliku od svog prijatelja i savremenika, Žan Pol Sartra, Boris Vijan sebe nikada nije shvatao previše ozbiljno. Književna karijera u kojoj je najviše do izražaja došla lakoća jezičke igre i sposobnost pravljenja nadrealnih slika magične lepote, bila je samo jedna od njegovih mnogobrojnih aktivnosti. Svirao je u džez-orkestru, pisao za muzičke časopise, pevao na koncertima, priređivao zabave, popravljao stare automobile i napadao svaki oblik pretencioznosti, birokratskog duha i uniformnosti, kako u privatnom tako i u javnom životu, gde su mu omiljene mete bile vojska i crkva.
Vijanov književni rad se kreće od trivijalnih romana, punih seksa, nasilja i strave koje je potpisivao kao Vernon Saliven, preko tekstova za popularnu muziku, drama, kratkih priča, prevoda, scenarija za filmove i libreta, do izvanrednih nadrealističkih romana koje je potpisivao svojim imenom: Vadisrce (L'arra-che-coeur), Crvena trava (L 'Herbe rouge) i njegovog najboljeg ostvarenja, Pena dana (L 'ecume desjours).
Nadrealno i apsurdno su bili deo Vijanove prirode. Odlika njegovog književnog stila je predstava nadrealnog sveta, realnija od slike svakodnevnog, običnog života.
Posle smrti postaje junak revolucije iz 1968. godine, pre svega u Francuskoj.

***

Roman pod naslovom Crvena trava, na kojem radi od avgusta 1948. godine, Vijan je hteo da objavi kod izdavača „Galimar", međutim, ova slavna kuća odbila je njegov rukopis. Pored negativnih kritika samog teksta, tome je vrlo verovatno doprinela i atmosfera stvorena oko autorovog imena, povodom sudskog procesa zbog povrede javnog morala i zabrane knjige Pljuvaću po vašim grobovima (J'irai cracher sur vos tombes). Dvadesetog juna 1950. godine, Crvena trava se konačno pojavljuje kod misterioznog „Tutena" („Toutain"), čije je ime vezano i za objavljivanje pozorišnog komada Strvoderstvo za sve (L 'eaitarris-xage pour tous), da bi posle toga potpuno iščezlo. Od, vrlo verovatno, malog tiraža, prodano je oko hiljadu primeraka, jedan deo je uništen, a ostatak su spasli njegovi prijatelji iz „Koledža za patafiziku". Pojavu romana nije registrovao ni jedan kritički prikaz. Tek 1962. godine, izdavač „Pover" („J.-J. Povert") ponovo se vraća ovom tekstu i pod naslovom Romani i pripovetke (Romans et nouvelles) objedinjuje tri Vijanove priče, Crvenu travu i roman Jesen u Pekingu (L 'Automne a Pekin). Knjiga se odlično prodavala i zaslužna je za kasniju slavu Borisa Vijana. Crvena trava se od tada svrstava u njegovo klasično delo.
Sadržaj romana je bizaran, ponekad komičan, ali istovremeno i patetičan i tragičan. Mada je privlačno kao objašnjenje, bilo bi suviše jednostavno i površno ako bi se sveo na autobiografiju smeštenu u strukturu naučno-fantastičnog romana. On je u suštini originalna fikcija čiji heroj nije Boris Vijan. Glavni lik, Volf, nije sam. Sa pomoćnikom Lazulijem pravi neobičnu mašinu, vremeplov koji oživljava uspomene. Putovanje u njemu je apsurdno i groteskno i omogućava susret sa burlesknim likovima kao što su opat Grij, specijalista za religiozna osećanja, starica Eloiza i Aglaja koje dobro poznaju seksualni život, Leon-Abel Perl koji budi strepnje rođene u porodici.
Za razliku od tradicionalnih putovanja čiji je cilj istraživanje nepoznatog, Volf kreće u ispitivanje sopstvenih skrivenih dubina, u svoja sećanja, da bi ih obrisao i zaboravio. Tako se oslobađa od starih strepnji i strahova koji su oblikovali njegovu ličnost. Rezultat je totalno oslobođenje koje je isto što i smrt.
Drugo iskustvo koje mu pruža mašina je da čovek sebi ne obezbeđuje sreću tako što smesta dobije ono što želi. Želja treba da zri, raste, dobija na značaju, pre nego što od nje dignemo ruke i okrenemo se nekoj drugoj. Momentalno ostvarenje želje koje obezbeđuje mašina, ispitano je na psu, Senatoru Diponu. Kada mu se ostvari mladalački san da poseduje itapitija [sic!], euforija koju pas oseća pretvara ga u izlapelu mrcinu, sposobnu samo za blaženo vegetiranje. Paradoks želje i njenog zadovoljenja koje ne donosi radost! Vijanov čovek jeste biće želja, one ga čine onim što jeste, kao i frustracija zbog nemogućnosti njihovog zadovoljenja. Njihovo trenutno ispunjenjepretvara ga u parazitsku biljku, svedenu na bazične funkcije preživljavanja.
Naspram muških likova, Volfa i Lazulija, stoje Aprilujka i Lila, predstavnice drugog, ženskog sveta. „Mi" i „Oni" biće kroz ceo roman oznake za dva dijametralno suprotna entiteta koji se ne mogu razumeti.
Kada jednom otkrije funkcionisanje mašine, Volf će sve više imati potrebu da vreme provodi u njoj, a ne sa svojom ženom Lilom. Lazuli, sa druge strane, ne uspeva da uživa u telu svoje prijateljice Aprilujke, jer u njenom prisustvu vidi lik nepoznatog čoveka koji ga ispunjava strepnjom. Kada ga posmatra, Lazuli ima osećaj krivice koji ga sprečava da se prepusti telesnom uživanju i seksualni akt je nemoguć. Pokušaj psihoanalitičkog tumačenja bi možda odgovor tražio u superiornoj muškoj ličnosti oca ili sveštenika, koja njegove seksualne pokušaje prekida u začetku. Lazulijeva preteća vizija je mnogo manje jasno povezana sa postojanjem mašine, ali čini se da je mašina ta koja i njega, kao i Volfa, dovodi do samouništenja.
Muškarci u romanu ne znaju kako da nađu rešenje za svoje egzistencijalne probleme i život završavaju samoubistvom. Nasuprot njima, žene su lepota, hrabrost, životna radost. One izmiču kobnom uticaju mašine, jer mogu da budu lakomislene, da uživaju u beznačajnim stvarima, u čulnom svetu, u zadovoljstvima koja pružaju muzika i književnost.
Mada je najveći broj dela Vijan napisao brzo i u jednom dahu, roman Crvena trava imao je složenu i dugu genezu, o čemu svedoče oklevanja i četiri uzastopna naslova: Mrtve slike, Prazna glava, Probušeno nebo i konačno, Crvena trava.
Prva, šira skica od šesnaest poglavlja, podeljena na četiri dela sa naslovima Senator Di-pon, Lazuli, Volf i Žene, objedinjena je u rukopisu Probušeno nebo. U toj verziji romana već imamo blaženu senilnost Senatora Dipona, Lazulijevo samoubistvo i Volfovo putovanje. Međutim, junak umesto mašine gradi fantastične merdevine koje mu omogućavaju da u svom usponu dopre do „nebeskih stvari" i opnu neba probuši oštrom iglom što izaziva reku krvi.
Prelazak sa Probušenog neba na Crvenu travu unosi tri suštinske novine: novu narativnu strukturu, zatim mašinu-vremeplov umesto kvazi-biblijskih merdevina i konačno, junakovu želju da se oslobodi sećanja.
Od jednostavne forme sa četiri poglavlja, od kojih svako priča sudbinu jednog, odnosno dva lika (Žene), objavljeni roman nudi paralelne i naizmenične priče. Jednu, koja u periodu od nedelju dana opisuje poslednju životnu avanturu tridesetogodišnjeg Volfa i drugu, koja Volfa vraća u detinjstvo, period učenja i prvih iskustava. U Volfovom kretanju od „Kvadrata" koji treba da predstavlja realni svet, ali je paradoksalno fantastičan, smešten „usred domaće, crvene trave" i nebeskog, odnosno unutrašnjeg sveta u koji ga vodi mašina, odvija se pokušaj junaka da paralelno živi u svoja dva lična sveta, kao i sa onima koji ga okružuju.
Druga važna novina, mašina-vremeplov koja zamenjuje nebeske merdevine drevnih mitova, trag je Vijanove naučnofantastične lektire. Uzori su brojni, ali je jedan od važnih svakako roman H. G. Velsa, Rat svetova, u kojem Marsovci, u blizini Londona, nakon odlaska ostavljaju vanzemaljsku, crvenu travu. Od naučno fantastične literature treba spomenuti i Žila Verna i ne tako naučnog, ali svakako fantastičnog, Luisa Kerola i njegovu Alisu u zemlji čuda.
Vijanova mašina istovremeno je i okno rudnika, otvor u dubine, ali i raketa, kula sa četiri noge, mašina za otkrivanje i uništavanje.
I konačno, treća velika novina objavljenog teksta koja ga usmerava u psihoanalitičkom i filozofskom pravcu, jeste činjenica da junak ne traga za sećanjima da bi ih obnovio, već da bi ih zaboravio: on ne traga za prošlošću da bi je razumeo, već da bi je pronašao i uništio i to po cenu sopstvenog uništenja. Tako se pokušaj introspekcije i spoznavanja sebe pretvara u pokušaj očišćenja od nepodnošljivog sećanja. Otuda ironična kombinacija fantastike i parodije psihoanalize, autobiografskih elemenata i naučne fantastike, što Vijanovim slikama daje specifičan, ponekad nadrealni i apsolutno lični pečat.
Klasična naučna fantastika Žila Verna i H. G. Velsa i njihovih sledbenika iz XX veka, prenosila nas je iz stabilnog, čvrstog i „realnog" sveta u imaginarni, futuristički ili fantastični svet. Volfovo putovanje obrće ovu tradiciju: svet Kvadrata je neobičan i fantastičan, oniričan i luckast, dok je svet koji Volf otkriva u svom letu mašinom zapravo njegov sopstveni unutrašnji mikrokosmos, jedini realni svet, istina pojedinca, sećanja, nepromenljiva i okamenjena prošlost.
Prostor u kome se odvija radnja je podeIjen u tri nivoa. Podzemni prostor okna i „elemenata" mašine-vremeplova, u oba slučaja vezan za zaborav i uništenje svih strahova i strepnji Volfa i Lazulija. Na površinskom nivou je magični Kvadrat koji u sebi ima i elemente sakralnog, pokriven fantastičnom i uznemirujućom crvenom travom, u čijem se središtu diže mašina, istovremeno podzemni lift i raketa. U blizini se nalazi kuća Lile i Volfa, iza koje se pruža teren za golfačenje, a nešto dalje je i grad u koji se ide kod šmrčare, ali i u četvrt uživanja, sa prostorijama za perverzne, sadističke igre. U gradu se organizuju i svetkovine dostojne kraljice srca iz Alise: groteskni karneval koji je istovremeno i predstava tokom koje se izvode mučenja i pogubljenja. Njegovi stanovnici koriste usavršene i fantastične mašine, mašine-životinje i bizarne aparate, a služe ih robovi koji su to svojevoljno postali. Dekor se kreće u rasponu od slika zastrašujuće ružnoće, do neverovatnog luksuza sa dragim kamenjem, neobičnim svetlom i psihodeličnom muzikom, što sve zajedno stvara tipičnu, onirično-fantastičnu vijanovsku atmosferu.
Gornji nivo u kojem se nalazi kućište mašine za kretanje kroz vreme je nekakav nebeski eter, muzej odlomaka prošlosti sa grotesknim sagovornicirna psihoanalitičarima. Nebeski dekor sećanja se meša sa ovozemaljskim dekorom sunčane plaže, stena u magli i strme litice sa koje se izvodi smrtonosni pad.
Svi elementi dekora poseduju dalijevsku plastičnost i nekontrolisanu pokretljivost: kuće rastu, cveće, kamenje i nebo pulsiraju i žive, predmeti beže, pripitomljavaju se ili napadaju, nimfa izlazi iz mora, životinje dostojne Luisa Kerola i crtanih filmova kreću se među ljudima. Fantastična i nadrealna vizija u kojoj san prožima javu obogaćuje egzistenciju likova i daje im dublji i bogatiji smisao, a čitaoca izlaže protivrečnom i konfuznom svetu, slikanom u mešavini magije i svakodnevice.
Teme koje srećemo u ostalim Vijanovim delima prisutne su i u Crvenoj travi: položaj čoveka u svetu, odnosi sa porodicom, studije, sećanja na prošlost, seks, ljubav, religija, društvo. Rezultat obrade tih tema je revolt protiv apsurdnosti sveta, nepravde, autoritarnosti i fanatizma - vojnog, religioznog ili birokratskog — i svih sila koje ograničavaju pojedinca da uživa u životu. Revolt je usmeren i protiv intelektualizacije i teoretizacije čovekovog položaja u svetu (la condition humaine) njegovih prijatelja egzistencijalista (Sartr, Kami), koji analiziraju „stvarnost" pre svega kroz medijum jezika čija se priroda ne može razumeti. Jezik bi po Vijanu trebalo shvatiti samo kao sredstvo, medijum koji stvarnost iskrivljuje, jer projektuje njenu okamenjenu percepciju, kodifikovanu u jeziku u obliku metafora.
Konfekcijska banalnost jezika i fosilizovani izrazi nemaju veze sa stvarnošću koju pokušavaju da opišu i zbog toga Vijan nastoji da stvori poetski jezik i svet koji nisu ograničeni konvencionalnom logikom, već se zasnivaju na neograničenim mogućnostima mašte.
Otuda stalni rad na jeziku i pokušaj da se otkriju njegova skrivena bogatstva i zasnuje zamišljeni svet fikcije, reči i snova.
Na fonološkom nivou Vijan upotrebljava novu ortografiju francuskih i stranih leksema i akronime, igra se homofonijom i rečima, po čemu je blizak Bretonu (Breton), Desnosu (Desnos), Džojsu (Joyce) i Kenou (Queneau).
Na sintaksičkom nivou deformiše poznate poslovice, banalne izraze i rečenice. Upotrebljava i klasična retorska sredstva, kao što je antonimija, koja je sadržana u naslovu ovog romana (Crvena trava), paradokse, sočne varvarizme, kalambure, izmišlja reći čiji se mali rečnik nalazi i u ovoj knjizi.
Hermetičnost i ambivalentnost Vijanovog teksta dopušta mnogostruka čitanja, jer mada su tragovi lektire prepoznatljivi (Kafka, Hese, Breton, Frojd, Kerol), njegov univerzum ostaje izrazito ličan i teško svodiv na poznate kategorije i klasifikacije. Svi Vijanovi romani čine koherentnu celinu čiji junaci dolaze do pesimističkog zaključka da život ne nudi ništa što neće biti oteto, uništeno i izgubljeno, ali njegov odgovor je sarkastismevački. Svemu što je groteskno, visokoparno, izveštačeno i zlo u društvu, suprotstavlja se ironijom, humorom i zdravim smehom jer ljubav, prijateljstvo i priroda zavređuju da se zbog njih živi.

dr Pavle SEKERUŠ

Neologizmi Borisa Vijana

šmrkonjušim (fr. blairnifle, blairer+reni-fler), Vijanova kovanica nastala od glagola „šmrkati,, i „njušiti"

grančicav (fr. brindilleia od brindille), derivacija od imenice „grančica"
čičkozob (fr. cardavoine, carde+avoine), kovanica imenica „zob" i „srž artičoke"

šikupus (fr. chouic, chou+chic), kovanica prideva „šik" i imenice „kupus"
koadjupitomac (fr. coadjupile, coadjuteur + pupille), kovanica od imenica „koadjutor" i „pitomac", „štićenik"

kopovati (fr. creusir), deformacija od glagola „kopati"

zidoprobijač (fr. defonce-murs), složenica od glagola „razbiti" i imenice „zid"
 

drhtošum (fr. frisselis, friselis+frisson), kovanica od imenica „drhtaj" i „šum"
 

nazuvače (fr. gamiroles, galoche + gamele+ grole), fr. kovanica od imenica „kaljača"+„kotao"+„cipela", u prevodu pretvorena u imenicu
 

jednakolicemer (fr. hypocritegalement, hypocritment+egalement), kovanica od priloga„licemerno" i „podjednako", pretvorena u pridev
 

Majušna [Azija] (fr. Minieure od Mineur), deformacija nastala udvajanjem slova (v. kodŽarija: merdre umesto merde)
 

opštinari (fr. Municipaux od municipal), substantivizacija prideva „opštinski"
 

uapiti (fr. ouapiti) fonetska grafija od wapiti
 

kintojarac (fr. pelouques, pelot arg.+bouc, felouque ili mamelouk), kovanica od imenica „kinta" (arg. novac) i ,jarac"
 

petupača (fr. petoufle, petunia+pantoufle), kovanica od imenica „petunija" i „papuča"

golfačenje (fr. plouk odplouc), promena značenja i ortografije reči „seljačina" u komičnojvezi sa golfom
 

golfačiti (fr. ploukir), derivacija od prethodnog
 

biljo-ubadač (fr. pointe-plante), složenica od glagola „bosti" i imenice „biljka"
 

kuglo-nosač (fr. porte-boules), idem.
 

prepumpelica (fr. poumpernicavie oApoum! +papanicale/Pimpanicaille): kovanica i fonetska fantazija („kralj leptira" u jednoj dečijoj pesmici: v. B. Vian, Romans, Nouvelles... op.cit.p. 311)
 

kvaziflautno (fr. quasiflutement od quasi-ment+jlute), kovanica javanskog tipa

od-dipongovori (fr. redupondit od Dupond+ repondit), kovanica od vlastite imenice ,,Dipon" i glagola „odgovoriti"
 

kiselousti (fr. reginglot od reginglard+gou-lot, flot ou sanglot), kovanica većeg broja imenica, „kiselkasto vino", „ždrelo", „usta", „talas" i Jecaj"

šmrčara (fr. reniflante od renif!ert-voyante), kovanica glagola „šmrkati" i imenice „vračara"
 

sarkastismevački (fr. sacristifleur od sarca-stiquejrpersifleur), kovanica od prideva „sarkastičan" i imenice „podrugljivac"
 

sifon za loptice (fr. siphon a biles), kovanica podgradonačelnici (fr. sous-maires), idem.
 

tapirdlak (fr. tapotif, tapoter+tij), kovanica od „ćuškati", „tapkati", analogijom „tapirati" + „kosa", „dlaka"
 

televidovnjak (fr. televovance od television +voyance), kovanica od imenica „televizija" + „vidovitost"
 

staklenomutan (fr. tertrem, terne+tartrem ou vitreux), kovanica od prideva „mutan", ,,zagasit"+„staklen"
 

pipkuljiti, Ijubkuljiti, lizkuljiti (fr. toucho-ller, bigeotter, lichotter), derivacija deminutiva od „dotaći", „poljubiti" (biger = poljubiti na dijalektu sa zapada Francuske), „lizati" (od lecher)
 

canca (fr. tsantsa), hivaro imenica pretvorena u glagol, vidi fusnotu 21 u tekstu
 

crvena trava  >>